Jubilarni 60. Oktobarski salon sam je pokrenuo po sebe ključno pitanje Šta ostaje posle tako velikih manifestacija, i to nazivom tek završenog saziva, otvorenog simbolički, na Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. U tom slobodarskom duhu, uzimamo pravo da, pored kustosa, i mi sumiramo domete dugačkog niza skupo plaćenih izdanja Oktobaraca, s mnogo lutanja u koncepciji i načinu organizacije

O aktuelnom principu, obeleženom mešovitim, inostrano-domaćim kuratorskim timovima, govori prevod slogana na engleski jezik, što možemo smatrati (auto)kolonizatorskim činom kad se uzmu u obzir okolnosti koje ćemo u nastavku razmotriti. Pa tako, What’s left nakon niza najprestižnijih vizuelnih smotri, započetih davne 1960, i to kao presek domaćeg jednogodišnjeg stvaralaštva?

Taj prvi period samosagledavanja nestao je u zaboravu i gotovo se ne pominje u okviru reminiscencija, osim zbog svog prvog i jedinog zvaničnog poprišta, Umetničkog paviljona u Masarikovoj 4. Rastuće potrebe grada za parking-mestima, pretvorile su Paviljon u javnu garažu (1974), a Oktobarac u podstanara.

Međutim, ideja da je uloga Salona da podrži razvoj publike, i same umetnosti, nije se menjala do dana današnjeg, imajući u tome promenljivog uspeha, pa se i sada traga za najboljim načinom da se dopre do zacrtanih ciljeva…