Beograd na vodi, kad odu kamere

Moderni grad i Potemkinovo selo

Na razrovanom potezu nizvodno od Železničke stanice nismo mogli da prebrojimo dizalice i bagere, ali cenim da ih je bilo oko dvadeset. Istom brojkom se dalo opisati stanje ljudstva: grupice po dvoje-troje radnika ćakulale su sporadično.  Kao da su izašli na piknik na neobično izletište, gde umesto trave niče busenje čelične armature


Nedavno je, a netom uoči izbora, položen (drugi) kamen temeljac u sklopu „najvećeg gradilišta" u Srbiji, na potezu savske obale što se približava Dunavu. Nema žitelja prestonice, bio on za izgradnju ili protiv nje, koji ne za da se ovde radi o „master projektu" – Beogradu na vodi. Budući da smo već skoro navikli da nam je sve „najlepše i najveće", i sada je u pitanju „najviša zgrada na Balkanu", sa 40 spratova koji će štrčati 160 metara u visinu.


Na fotografijama u medijima mogli smo videti premijera Vučića i gradonačelnika Sinišu Malog kako, rukom natkrivenih očiju, poput vojskovođa, gledaju put neba. Možda su gledali najvišu tačku krana sa istaknutim natpisom nosioca projekta, arapskog „Igl hilsa", možda i u svoju viziju „lepšeg i modernijeg Beograda", jer ništa se drugo u tom nivou nije imalo videti. Ono što može da spazi oko običnog posmatrača, ako ga ne oteraju od zaštitne ograde, kojom su neprobojno opasani kopovi, ne premašuje visinu mezanina. Za sada.


U želji da istražimo kako teku radovi, krenuli smo jedne oblačne nedelje na lice mesta. Prostor gde se doskoro parkirao kako ko stigne, u međuvremenu je pretvoren u oficijalni parking. Projekat je uveliko stao da sam sebe isplaćuje, novcem građana. Iz inata novim merama, krenusmo kolima duž ograde do prvog otvora. Na razrovanom potezu nizvodno od Železničke stanice nismo mogli da prebrojimo dizalice i bagere, ali cenim da ih je bilo oko dvadeset. Istom brojkom se dalo opisati stanje ljudstva: grupice po dvoje-troje radnika ćakulale su sporadično.  Kao da su izašli na piknik na neobično izletište, gde umesto trave niče busenje čelične armature.


Bageristi su, istina, kopali, iznosila se zemlja kamionima ostavljajući dugo blatnjav trag, ali je još uvek bilo više onih koji stoje i kao nadgledaju, od aktuelno uposlenih. Kao na svakom klasičnom srpskom gradilištu. Samo je jedno ovo izdvajalo od drugih: niko, ama baš niko, nije hteo da da bilo kakvu izjavu. „Za sve informacije, zaduženi su projektanti iz ’Igl hilsa’", objasnio je neki šefčić izvođača radova – Energoprojekta. Navrativši na pet minuta do limenih kontejnera, grupisanih na obodu temelja. Ne one „najviše zgrade na Balkanu", već „objekta A", kako se stručno naziva jedna od dve iste zgrade na sveprisutnim plakatima.


Odmah smo mogli da demantujemo njegove reči da je pravilo da izjave daju isključivo projektanti. U nedavno završenoj Ulici vojvode Stepe, u tome su se prosto utrkivali svi iole uključeni u rekonstrukciju. Mogli smo i da spočitamo opšte mesto u političkim besedama da se radi o najvažnijem graditeljskom zahvatu, usled čega su i izjave restriktivnije, jer svakom je svoje najbitnije. Nekom je, recimo, više stalo do činjenice da se Autokomanda poplavi (do visine sedišta kola) prilikom kakve obilnije kiše, ili do nepraktičnih stanica autobusa i tramvaja, no do luksuza pokraj Save. Drugom je važnije širenje Mirijeva, trećem obnova bombardovanjem urušenog Generalštaba... i tako redom. Ali, samo Beograd na vodi obavija veo misterije.




Nastavak teksta možete pročitati u tridesetom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara