Slavan u Parizu, omiljeni Titov slikar

Život i karijera najpoznatijeg hrvatskog slikara vredni su holivudske priče, takođe i filmskog obrta. Siromašan dečak koji je voljom svoje rođake umesto u školi završio u popravnom domu, po nevolji moreplovac koji se na pučinu odlučio kako ne bi roditeljima bio na teretu, Dalmatinac koji je gladovao u belom svetu, postao je cenjeni profesor i portretista kraljeva. Vlaho Bukovac, slikar koga danas poznajemo pod tim imenom, rođen je u Cavtatu 4. jula 1855. godine i u knjige tamošnje upisan je kao Bijađo Fađoni.

Bio je sin Agostina i Marije, Italijana i Dubrovčanke, koji su pored Bijađa imali još troje dece. Vlahov deda Đuzepe Fađoni bio je moreplovac iz okoline Đenove. On se doselio u Cavtat, tada u sastavu Austrougarske monarhije, tu se oženio i osnovao porodicu.

Školovanje Bijađa bilo je prilično oskudno. Kada je imao 11 godina, sa stricem Franom se uputio u Ameriku. Nažalost, ubrzo mu je stric preminuo i za dečaka tada počinju nevolje koje su ga, paradoksalno, povele u bolji život. Naime, tada ga strina umesto u školu šalje u popravni dom.

U početku, Bijađo je bio iznenađen atmosferom u kojoj se našao, ne znajući zapravo gde je. Bio je očajan. Prema njegovim rečima, činilo mu se kao da je u tamnicu došao. Ispostavilo se da ga taj osećaj nije varao. No to je shvatio tek kad je počeo da razume engleski i kad mu je sinulo da njegova strina nije imala dobre namere.

Kada su ga izbavili odatle i vratili strini, nevolje su se nastavile, jer ga je ona više držala kao slugu nego kao člana familije. Ma kako težak, ovaj period bio je važan za njegovo formiranje. Bio je to trenutak preranog odrastanja, ali i spoznaje da je sposoban da se snađe u različitim teškim situacijama. Iz Amerike, dečak se vratio nakon četiri godine.

Bijađo je još kao mali pokazivao veliko interesovanje za crtanje i umetnost uopšte. Umesto igranja sa decom, birao je da crta okoliš ili likove svetaca. Ipak, slikarstvo Bijađo nije video kao svoj budući poziv.

Ne želeći da bude na teretu roditeljima, on se upustio u avanturu koja je bila u porodici već poznata. Pošao je u moreplovce sa ambicijom da jednog dana postane kapetan. Išao je svetom i radio razne poslove, sve vreme misleći na slikarstvo. Ali za školu gde bi mogao da se edukuje iz ove oblasti, nije imao novca, te je to ostajao samo san.

Ponovo odlazi u Ameriku i tu se zapošljava u jednoj kafani. Sve vreme izrađivao je portrete i malo-pomalo po tome postao poznat. Usput je i zarađivao novac koji je marljivo štedeo. Želeo je da zanat uči od „pravog majstora“ što je za njega značilo povratak u Evropu, jer, kako je govorio i kasnije pisao u autobiografiji, u Americi može da nauči trgovinu, a samo u Evropi umetnost.

Po savetu Meda Pucića, dubrovačkog književnika i političara, po povratku iz Amerike, kada je odlučio da se ozbiljno posveti umetničkoj karijeri, Bijađo Fađoni promenio je ime u Vlaho Bukovac.

Bilo je to nešto pre nego što je upisao Školu lepih umetnosti u Parizu. Time je želeo da naglasi svoje dalmatinsko poreklo i da se identifikuje s hrvatskim kulturnim prostorom. Ova promena imena bila je i simbolična – svojevrsni umetnički i lični novi početak.

Iako je nameravao na učenje da pođe u Rim, upravo je Pucić, koji mu je, uz biskupa Štrosmajera, postao i mecena, promenio planove i poslao ga u Grad svetlosti. Međutim, obezbeđena školarina nije bila dovoljna, trebalo je ubediti nadležne da ga prime na studije. Tada je Bukovac pokazao crtačko umeće na studiji svoje leve ruke i bez pogovora dobio mesto na prestižnoj likovnoj akademiji kod profesora Kabanela. Tu je brzo napredovao i još na prvoj godini postao zapažen slikar koji je izlagao na Salonu.

