Život pod koronom: Peking (FOTO)

U ovom tekstu iz serijala „Život pod koronom“ Jelena iz Pekinga nam priča kako su izgledali prethodni meseci u glavnom gradu Kine i kakva je situacija danas. Jelena radi kao nastavnik likovnog, a u Peking je stigla neposredno pre izbijanja epidemije koronavirusa. 

Jelena, Peking

Kada je počela epidemija ovde, oni su sve zatvorili, banke, prodavnice, kafiće, barove. Kinezi su dosta disciplinovani, a pri tom su i uplašeni. Ranije su imali taj SARS, pa je njima dodatni strah zbog toga, ali već imaju neka iskustva u borbi sa epidemijama. Inače je ovde česta pojava da ljudi nose maske i rukavice, nosili su i ranije pre epidemije. 

Kada je sve krenulo nije bilo nikoga na ulicama, grad koji ima tolike milione ljudi, a ti nikoga ne vidiš na ulicama, nema automobila uopšte, metro je bio potpuno prazan. Odmah su na svako mestu, banke prodavnice, kafiće uveli stražara, koji meri temperaturu i ne pušta te da uđeš ako imaš temperaturu. Postavili su stražare i na ulazima u zgrade, koji proveravaju ljude i izdaju kartice.

Ja nisam bila toliko svesna svega kada je ovde počelo, počela sam da primećujem situaciju više kada je krenulo u Evropi da se širi. Moram da nosim masku kada sam u gužvi, u taksiju, opominju ljude ako je ne nose. Ranije sam koristila šal, ali danas, na primer, jednog čoveka nisu pustili u prodavnicu zato što je imao šal umesto maske. 

U Kinu sam došla pre tri meseca. Prvih mesec dana sam jurila da nađem stan, pa je krenuo odmor oko kineske Nove godine, kada svi idu kućama van Pekinga. U to vreme je negde i izbio virus pa je bilo dodatno pusto.

Desilo mi se pre nedelju dana da sam bilia nešto da završim u drugom delu grada, krenula sam u tržni centar i čuvar mi je izmerio temperaturu 37.2, tada se osećaš kao da si gubav. Htela sam da probam da uđem na neko drugo mesto da bi me proverili još jednom, ali sam se plašila da me ne zatvore u karantin. Malo sam se uspaničila u trenutku, jer me neće pustiti ni u metro ni u banku. Bilo je toplo i malo sam se ukuvala samo, pa sam se raskopčala i prošetala da se ohladim. Na drugom mestu su mi izmerili 36, pa sam se vratila i uspela sve da završim, ali se vidi koliko su strogi po tom pitanju. Da mi se to desilo pri ulasku u zgradu, verovatno bih morala da idem negde da se pregledam.

Kakva je situacija oko posla?

Ja radim kao nastavnik likovnog. Uglavnom pripremam video materijal za kineske nastavnike. Bilo je dosta neizvesno, naročito prvi mesec. Sada već znamo kako sve funkcioniše, pa je lakše sa te strane. 

Jedan kolega, koji je radio u mojoj školi je dobio otkaz čim je izbila epidemija. Neki nisu ni isplatili svoje radnike, jer nisu ni mogli da ih isplate. Uglavnom sve ozbiljnije institucije plaćaju normalno.

Ja ne moram da idem na posao, radim od kuće. Verovatno će od maja škole krenuti normalno da rade.

Da li je bilo nekih nestašica po gradu?

Kod Kineza je drugačiji sistem. Bilo je nešto malo u početku pred karantin, sa tim što u Pekingu nikada nije bila ona konkretna zabrana da ne smeš da izađeš. Malo se nešto ispraznilo na početku po prodavnicama, ali odmah sledeći dan oni nabave sve što treba, ovde je sve onlajn, ako ne živiš onlajn, ti ne živiš ovde. Sve se kupuje preko aplikacija, ako ti u sred noći treba lek ili ti se jede egzotično voće, naručiš preko aplikacije i donesu ti za 20 minuta, sa tim što sada ostavljaju sve ispred zgrade, ima posebno mesto za to. I kada ne izlaziš iz kuće, možeš do svega da dođeš. Drug, koji je bio u hotelu mi je skoro poslao poruku da mu je robot doneo hranu u hotelsku sobu. 

