Hipo-transformacija karaktera

„Na konja ne možeš da se naljutiš kada ti pokaže koliko si ispao smešan“, dodaje Elena Drezga Santovac, trener, smejući se od srca. O čemu se, tačno, radi u ovom jedinstvenom programu u Srbiji?

Polaznici konje ne jašu, već s njima „rade sa zemlje“, licem u lice. Dobijaju zadatak, da recimo, pitomog „haflingera“ ubede da okrene par krugova po manježu, a da se pritom sami ne pomere iz centra. Da ga prevedu preko ili između prepreka, koristeći samo autoritet ili zastavicu. Sve ide dobro dok je vodič usredsređen, oslobođen straha. Onog momenta kad pažnja popusti, konj postaje gazda. To se sve snima i analizira, rezultat ne može da se lažira. Ali i sam polaznik tačno zna kada je i kako „uprskao“ stvar. 

Direktoru jedne banke je, tako, sve teklo lako, do jednog momenta kad je konj otišao svojim pravcem. U tom trenutku, po svom priznanju, ni vodič nije znao kuda treba dalje. Njegovo „pomagalo“ u treningu, odmah je to shvatilo i krenulo da traži novu „alfa“ jedinku kojoj bi se priklonilo. „Konji su životinje krda, njima treba vođa, između ostalog i da ih zaštiti. Ako vođa ne zna gde će, automatski gubi poverenje koje se kasnije s mukom vraća“, kaže Elena. I opisuje situaciju, kad je jedan od menadžera primetio na prethodnim primerima da konju pažnju odvraća trava. Smislio je da ga odvuče od oboda manježa, pa je na kraju konj bio u centru, dok se čovek okretao oko njega, a da nije ni primetio da su zamenili uloge. „Svima je zabavno, a naročito konjima“, Elena se neprestano kikoće.

Transformacioni trening je u svetu vrlo prisutna praksa, a u Aranđelovcu je tek neznatno prilagođena domaćim uslovima. Radionice traju dva dana, ali se do pravog efekta stiže tek nekoliko dana posle. Kad znanje prespava, kad se staloži, greške se iskristališu u pouku. A kad polaznici shvate kako da „hendluju“ inteligentnu životinju od preko pola tone (sigurnošću u sebe, usredsređenošću na zadatak, stalnim presabiranjem, uključivanjem emocionalne inteligencije), nijedan klijent, niti član tima, više mu nije problem. Takva veština se usadi u čoveka i pamti doveka.

Upravni odbor KK „Aranđelovac“ do ovog programa nije došao pukim kopiranjem inostranstva. Ideju su im dali najmlađi članovi, često iz problematičnih porodica. „Mi smo neka mešavina ’Gospodara muva’ i’Slobodne dece Samerhila’“, ilustruje Elena unutrašnje uređenje kluba. Jer, većina njihovih članova su volonteri, odrasli hraneći, timareći, vežbajući ove krupnooke, zavodljive životinje. Mnogi od njih ovde i žive, u kompleksu pitoresknih objekata. Pomoću (samo)discipline, od neobuzdanih klinaca oni su stasali da rukovode klubom. Pa, kad to radi sa decom, kako ne bi sa obrazovanim, na menadžment usmerenim ljudima?

Ovaj pilot-projekat mnogo obećava, između ostalog i zato što će pozamašne troškove plaćati kompanije, sve više što budu svesnije učinka treninga. KK „Aranđelovac“ je jedini u Srbiji koji se latio tog poduhvata, jer svi ostali klubovi (od četrdesetak) raspolažu neadekvatnom ergelom – galoperima, lipicanerima i drugim rasama kojima je priroda drugačija.