Imao je Vlaho veliko poštovanje prema antici, međutim usvajao je i nove, progresivne impresionističke ideje. Tako, nakon crtanja u ateljeu, izlazi u plener i slika ono što vidi u prirodi, pokušavajući da dočara svetlost bojama.
Slika koja će Vlahu doneti svetsku slavu bila je Velika Iza, naslikana 1881. godine, a izložena 1882. u Parizu.

Za ovu je sliku dobio zlatnu medalju na Salonu. Na slici je predstavljena devojka koja podseća na Maneovu Olimpiju. Ona nas gleda pravo u oči i zavodi. Senzualnija je od Olimpije i jasno asocira na kurtizanu. Istina je da je prvi akt Bukovac obrisao nakon negativne ocene profesora Kabanela.

Onda je pozvao pravu kurtizanu iz obližnjeg bordela da mu pozira i za pet dana završio sliku. Tada nepoznati slikar sa ovih prostora, koji je stao rame uz rame sa Maneom, postaje poznat preko noći. Platno je imalo senzacionalan uspeh, a on je dobio more dobrih kritika koje su se čule do njegovog rodnog Cavtata. Popularnosti je doprinelo i to što je slika reprodukovana na razglednice koje su obilazile svet.

Veliku Izu kupio je jedan engleski kolekcionar, a nakon što je promenila nekoliko vlasnika, otkupio ju je naš ljubitelj umetnosti Pavle Beljanski. Kada je 2013. godine slika restaurirana otkrivena je prva verzija, prvi akt koji je kasnije preslikan.

„Biti mlad i slavan u Parizu! Zar ima što veće, što vrjednije na svijetu! Blagoslovljene sve patnje koje su me pratile do tog časa!“ pisao je ponosan Bukovac. Želja mu se ostvarila. Ono što je maštao postalo je realnost. Imao je sjajne profesore, bio je u centru umetničkog sveta i bio je uspešan. Ni novac nije izostao.

U celokupnom opusu Vlaha Bukovca mogu se kao posebno važna izdvojiti dva motiva: portret i akt. Slikar je svoj umetnički put i počeo slikanjem portreta. Tako je prvi novac i uspeo da zaradi. Bio je vičan razumevanju karaktera, brz i sjajan u tehnici, a ono što je davalo poseban pečat njegovim portretima bile su ruke. Na njima je do sitnih detalja nastojao da prenese stvarnost: vene starijih modela, prstenje i nakit. Same naslikane šake odavale su karakter modela, kao i njegov status.

Kada je radio portrete, voleo je da sa modelom prvo razgovara. Tada bi prosto ulazio u dušu sagovornika i to što bi video i osetio vešto je prenosio na platno.
Kada se vratio u domovinu bio je znamenita figura, bio je onaj ko je u belom svetu postigao sve što se moglo poželeti. U Hrvatsku je doneo duh impresionizma i opojni duh Pariza i pokrenuo umetnike male zemlje na margini događanja.

Narudžbine mu stižu sa svih strana. Slika Nataliju Obrenović, Milana Obrenovića, Aleksandra Obrenovića, kralja Petra Karađorđevića, a jedna od poslednjih slika koju je uradio bio je portret Aleksandra Karađorđevića. Slikao je i mnoge druge uvažene figure, kako Evrope, tako i našeg prostora.

U domovini stvari nisu stajale kako je Vlaho želeo i očekivao. Razmirice sa određenim umetnicima iscrpljivale su ga i on odlučuje da prihvati poziv sa Likovne akademije u Pragu. Godine 1903. nastanjuje se u tom gradu i započinje profesorsku karijeru.

Svojim studentima donosi poentilizam i insistira na boji. „Boja je sve. Svetlost je boja… Crne boje i nema, crna je samo smrt“, piše slikar.

Nakon moždanog udara, Bukovac je preminuo 23. aprila 1922. godine. Počiva u svom rodnom Cavtatu za kojim je žudeo poslednjih godina iz Praga.