Kada sam išla da kupim masku, u apoteci ih nisu imali, a ni u prodavnicama. To se razgrabilo na početku, a masku sam dobila na poklon, ali opet je sve moglo da se naruči onlajn i ljudima je uglavnom nebitno da li ima ili ne po prodavnicama. Ovde im je čudno kada vide keš, dođeš u kafić ili prodavnicu, samo prisloniš telefon sa aplikacijom WeChat Pay i tako se sve plaćaju, novčanik ne nose bukvalno. 

Kinezi retko i izlaze uveče, oni odu da popiju i pojedu nešto, retko idu po klubovima. Kada odeš u neki bar samo stranci plešu, Kinezi sede za stolovima, pijuckaju piće i gledaju u telefon  

Da li se situacija vraća u normalu?

Oni imaju u sebi tu svest i tu poslušnost, pa se bore i drže zajedno u ovakvim situacijama. Ovde su već počeli da se vraćaju u normalu, dosta prodavnica se otvorilo, ima ljudi i u kafićima. Sada već počinju i stranci da se vraćaju, koji su napustili Peking, kada je počela korona. 

Sve je bilo zatvoreno, muzeji, galerije, sve turističke destinacije. Kineski zid, Zabranjeni grad, bivša carska palata, a sada turistička destinacija, je postao stvarno „zabranjeni grad“.  

Ovde u Pekingu imaju te tradicionalne uličice oko Zabranjenog grada. Te uličice su još uvek zatvorene, jer bi tu verovatno puno ljudi i turista pohrlilo. U Šangaju mi kaže drugar da je mnogo toga već otvoreno i da je mnogo življe. Meni je sve u početku delovalo kao preterano, a sa druge strane možda i nije jer je to jedini način da se izboriš sa ovim. 

Ljudi i Kini rade dosta brzo i efikasno, tako su i otvorili onu bolnicu za par dana. Velika je konkurencija, pa ih to i podstiče da brže rade. 

Problem je kod koronavirusa je što se jako brzo širi, SARS i MERS ne, oni su bili smrtonosniji, ali se nisu tako brzo prenosili, a ovo bukvalno ide brzinski. Oni se plaše i zbog toga što je bilo mnogo ljudi, koji su obolevali od tih virusa, imaju već oštećena pluća.

Studentske domove su zatvorili skroz, ne izlaze već dva meseca. Još ne znaju kada će ih pustiti. U domovima imaju prodavnice, ali ne smeju da izlaze na ulicu. 

Kinezi koji dođu iz drugih gradova u Peking isto imaju obavezan karantin dve nedelje. Meni se cimerka juče vratila i mora da bude u karantinu. Jednom su mi dolazili na vrata da provere gde sam i da li sam izlazila iz zemlje. 

Šta misliš o merama kod nas? 

Po mom mišljenju je malo nezgodno kod nas i strah me je šta će biti, jer nismo pripremljeni i nemamo tako dobro organizovan sistem, kao što je na prmer ta onlajn kupovina. Stariji ljudi ne koriste aplikacije, Kinezi znaju sve to. Kod ovakvih situacija sve staje, ekonomija, poslovi. Njima je dobro došlo što su već bili praznici, pa je ovo sve bilo kao produžetak praznika, barem u početku. 

Misim da je Vuhan jedini grad koji je bio skroz zatvoren Ovde šta kaže država to mora da se poštuje, ako hoće da izgrade put preko tvoje kuće ti moraš da se pomeriš. 

Ne znam kako ćemo mi to regulisati i da li će se svima omogućiti da rade od kuće, verovatno neće moći svi i to može biti problem. 

V.Vuksanović