Psiholog: Uzimanje lekova za smirenje nije dovoljno

Ako neko oseća bilo šta što ga ometa treba da se javi terapeutu, to je ono što lično možemo da uradimo. Bitna je i ta destigmatizacija, zato su odlične inicijative da se priča o ovome. Mi često imamo te svetske dane ovoga ili onoga i onda se taj dan bavimo time, pa se više ne bavimo. Potrebno nam je da o tome pričamo i kada nije frka. Imali smo skoro situaciju da je poznata voditeljka Jovana Joksimović korenito isekla priču o depresiji, kada je svojoj koleginici postavila neprikladno pitanje u emisiji uživo na TV-u.  

Postoji i taj fenomen praznične depresije, jer upravo ljudi tada imaju potrebu za domom i ognjištem i tada je važna ta bliskost o kojoj smo pričali, a ljudi često nemaju taj osećaj – dobili su odmor 5 dana i moraju da se suoče sa sobom. Tada je vreme kada mora da se reaguje. 

 

Kod nas postoji i taj dekorativni aspekt, ranije dolazi „Black Friday“ i osvetljenje se ranije postavlja i kasnije se skida, pa samim tim duže moramo da budemo srećni. Ne znam da li može i najosvešćeniji budista da bude raspoložen od početka novembra do kraja marta. 

Terapiju medikamentima moramo ozbiljljno da shvatimo, pridržavanje terapije je takođe bitan faktor. Ja sam psiholog i ne želim da favorizujem psihoterapiju nad psihijatrijom. Psihijatri imaju svoj posao i mogu odlično da ga rade ukoliko su dobri psihijatri. U tom tekstu „Nije dovoljno da gutimo smiriće“, koji je izazvao lavinu se upravo bavim time koliko mi lekova popijemo, a to je strašno. Stvar je u tome da mi tim lekovima zapravo samo kupiramo anksioznost. Kada pijemo te lekove mi time samo spustimo anksioznost.

Ono što psihijatri često kažu kada razgovam sa njima je „neki ljudi vole da im daš lek“. Lek će kupirati samo simptom. Ja se ograđujem ovde, jer nisam psihijatar, ali koliko znam mi na lekovima za smirenje ne treba da budemo dugo. To su lekovi koji treba da pomognu prilikom krize, ali neko dalje uzimanje može da bude problem, postoje neki ljudi koji godinama piju antidepresive. Antidepresivi nemaju dejstvo kao anksiolitici, koji nas usporavaju i njima stalno navikavamo telo na jedno spušteno stanje, a kao kontraindikacija toga se opet javlja iritabilnost. Jedan od problema je što ti lekovi ne deluju kod svih ljudi i često se dešava da nekoga prosto neće raditi. Ono što takođe ne znamo je da nije svaka depresija ista. Na primer kod kliničke depresije neće svakome pomoći isti tretman zato je važno da psihijatar proceni koji lek da prepiše. Možda je i potrebno da neka osoba bude dugo vremena na antidepresivima. Moje je mišljenje da je ta terapija razgovorom ipak neizbežna, retki su slučajevi da neko samo uzme lek i da zadrži ta osećanja za sebe. 

Ljudima je potrebno mnogo vremena da se otvore i terapija je jedan dug proces. Državna pomoć u Srbiji nažalost ne postoji u celosti. Mi možemo otići kod psihologa na razgovor u lokalni dom zdravlja, međutim ono na šta nismo navikli je to čekanje. Nekada je postojalo jedno udruženje, koje je postojalo na vrhu Beograđanke, gde su radili malo stariji psihoterapeuti i tamo ste mogli besplatno da odete na razgovore. 

Ovo je zapravo pitanje, šta da radimo kada nemamo novca? Imam jedan praktičan savet, jer se bavim tim stvarima – uvek na internetu može da se nađe, bar jednom mesečno, da neki mladi terapeut pod supervizijom, nudi besplatene usluge. Mladi terapeuti možda imaju manje iskustva, ali postoji izreka da nas jedan lekovit odnos može održati u životu. Sama činjenica da mi idemo na terapiju odvraća ljude od samoubistva. Plaćanje je svakako važan čin, jer to nije prijateljski odnos, ali je potpuno druga priča kada neko nema novca, a potrebna je terapija. Ako je ljude sramota, mogu da zamole prijatelje da se raspitaju da li neko nekoga poznaje. To su pomagačke profesije i „alat“ ne košta puno.    

To može biti mač sa dve oštrice, jer na primer adolescenti kada su u problemu imaju potrebu da se odvoje od porodice, a nekada se na to motivišu i u toku terapije. To je onda kao da vas neko vuče za jednu, a neko drugi za drugu ruku, u smislu terapeut će se truditi da vas osamostali, dok će porodica pokušavati da vrši uticaj na vas, što je često i uzrok problema. Zato razgovor sa bližnjima treba uzeti sa rezervom, jer nekada su baš problem roditelji u slučaju adolescenata i onda razgovor sa njima nije toliko produktivan, dok je za neke starije zrelije ljude možda baš bliskost pravi put. 

Presudno je da sami imamo potrebu za terapijom i da želimo da se javimo terapeutu. Dešava se da ljudi ne samo da nemaju kome, nego su u okruženjima gde je reći da ti je loše ravno otkazu, izdaji ili tome da kažeš da imaš variolu veru.

Tehnički mi možemo da uzmemo bolovanje, ali ljudi se i dalje plaše onoga „pisaće mi u kartonu“. Mi nemamo kulturu dijaloga o tome. Ako si kolega sa nekim i delite dugo vremena prostor, naravno da treba da se govori o tome. Nedavno je jedna mlada devojka u Švedskoj, mislim da radi pri vladi, predložila četiri radna dana nedeljno po šest sati. Oni su zapravo pri kreiranju tog sistema upravo vodili računa o mentalnom zdravlju, da se pokazalo da su ljudi čak produktivniji kada se naviknu na taj način rada. Naravno da rad može biti i spas za nekoga, ali ne u okruženju gde ne volite svoj posao, ne volite kolegu pored sebe, pa onda nadređenog itd…

Ta devojka se verovano spasila, ali je važno napomenuti da mi često mislimo da sreća u životu dolazi sa tim što završimo školu ili pronađemo drugi posao, a to nije tako. Bilo bi dobro da možemo često da menjamo poslove i problem je što ljudi često misle da je kada izgube posao sve gotovo. Po tome kako tretiramo ljude koji su beskućnici se takođe vidi u kakvom nam je stanju društvo. U nekim državama se dešava da beskućnici postanu uspešni ljudi, dok je kod nas sramota pričati o tome, mi smo odmah stava „jao, to je sramota“. Tema Srbije je često sramota, a tema čoveka je stid.

Ja sam prilikom pisanja tekstova postavio jedno pitanje na Instagramu da otkrijem šta je ljudima lekovito i svi do jednog su koristili termine poput neosuđivanje. Ljudi koji dolaze kod terapeuta dolaze često nakon niza osuda. Depresija je upravo agresija, koja se usmerava na unutra ili ljutnja koja se usmerava na unutra. Zbog toga se mi obraćamo da nam „izvade“ to. 

Ova Jungova misao je beskrajno važna jer je doneo nešto novo i nije se plašio da ode u psihozu čak se i trenirao da ostane što duže u tim stanjima, da bi čuo šta se to dešava. Kriza svakako jača, problem je samo kada kriza dugo traje, a naša zemlja je u konstantnoj krizi. Potrebno je da se osvestimo  da nam svima po malo nije dobro i da je to skroz ok i samim tim treba da budemo manje anksiozni.