Nubijske koze u srcu Šumadije

U Švajcarskoj je mogao da živi zapadni san: radi u „fabrici ideja“, proputovao je ceo svet, zaradio puno novca, a onda mu to više nije bio motiv. U jednom trenutku počela su da mu nedostaju brda ispod Samar planine, polja, imanje… Otvorio je farmu egzotičnih vrsta u svom selu, u koju ulaže sve što zaradi u Švajcarskoj i nije mu žao. Ovde je preko leta i mesec dana u zimskom periodu kada je vreme jarenja. Ostalo vreme je u Švajcarskoj, na radnom mestu

Vlasnik farme Singa Goran Pavlović proputovao je ceo svet, već 30 godina živi i radi u Švajcarskoj, ali je u stalnoj vezi sa svojim rodnim Riljcem u srcu Šumadije. Pre deset godina odlučio se na nimalo lak poslovni poduhvat. Na četiri hektara zemlje podigao je farmu zdrave hrane Singa, na koju je doneo argentinsku tikvu, bolivijski i meksički crni kukuruz, pa crveni kukuruz, uspeo da od izumiranja spase staru, autohtonu domaću vrstu plavih dobričkih ćurki, odgajio bele švajcarske ovčare kuvase i kangale i još mnogo toga. 

Na proplancima sa kojih se ne drugoj strani vidi selo Gornji Dubič pokazuje nam Goran Pavlović i ponos svoje farme zdravlja. Na 40 pregona (raznih vrsta ispaša) smestilo se veliko, selekcijski odabrano stado nubijskih koza, za čije odgajanje se odlučio nakon više lutanja u uzgoju. Danas ko god prođe Levač i Šumadiju zbog originalnosti proizvoda čuće i priču o farmi Singa i  njenom vlasniku koji je seoskim „gumenjacima“ zamenio udobnost koju pruža jedna od najbogatijih zemalja sveta.

Nova ekonomija: Kako su vam pale na pamet ove, za šumadijsko podneblje egzotične sorte kukuruza?

Goran Pavlović: Seme crnog kukuruza mi je dala prijateljica koja je bila u Boliviji, našla je autohtonu vrstu u centru te daleke latinoameričke zemlje. Poslala mi je da eksperimentišem sa njim u našim uslovima, a onda mi je kolega iz Argentine naručio i meksički astečki crni kukuruz i zaista je atrakcija ovde u Levču. Cilj mi je da jednog dana ponudim brašno u četiri boje, od belog, žutog, crvenog i crnog kukuruza, kaže u razgovoru za „Novu ekonomiju“ naš domaćin. 

NE: Veliki novac ulažete da biste ostvarili svoj san, poslovni poduhvat koji će vas sa penzijom potpuno vratiti iz Švajcarske u Srbiju. Zašto?

Goran P: Sve što sam zaradio u Švajcarskoj ulažem u farmu, koja je za mene nešto posebno i nije mi žao. Proputovao sam ceo svet, od Amerike do Australije, Rusije… U jednom trenutku su počela da mi nedostaju ova brda ispod Samar planine, moja polja, imanje… Ovde sam preko leta, ali i mesec dana u zimskom periodu kada je vreme jarenja, jer uvek treba biti na oprezu i ispratiti ceo proces. Od onih sam koji vole da uče, o svemu sam pročitao na hiljade stranica i sada bih, na primer, mogao da napišem knjigu o eksperimentima sa crnim kukuruzom. Kada sam ovde u Riljcu, ustajem u cik zore i radni dan mi traje i po 20 sati. Čovek se na ovakvoj farmi mora izboriti i sa svim nepogodnostima koja nose suše, nevreme… A pre svega mora da brine i o zaštititi životinja koje gaji. Jedan potpuno drugačiji život od onog u Švajcarskoj.

NE: Kako ste i kada napustili Riljac, da li je to bio trend u vašem selu da ljudi odlaze u inostranstvo?

Goran P: Ne, nije trend da meštani napuštaju  Riljac. Nije ovo mesto gastarbajtera. I ja sam slučajno 1991. godine odlučio da ostanem u Švajcarskoj tokom posete rođacima. Ukazala se prilika da mogu da ostanem, da dobijem odmah papire, svestan da u stranoj zemlji krećem od nule. Počeo sam s pranjem tanjira, prozora, podova, pa stigao do konobara u bifeu, pomoćnika u kuhinji, dakle na svim poslovima sam se obreo bitnim za funkcionisanje gastro objekta. Sve to stečeno iskustvo bilo mi je bitno za druge poslove koje sam kasnije radio. Prekretnica mi je bilo poznanstvo sa jednom devojkom, kasnije suprugom zbog koje sam prešao u drugi grad, Bil Bien, duplog govornog područja. To je bila prilika da uz nemački naučim i francuski, a kasnije i italijanski jezik. Radio sam  tamo skoro tri godine u restoranu Tratoria Italia. Onda me je zapazio Markus Metler, tvorac Biroa Brain Store ili „fabrika ideja“. Posećujući restoran video je da sam dobro organizovan, da uspevam da u vreme ručka od 12 do 13.30 poslužim čak sedamdeset ljudi, od pića i salata preko glavnog jela do deserta, kafe i naplate. Rekao mi je: „Ti meni trebaš“.