Brod humanosti ne sme da otplovi

Za decu poginulih rudara u rudniku Soko odigrali smo humanitarnu predstavu „Brod plovi za decu rudara“ i uspeli smo da sakupimo 60.000 evra, kaže glumac Tihomir Stanić.

Humanitarna predstava „Brod plovi za decu rudara“ održana je 3. juna 2022. godine u Beogradu, kako bi se sakupio novac za porodice poginulih rudara u rudniku Soko blizu Aleksinca, uz podršku Udruženja dramskih umetnika Srbije. Za porodice rudara sakupljeno je oko 60.000 evra. Da li je nastavljena pomoć deci rudara, pratite li kako se dalje razvija taj slučaj?

„Brod plovi za Beograd“ je muzičko-scenski nastup koji se svake godine izvodi u Ateljeu 212. Nakon nesreće koja se desila u rudniku Soko, ideja Svetlane Bojković je bila da se organizuje predstava i prikupi novac za decu poginulih rudara.

Zajedno sa mojim kolegama glumcima odlučili smo da odigramo humanitarnu predstavu „Brod plovi za decu rudara“ u Domu sindikata. Tako je krenulo, glumica Gorica Popović, producent Anđa Brstina i ja odabrali smo taj zanimljivi program u kojem glumci igraju i koji je na repertoaru Ateljea i veoma je popularan.

Ubrzo nam se priključila Fondacija Novak Đoković, kao i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije. I uspeli smo da sakupimo 60.000 evra preko Udruženja dramskih umetnika Srbije i ponosni smo na tu akciju. Inače, Udruženje dramskih umetnika Srbije ima Fond solidarnosti za pomoć ugroženim dramskim umetnicima. Naravno da nakon ovog humanitarnog događaja nismo zaboravili na decu sokobanjskih rudara, i dalje pokušavamo da im pomognemo. Istakao bih da smatramo svojom ljudskom obavezom da pomognemo nekome ko je u nevolji.

Pored ove humanitarne akcije učestvujete i u ekološkim protestima, veoma ste ekološki osvešćeni, kada pogledate sve ekološke probleme, kuda plovi brod Srbija?

Pripadam generaciji koja nije imala osvešćenu potrebu da se bavi ekologijom i da razmišlja o zaštiti životne sredine od industrijskih zagađenja. Vaspitavan sam u socijalističkom duhu, u vreme bivše Jugoslavije radovali smo se izgradnjama i industrijalizaciji privrede. Kasnije sam kao student putujući po Evropi 80-ih godina prošlog veka, prisustvovao raznim ekološkim skupovima u Briselu i Parizu. Ekološku svest kod mene su razvila moja deca jer mlađe generacije osećaju da će svi bitni resursi za opstanak čovečanstva nestati ili biti uništeni ako se na vreme ne povede računa o značaju očuvanja životne sredine.

Zahvaljujući mojoj deci uključio sam se u ekološke proteste, moja starija ćerka je aktivista i uključena je u rad Solidarne kuhinje i u okviru te akcije uspevaju tri puta nedeljno da dele obroke socijalno ugroženim građanima. Poznati su po toj konkretnoj akciji, ali cela ta organizacija počiva na razvijanju svesti o solidarnosti, empatiji i razumevanju ljudi koji su u problemu. Njihov slogan je „Solidarnost a ne milostinja“, kojim skreću pažnju da je važno razumeti da svakom od nas može da se desi da ostane bez osnovnih ljudskih prava, da se prehrani i da živi dostojanstveno. U tom pogledu, na mene su veliki uticaj imala moja deca i trudim se da razumem ono o čemu oni pričaju i da se ponašam u skladu sa onim za šta se zalažu. I zbog toga sam prisutan u ekološkim akcijama, hoću da podržim ono što rade moja deca.

Koliko je važno da glumci budu aktivisti, da li pojavljivanje glumaca na Starici ili u Nedeljicama pomaže više nego da se okupi više hiljada građana iz tog mesta?

Veliki evropski pozorišni umetnik Roberto Čuli u jednom intervjuu kaže da reč gluma na italijanskom i engleskom znači onaj koji deluje. U biti naše profesije je da delujemo i on tvrdi, takođe, da je pozorište staro ne samo od vremena antičke Grčke nego od samog postanka čovečanstva i da glumci mogu da imaju veliki uticaj u društvu svojim delovanjem.

Glumci su prepoznatljivi zbog medija i postoji verovanje da glumci mogu nešto važno da pokrenu i urade, ali plašim se da publika glumce povezuje sa poslednjim ulogama u kojima ih je gledala i da mi svojim delovanjem možemo tek skrenuti pažnju javnosti.

Suštinski boljitak može da se desi kada glumci i svi ostali poslušaju svoju decu. Nije čudo da je u svetu simbol ekološke borbe devojčica Greta Tunberg, jer ako se deca ne angažuju, ostaje im svet u kojem je nemoguće živeti. Očuvanje zdrave životne sredine je pitanje opstanka. Teško je, međutim, uticati na svest stanovništva koje je u svakodnevnoj borbi da zaradi za koricu hleba, da preživi dan. Ali, opet što je borba teža, ona valjda i ohrabruje ljude da se aktiviraju i istraju.

Imate li utisak da više građana u Srbiji podržava ekološke proteste u odnosu na broj ljudi koji izađe na ulicu?

U ovom našem društvu većina ljudi se plaši da će njihov protest protiv zagađenja biti protumačen kao napad na državu i verovatno ljudi ne idu na proteste zbog straha decenijama uterivanog od strane vodećih političara. Politički režim je 50-ih godina prošlog veka uterao takav strah u kosti na Golom otoku i nakon toga decenijama smo živeli u nedemokratskom društvu.

Koji ekološki problem u Srbiji vas najviše uznemirava?

Ko zna šta sve postoji skriveno, netransparentni ugovori za koje još ne znamo da su potpisani, dogovoreni i ugovoreni. Pre mesec dana išao sam u Nedeljice i zabrinjava ta besomučna borba za profitom oko energetskih resursa, kao i izrabljivanje radnika iz ekonomski nerazvijenih zemalja. Mnogo bogatije zemlje od Srbije imaju veće rezerve litijuma, ali ga ne eksploatišu, da li zbog toga što su u tim državama svesni posledica iskopavanja litijuma ili imaju toliko snažne ekološke organizacije koje ih sprečavaju.
Verujem da će mlađe generacije sprečiti dalje uništavanje životne sredine.

Šta sada radite, koje predstave pripremate?

U decembru ću igrati svoju predstavu „Na Drini ćuprija“, u Sisku, Karlovcu i Poreču u okviru dana Srpske kulture u Hrvatskoj. Takođe, igraću predstave koje su na repertoaru u Ateljeu 212 i trenutno radim na pripremama za snimanje serije „Nobelovac“, koje će početi u septembru 2023. godine. Pored toga što ću biti producent serije, reditelj, saradnik na scenariju, igraću i glavnu ulogu, Ivu Andrića.