Već dvadeset godina naša socijalna politika ima pogrešne prioritete. Uvedene su socijalne karte kao rešenje, suštinski nepostojećeg problema, eliminacije lažno siromašnih. S druge strane, jedna smo od poslednjih evropskih zemalja koja nema poreski broj za sve građane. Tako država sada zna sve o prekobrojnim kravama, okućnicama i prihodima rodbine korisnika socijalne pomoći, ali i dalje nema nikakvu ideju o prihodima i potencijalnoj ranjivosti ostatka stanovništva

Profesor Mihail Arandarenko sa Katedre za ekonomsku teoriju i analizu na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, godinama je uključen u projekte istraživanja nejednakosti, siromaštva i migracija koje mnogi vide kao najveće razvojne prepreke za Srbiju. Teže je pitanje kako ih ukloniti i zašto je, i u čiju korist, naš poreski sistem od početka faktički regresivan, tako da su siromašniji više oporezovani. To je jedan od razloga zašto smo pri dnu Evrope po statistici siromaštva i nejednakosti i zašto ljudi napuštaju Srbiju. Arandarenko ukazuje na česte zablude o migracijama, univerzalnom osnovnom dohotku i državnoj pomoći, naročito povodom posledica epidemije. Njegovi stavovi izazivaju pažnju zbog toga što se često ne uklapaju u većinsko mišljenje. Na primer, načelno je pohvalio svojevremenu pomoć države od 100 evra i to je najbolje odmah razjasniti.

Bili ste verovatno jedini ekonomista koji je još 2020. podržao državnu novčanu pomoć od 100 evra, a koju je Fiskalni savet ocenio kao nepovratnu grešku. Koliko su vaši argumenti dobili na značaju posle dve godine?

Vaše pitanje je indikativno jer izostavlja drugu meru koja je državu koštala skoro duplo više, pomoć od tri minimalne plate za svakog zaposlenog u privatnom sektoru, osim u velikim firmama. Jesam bio među retkima koji su podržali „sto evra“, ali sam bio kritičniji prema neselektivnoj pomoći preduzećima. Dok su neke bogatije zemlje dodelile univerzalnu jednokratnu pomoć stanovništvu, mi smo jedinstveni u svetu po, skoro univerzalnoj, pomoći preduzećima, ali je to izazvalo daleko manje negativnih reakcija nego onih sto evra. Pa i Fiskalni savet je to isprva podržao.

Zapravo, te  prve, refleksne suprotne reakcije ilustruju duboke razlike u ekonomskim filozofijama. Fiskalni savet, zajedno sa glavnom strujom naših makroekonomista, potpuno je uronjen u ideologiju neoliberalizma. Neko se odavno dosetio da tu ideologiju nazove kejnzijanizmom za bogate, a monetarizmom za siromаšne.

Tih prvih sto evra svima interpretirano je kao populističko potkupljivanje naroda uoči izbora. Za mene je taj dnevnopolitički nivo diskusije nevažan. Daleko su važnija ekonomska suština i simboličke dugoročne distributivne posledice. Svakako, to je dobro došlo SNS-u, ali već se znalo da će opozicija bojkotovati izbore, pa je pobeda na izborima ionako bila sigurna. Moje lično mišljenje je da ne samo što je MMF neformalno odobrio 100 evra, nego i da ih je našim vlastima kao opciju i predložio.

U pandemiji se pokazalo koliko je važno pomoći ugroženim slojevima, ali i da pomoć bude dobro podeljena. Kome je u Srbiji tih 100 evra bilo najpotrebnije?

Novac najviše vredi onima koji ga imaju najmanje. Međutim, targetiranje siromašnih koje se spominjalo kao bolja opcija od univerzalnih i kasnije kategorijalnih davanja (penzionerima, mladima, nezaposlenima, vakcinisanima) ima svoje duboke i dobro poznate probleme koji se uglavnom ignorišu.

Kakvi su to problemi?

Najpre, identifikacija siromašnih. Zvanično siromašni, odnosno primaoci socijalne pomoći, čine svega tri procenta stanovništva Srbije. Apsolutno siromašnih je nekih sedam odsto, a relativno siromašnih preko petine. Ali ni jedni ni drugi ne mogu biti identifikovani u praksi na osnovu konkretnih kriterijuma. Postoje samo kao statističke kategorije.

Kako smo došli do toga da imamo puno ugroženih ljudi koji ne mogu da računaju na socijalne programe?

Upravo tako što se država oslanja isključivo na targetiranje i što je u njemu mnogo efikasnija i stroža nego u svojim drugim funkcijama. Znate, da bi u Srbiji neko mogao da dobije socijalnu pomoć, potrebno je da se odrekne svih resursa koji bi mogli da ga izvuku iz poteškoća.

Treba da tuži srodnike koji bi mogli da ga izdržavaju, da naruši porodične odnose. Često i da prepusti državi skromnu ličnu imovinu ako prelazi dozvoljeni maksimum, da se odrekne automobila koji može biti neophodan u ruralnim sredinama, da nema štednju na računu. Zato primaoci pomoći ostaju zavisni od nje praktično doživotno.

Što se tiče pandemije, pošto država zbog isključivog oslanjanja na targetiranje nije mogla da zna ko je manje, a ko više ugrožen, svi su dobili pomoć. Tih 100 evra više je od nečije mesečne socijalne pomoći i manje od deset odsto nečije mesečne zarade. Ta mera je, u distributivnom smislu, snažno progresivna. Ona je imala posebno pozitivan efekat na siromašniju polovinu stanovništva koja, inače, ne bi mogla da računa ni na kakvu pomoć.