I minimalac štiti bogate

Progresivno oporezivanje zarada u Srbiji nije dobro postavljeno, pa je minimalna zarada oporezovana istim stopama kao i zarada od 200.000 dinara. Sa druge strane, u državnom i javnom sektoru nema minimalca pa ih on i ne zanima, a privatne firme koje jedva preživljavaju zbog povećanja minimalca mogu lako da otpuste neke od radnika ili da ih prebace u sivu zonu

Nivo poreskog opterećenja rada u Srbiji niži je od evropskog proseka, osim kada je u pitanju najniža zarada gde je stepen oporezivanje iznad proseka zapadnoevropskih zemalja, pokazala je studija NALED-a. Glavni uzrok takvog stanja, zaključak je ove studije, predstavlja nizak stepen progresivnosti u našem sistemu oporezivanja rada. Po ovom kriterijumu Srbija se, među 27 zemalja za koje su prikupljeni podaci, nalazi na poslednjem mestu. U praksi to znači da država identičnim stopama oporezuje minimalnu zaradu, koja od 1. januara ove godine iznosi 22.620 dinara ili 130 dinara po satu, kao i platu od 200.000  dinara. 

A kako Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje kao najvišu osnovicu za plaćanje tog doprinosa propisuje petostruki iznos prosečne zarade, to znači da je kod najviših plata, poput onih koje primaju guverner NBJ i direktor Srbijagasa, učešće doprinosa u bruto plati niže nego kod minimalca. 

Istraživači NALED-a uporedili su podatke OECD-a o takozvanom poreskom klinu (procenat udela svih poreza i doprinosa u ukupnim troškovima rada) i došli do zaključka da u većini zemalja postoji veći ili manji stepen progresivnog oporezivanja kojim se vrši redistribucija od bogatijeg ka siromašnijem stanovništvu, tako da poreski klin po pravilu raste zajedno sa rastom zarada. Analiza poreskog klina na prosečne zarade, te na zarade u iznosu od 67 i 167 odsto prosečne, pokazala je da je progresivnost najveća u Irskoj, dok je sistem oporezivanja rada u Srbiji gotovo proporcionalan, daleko ispod proseka zemalja članice EU. 

Uvođenje progresivnijeg sistema oporezivanja rada omogućilo bi znatno smanjenje poreskog opterećenje najnižih zarada bez smanjivanja ukupnih poreskih prihoda, čime bi se povećala konkurentnost radno intenzivnih privrednih grana, dakle upravo onih iz kojih je stigao vapaj da minimalac ne treba povećavati. U saglasnosti sa ovim zaključkom je i stav Samostalnog sindikata Srbije u kom smatraju da oporezivanje rada fiksnom stopom nije pravično, jer krši osnovni princip da „najšira ramena treba da podnesu najveći teret“. 

Da li je porez na dobit podsticajan

Pored zalaganja za uvođenje progresivnog oporezivanja zarada, sindikalci smatraju da poreski sistem treba menjati u pravcu povećanja direktnih poreza (porez na dobit, porez na dohodak, porez na imovinu), kao što je to slučaj u većini zemalja EU, za razliku od Srbije gde u strukturi poreza preovlađuju indirektni porezi (PDV, akcize, carine). Trenutno je stopa poreza na dobit u Srbiji niža nego u evropskim zemljama, što se pravda privlačenjem stranih investicija, ali u sindikatu smatraju da su stranim investitorima mnogo važniji funkcionalna uređenost države, pravna sigurnost i niska korupcija, nego što su to jeftina radna snaga i niske poreske stope. A i te stope, 15 odsto na osnovnu dobit, plus 15 odsto na povećanje dobiti, nisu tako podsticajne kao što se tvrdi, zbog čega mnoge kompanije u završnim računima prikrivaju pravi iznos dobiti.

Kada je  reč o doprinosu za obavezno socijalno osiguranje,  imajući u vidu proces starenja društva, sindikat se zalaže za zadržavanje postojećih ili čak povećavanje stope ovog doprinosa kako bi se garantovala održivost obaveznih socijalnih beneficija. 

A takav stav je već u ozbiljnom raskoraku sa preporukama NALED-a. Dokazujući tvrdnju da je sistem moguće reformisati na način koji bi omogućio znatno smanjenje poreskog opterećenja rada, uz neutralan prihodni efekat na državni budžet, suprotno sindikatu u NALED-u se zalažu za povećanje PDV-a i smanjenje stopa socijalnih doprinosa, a kasnije i potpuno ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i slučaj nezaposlenosti i prelazak na finansiranje sistema javnog zdravlja i naknada za nezaposlenost iz opštih poreskih prihoda.  U prilog ovom radikalnom  predlogu navodi se primer Nemačke koja u odnosu na Veliku Britaniju ima daleko veće poresko opterećenje rada, ali uprkos tome manje učešće javne potrošnje u BDP-u. Jedan od glavnih razloga ovakvog stanja je način funkcionisanja zdravstvenog sistema, koji se u Velikoj Britaniji finansira prevashodno iz opštih poreza, a u Nemačkoj, kao i u Srbiji, uglavnom kroz sistem socijalnog osiguranja i doprinosa koje plaćaju zaposleni.