Muke poslednje nezavisne institucije

U telefonskom razgovoru dogovarajući intervju i objašnjavajući da
pišemo o radu nezavisnih regulatornih institucija u Srbiji, Rodoljub Šabić,
poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti,
lakonski je upitao „ima li uopšte nezavisnih institucija?“

Odmah i odgovara: „Poverenik za informacije od javnog značaja i
zaštitu podataka o ličnosti jeste nezavisna institucija i biće sve dok vršim
funkciju poverenika, to mogu da garantujem. Što se drugih nezavisnih
institucija tiče, evidentna je činjenica da se sve češće u njihov sastav
predlažu i biraju ljudi sa više nego očiglednim vezama sa vladajućim partijama
ili moćnim pojedincima iz vlasti. Ovo je posebno evidentno poslednjih godina.
Taj prodor ‘podobnih‘ kadrova, razume se, neizbežno izaziva
sumnje u pogledu nezavisnosti institucija. Zbog toga, ali i zbog nekih
konkretnih činjenja i još pre nečinjenja, koja su verovatno posledica toga,
neretko se čak čuje da je poverenik za informacije poslednja nezavisna
institucija. Kako god bilo, odgovor na pitanje da li još imamo nezavisne
institucije i koje su treba da date vi, odnosno javnost, ne ja“, kaže on za „Novu
ekonomiju“.

 Koja je
ili koja bi trebalo da bude uloga poverenika u društvu? Šta ta institucija
znači za odnos države prema pojedincu?

Poverenik u tom odnosu štiti dva prava građana. S jedne strane,
štiti pravo građana, javnosti da vrše demokratsku kontrolu nad državom, odnosno
radom vlasti, s druge strane, štiti građane od neovlašćenog zadiranja u njihovu
privatnost od strane države i, razume se, i od drugih.

Velika je razlika između
onoga što se dešava u dve oblasti prava koje poverenik štiti. U oblasti slobode
pristupa informacijama, bez obzira na brojne probleme od kojih se mnogi
hronično održavaju, a neki, naročito u poslednje vreme, čak i uvećavaju, mi smo
kao država ipak zabeležili evidentan rezultat. Međutim u oblasti zaštite
podataka o ličnosti urađeno je veoma malo, gotovo ništa. Sve se uglavnom svodi
na aktivnosti poverenika koje, iako višestruko uvećane, sa npr. oko 80  predmeta u prvoj godini nadležnosti 2009. do
preko 4.500 u 2017, ne mogu da nadomeste propuste, često neshvatljive,
ministarstava, Vlade i Skupštine.

Vi ste od
2004. godine poverenik, da li su vas državni organi prihvatili kao sastavni deo
državne administracije?

Тaj odnos
posmatran kroz prizmu statističkih podataka o odnosu organa vlasti na
različitim nivoima prema intervencijama poverenika, ne izgleda loše. Procenat
uspešnih intervencija u prethodnoj godini, u masi od preko 3.500 žalbi, bio je
iznad 93 odsto. Međutim, postoje i ružniji statistički podaci, koji govore da
nadležno ministarstvo retko i samo simbolički i selektivno pokreće prekršajne
postupke, pa je odgovornost za kršenje zakona umesto da bude pravilo, postala
redak izuzetak. I odnos Vlade prema obavezi da u slučaju potrebe prinudom
obezbedi izvršenje rešenja poverenika je doslovno neshvatljiv. U prošloj godini
poverenik je to od nje zatražio 43 puta, Vlada to nije uradila nijednom. U
takvim okolnostima ostvareni rezultat dodatno dobija na vrednosti.

Ko sve
traži pomoć od poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o
ličnosti?

 Praktično svi, bez izuzetka. Građani, NVO, novinari i mediji,
sindikati, političke stranke, čak i organi vlasti. Veoma sam zadovoljan što su u
najvećem broju, gotovo dve trećine slučajeva, to građani. Taj podatak je
najbolja potvrda da je zakon „živ“, da je prepoznat kao koristan.

 U nekim
slučajevima državni organi se potpuno nemarno odnose prema ličnim podacima
ljudi, ali u drugim su spremni da plaćaju višestruke kazne kako ne bi otkrili
informacije od javnih značaja. O čemu se tu radi?

 Za obe situacije bi se mnogo šta moglo navesti kao razlog.
Neznanje, odsustvo edukacije, neodgovornost, bahatost. A u jednom nemalom broju
svakako je reč o svesnom, namernom kršenju zakona i prava. U nekim slučajevima
to je sasvim očigledno, pa gorak utisak izaziva činjenica da ni tada ne
privlači pažnju nadležnih, poput Agencije za borbu protiv korupcije ili
tužilaštva.

 Koje
institucije su do sada pokazale najmanje volje za saradnju sa poverenikom?

Mogao bi to biti poprilično dug spisak. Ipak, ako nekog treba
izdvojiti to je Ministarstvo pravde, po više kriterijuma. U oblasti u kojoj je
nadležno za pripreme zakona, u oblasti zaštite podataka o ličnosti i pored
činjenice da je Srbiji novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti neophodan,
Ministarstvo pravde nije uradilo praktično ništa. Štaviše, ignorisalo je
nastojanje poverenika da pomogne stavljanjem na raspolaganje kompletnog modela
zakona koji je pripremio u saradnji sa civilnim sektorom. Posledica toga je da
početak primene famoznog GDPR-a Srbija dočekuje sa zakonom koji ne samo da nije
usklađen sa tom evropskom Uredbom, nego ni sa dvadesetak godina starim
evropskim direktivama koje je Uredba stavila van snage.

