Nemci štedljiv narod, ali otkud to?

Nemci već dugo imaju reputaciju štedljivog naroda, posvećenog šparanju novca i u dobrim i u lošim vremenima. Ali otkud to?

Izložba u Berlinu „Štednja-istorija nemačke vrline“ objašnjava priču iza ove nacionalne opsesije.

Naravno, ne vide svi ovu nemačku naviku kao vrlinu. Nemačka skromnost je dugo predmet šale, a rigidna fiskalna politika nemačke vlade i ogroman trgovinski višak ostvareni su uprkos primedbama iz Vašingtona i Međunarodnog monetarnog fonda.

Očigledno je da jedna takva navika nije slučajnost. Izložba otkriva da je duže 200 godina banke i advertajzing industrija neumorno naglašavaju važnost odlaganja novca kao osiguranja za budućnost, postavljajući temelje za naizgled beskrajnu naviku koja je postala ukorenjena u nacionalnoj psihi. Porukama od optimističkih do zlonamernih, ljudi su pozivani da se pripreme za taj kišni dan, kupe obveznice za pomoć ratnim naporima i kupuju obveznice da pomognu obnovu zemlje nakon dva svetska rata.

Ideja zasnovana na prosvetljenju da bi odgovorna, moralna osoba trebalo da stavlja novac na stranu da se brine o sebi i svojoj porodici kao deo zajedničkog dobrobiti društva, usađena je u nacionalnu svest u ranim godinama 19. veka.

Banke su počele da posećuju škole, a deca su se „navlačila” na štednju u ranim fazama života. Država je ubrzo skočila na sporedni kolosek, što je dovelo do eksplozije u broju opštinskih štednih banaka početkom 19. veka.

„Vlada je brzo primetila da su štedne banke imale više istovremenih ciljeva“, rekao je kustos izložbe Robert Mušala. „Jedna na nivou, institucije je da bi mogle služiti sprečavanju siromaštva, na drugom da pomognu u garantovanju društvene kontrole, a treće, da služi komunama u njihovim potrebama za kreditom nakon Napoleonovih ratova.“

Štednja je takođe povezana sa teškim vremenima u Nemačkoj. Nemci su ohrabrivani da kupe ratne obveznice da pomognu zemlju tokom Prvog svetskog rata. Mentalitet štednje nastavio se i posleratnom štednjom kroz hiperinflaciju Vajmarske republike – čak i nakon što su uštede izbrisane 1923. godine, kada je nemačka valuta postala bezvredna.

Kada je Adolf Hitler došao na vlast 1933. godine, bombardovao je Nemce propagandom da je štedljivost i štednja bila njihova patriotska dužnost i da se suprotstavlja „jevrejskom kapitalu“. Štednja je skočila i iskorišćena je za finansiranje ratnih napora, dok je nacistički režim konfiskovao uštede Jevreja.

Posle Drugog svetskog rata, reklamiranje banaka je počelo da se menja kako bi odražavalo promenljive stilove života. Od sedamdesetih godina prošlog veka, reklama ne promoviše štednju kao neku moralnu obavezu, već kao naviku koja vam je omogućila da priuštite željene stvari ili otputujete za praznike.

Čak i niske kamatne stope poslednjih godina nisu smanjile posvećenost Nemačke štednji. Muzej navodi da su „nepogođeni hiperinflacijom, svetskim ekonomskim krizama ili istorijski niskim kamatama, Nemci dugo sačuvali stalno visoku stopu štednje sa vrlo malo odstupanja i sa izuzetno slabom reakcijom na ekonomska ili politička dešavanja“.

I zato Nemci štede bez obzira na sve.