Slobodno mogu reći da sam probala sve – i klasičnu psihoterapiju i racionalno-emocionalno-bihejvioralnu (REBT) terapiju i Anonimne alkoholičare i psihodramu i hipnoterapiju i Poredak ljubavi… Cilj je svuda isti. Da sebe prihvatiš takvog kakav si
Naše je društvo raspolućeno još po jednom osnovu, osim političkog, ekonomskog, po pitanju prava LGBT populacije, rodne ravnopravnosti jezika, ulaska u EU, NATO i tako dalje. Ta tačka je psihoterapija. U jednom taboru postaje vrlo moderno imati svog psihoterapeuta, ili bar lajfkouča, dok drugi tabor smatra da je ova vrsta pomoći nužna samo „pravim ludacima“ i „luzerima“. Kakvi oni, naravno, nisu.
Iako mi mnogi, i vrlo često kažu „baš si luda“, cenim da mi ne uspostavljaju dijagnozu, već komplimentiraju neformalnost u oblačenju i ponašanju. Isto su mislili i stručnjaci, odmah primetivši da „lekovi nisu potrebni“, onih davnih dana kada su me roditelji prvi put odveli „na posmatranje“. Sken moje ličnosti dali su testovi koje sam naivno probala da falširam, ne znajući da postoji set kontrolnih pitanja koja verifikuju verodostojnost izjava.
Seanse ipak nisu prekinute zbog mog ulepšavanja činjenica, već što je trebalo da uključe i ostatak porodice. Pošto su bili iz druge kategorije iz uvoda ovog teksta, dakle – ne „ludaka“ i „luzera“, odbili su da sarađuju. Ali, ja sam probila led u odnosu na psihoterapute, da bih se docnije na tretmane navukla. I ustanovila kredo da uvek budem sasvim iskrena, kako bi nadležni stvarno mogli da mi pomognu.
U zrelijem uzrastu, okidač za svaki novi kontakt sa „psihićem“ bio bi neki gorući problem, a najčešće – visoka tenzija u vezama. U prvo vreme, bilo je lakše naći besplatnu podršku, ili tako što postaješ zamorče za nečiju specijalizaciju, ili preko još neprebukiranih državnih institucija.
Međutim, ta je medalja imala i ružniju stranu, pa ili bi dati stručnjak ubrzo dobio željenu licencu, kada mu moje ispovesti više nisu bile potrebne, ili odlazio na produžene godišnje odmore i bolovanja, omogućena sigurnom platom. Ja bih stoga ostajala nedorečena, ali uvek sa nekom novom spoznajom o sebi koju nisam dalje znala da hendlujem. Klupko života i dalje je bilo zamršeno, ili sam ga ja tako doživljavala.
U međuvremenu, profesija se razvila u razne pristupe psihičkim smetnjama i u domaćoj praksi, a ja se sasvim slučajno dokopala racionalno-emocionalno-bihejvioralne (REBT) terapije. Zgodne da otkloni akutnu krizu, a ništa ne učini sa strukturom identiteta individue. Tako sam naučila da svaki sporan događaj stavim na papir i razvrstam po kategorijama „šta se faktički desilo“, „šta sam u datom trenutku mislila i osećala“ i „šta je svemu prethodilo“.
Sistematičnom analizom svojih navodnih ljubomornih napada, došla sam do spoznaje da oni nisu baš bez povoda, već da me ta druga strana optužuje za pravljenje cirkusa od svakodnevice, da bi relativizovala svoje poslovično očijukanje, od čega mi je (malo) laknulo. Ipak ja sve to ne umišljam, samo imam „problemčić“ s načinom kako se sa tim nosim.
Profesionalni odnos između terapeutkinje i mene završio se mojom izložbom umetničkih radova sa temom ljubomore, posesivnosti, zavisti, alapačarenja, stipsarluka i drugih falinki mog karaktera, među koje je spadalo i „bolje da ne čujem i ne vidim, na dupe ću da progovorim“. Nakratko, ovo je iznivelisalo stihiju moždanih funkcija, tačnije, dok god sam bila u stvaralačkom naboju, bila sam mirna po drugim aspektima.
Posle se sve manje-više vratilo na staro, osim ljubomore. Međutim, ni sa ove distance ne mogu da procenim da li je duševni mir (ili primirje) po ovom pitanju, bio moja zasluga, zasluga stručnjaka ili kolotečine u koju je ušla veza. Bilo kako bilo, usluge terapeuta mi više nisu bile potrebne. Dok god nisam shvatila da racio prečesto omamljujem psihostimulansima.
Tad sam se priključila Anonimnim alkoholičarima. Da, to je ono kad staneš u centar kruga i svima sve priznaš, počevši od imena i konstatacije „ja sam alkoholičarka“ i nadalje grupno radiš na popravci svoje ličnosti. Isprva sam uživala u javnom razotkrivanju, pa su mi i ove seanse izvesno vreme prijale. Odatle baštinim tezu da je svaki zavisnik zapravo kontrol-frik koji, budući da ne može da iskontroliše sebe, vrši presiju na drugima, a obično najbližima.
Ova teorija potvrđivala se u praksi, kad uhvatim sebe kako, čim uđem u kuću, gledam šta nije na svom mestu, da bih imala zbog čega da drobim partneru. Prvo sam nastojala da se iskuliram, a onda pustila sve niz vodu konstantnih svađa, nikad sa nekim realno bitnim povodom. Nepomirljive krupnice su izmicale, utapale se u moru nevažnog, a ipak krajnje aprijatnog. Udrugu AA sam napustila jer su mi tuđe muke dosadile. Ali ne i spornu naviku.
Nastavak teksta možete pročitati u 59. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