Istovremeno, ministarstvo se „potrudilo“ da u oblasti u kojoj nije
nadležno za pripremu zakona, u oblasti slobode pristupa informacijama, pripremi
nekakvu „analizu“ primene Zakona o slobodnom pristupu informacijama, u svakom
pogledu, metodološki, faktografski i pravno na zabrinjavajućem, neprihvatljivo
niskom nivou i u kojoj se netačno i maliciozno predstavljaju aktivnosti poverenika.
Poverenik nije ni znao da se ta „analiza“ priprema, ali je Ministarstvo partnerima
iz EU predstavilo da je poverenik u izradi te „analize“ bio „partnerska
organizacija“. Povrh svega, „analiza“ je poslužila kao „osnova“ za predlaganje
nekih izuzetno loših rešenja u Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o
slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Reč je o rešenjima koja su
već sa stanovišta elementarne zakonitosti i jedinstva pravnog sistema
neodrživa, čije usvajanje bi značilo izuzetno ozbiljnu redukciju prava javnosti
i koja su sa mnogo razloga naišla na žestoku kritiku stručne javnosti.

 Ovih dana
na snagu je stupio GDPR, regulativa EU o zaštiti podataka o ličnosti. Da li će
i kako to uticati na nas?

GDPR će se od 25. maja formalno primenjivati samo u EU ali, izvesno,
sa vrlo ozbiljnim posledicama po praktično celi svet. U Srbiji, budući da nije
članica EU, neće se formalno, direktno primenjivati GDPR, ali imajući u vidu
teritorijalnu klauzulu GDPR jasno je da se na veoma relevantan način odnosi i
na Srbiju. EU je teritorijalno važenje GDPR proširila, Uredba se primenjuje i
na obradu podataka o ličnosti svih lica koja se nalaze u Evropskoj uniji, kao i
na sve subjekte koji posluju sa EU, odnosno na njenom tržištu. Ovo je, posebno
imajući u vidu da su predviđene sankcije neuporedivo, skoro nezamislivo oštrije
nego kod nas, nešto o čemu naši privrednici moraju da vode računa. Upravo sa
idejom da im se na to skrene pažnja, kao poverenik sam nedavno organizovao vrlo
veliku regionalnu konferenciju o GDPR. I zadovoljan sam što je ta konferencija
bila veoma uspešna, posebno što je privukla pažnju i učešće upravo privrednika.
U saradnji sa nekim drugim subjektima, organizovano je još nekoliko manjih, a
sličnih konferencija, ali ne mislim da je to dovoljno. Naša nadležna
ministarstva trebala bi u kontinuitetu da ozbiljno informišu naše privrednike o
svim konsekvencama primene GDPR. Nemamo razloga da budemo zadovoljni načinom na
koji to rade.

Istovremeno
u Srbiji nije donet novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, iako je
Ministarstvo pravde još zimus sastavilo nacrt, a takođe je potpuno bez rasprave
odbačen predlog poverenika. Kako to komentarišete? Šta je bilo sporno?

Šta je sporno, to je pitanje za Ministarstvo pravde i Vladu.
Mesecima pre nego što se pojavio Nacrt Ministarstva pravde, poverenik je Vladi
i Ministarstvu stavio na raspolaganje kompletan Model novog zakona, usaglašen
sa GDPR-om. Taj Model dobio je veoma široku podršku stručne javnosti. Osamnaest
specijalizovanih NVO se čak formalnom inicijativom obratilo Vladi tražeći da
se, bez odlaganja, započne procedura usvajanja zakona, a na osnovu Modela poverenika.
Međutim, iako je Vlada čak i u Akcioni plan za poglavlje 23, koji je usaglasila
sa EU, sama unela da će Model poverenika predstavljati osnovu novog zakona,
nije se dogodilo ništa. Tek na zimu pojavio se „nacrt“ Ministarstva koji
pominjete. Reč je o tekstu koji sa Modelom poverenika gotovo da nema dodirnih
tačaka, koji je zapravo manje-više samo prevod GDPR-a, bez ikakvog
prilagođavanja konkretnim uslovima srpskog pravnog poretka i bez odgovora na
niz za nas specifičnih, odavno uočenih problema. Reč je, dakle, o veoma lošem
tekstu, praktično neprimenjivom, na koji se moglo i moralo staviti mnoštvo
primedaba. Nije slučajno da su kritičke primedbe bukvalno „pljuštale“ sa svih
strana.

Da li se
zakonodavci pridržavaju vaših preporuka prilikom donošenja zakona?

 Ministarstva vrlo često i sve češće traže mišljenje poverenika o
sadržini nacrta zakona koje pripremaju. Samo prošle godine poverenik je dao 60
takvih mišljenja. Ima, međutim, slučajeva kada ta mišljenja ne uvažavaju
dovoljno ili ih čak potpuno ignorišu. A ima i takvih koji mišljenja uopšte ne
traže, iako je to obaveza po Poslovniku Vlade. Takav odnos je u nekoliko
slučajeva rezultirao usvajanjem veoma loših zakona, kao što su u poslednje
vreme bili Zakon o nacionalnom registru DNK, u odnosu na koji sam od Ustavnog
suda zatražio ocenu ustavnosti, kao i Zakon o BIA i Zakon o odbrani, u odnosu
na koje ću to isto učiniti.

*Projekat „Nezavisna kontrolna tela – čuvari vladavine prava i demokratije u Srbiji“ finansira National Endowment for Democracy.

Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost Business Info Group kao izdavača Nove ekonomije i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja National Endowment for Democracy.