Umetnici su oporezovani kao vlasnici samostalnih zanatskih i trgovinskih radnji ili uslužnih delatnosti. Kao da se meni svakog časa javlja dispečer da isporučim sliku na nečiju svadbu ili rođendan ili kao da se ispred mog ateljea svakog jutra formira red kao ispred pekare kako bi narod pazario sveže crteže. Poštujem i pekare i taksiste, ali ja kao slikar ne mogu da funkcionišem kao samostalni preduzetnik. Ja sam samostalni radnik i tim suludim nametima sam diskriminisan u odnosu na moje radno pravo. Kao posledicu toga, mi imamo sunovrat scene, imamo siromašne umetnike ili umetnike na rubu gladi, zadužene do guše
Mi smo siromašno društvo, bolje reći sirotinjsko društvo koje je slobodne umetnike zakonski svelo na preduzetnike i time ih uništilo – ističe slikar Uroš Đurić, umetnik 20 godina prisutan na međunarodnoj sceni, čiji radovi su otkupljivani za velike svetske kolekcije.
U razgovoru za „Novu ekonomiju“ objašnjava zašto je važno da se umetnost zakonski reguliše kao delatnost od posebnog društvenog značaja, priča kako se snalazi u klupku poreskih propisa i razbija iluzije o tržištu umetničkim delima u Srbiji.
Analizirajući položaj umetnika u Srbiji, rekli ste nedavno da ste mnogo bolje živeli od prodaje svojih dela tokom devedesetih nego sada. Kako je to moguće kad su to bile godine rata i opšteg rasula?
– Možda je paradoks, ali je zaista tako. Devedesetih sam bio umetnik u usponu i bez problema živeo od prodaje slika zato što je status samostalnih umetnika nasleđen iz Jugoslavije još uvek funkcionisao. Zakoni koji su ga razorili doneti su na inicijativu ministra finansija Mlađana Dinkića takoreći preko noći, bez javne rasprave, polovinom avgusta 2005., dok su još svi na odmoru. Stručna javnost i udruženja su samim tim reagovali prekasno, tek kad su zakoni postali izvršni, ali ti protesti nisu urodili plodom i oporezovani smo kao vlasnici samostalnih zanatskih i trgovinskih radnji ili uslužnih delatnosti. Kao da se meni svako malo javlja dispečer da isporučim sliku na nečiju svadbu ili rođendan ili kao da se ispred mog ateljea svakog jutra formira red kao ispred pekare kako bi narod pazario sveže crteže. Poštujem i pekare i taksiste, ali ja kao slikar ne mogu da funkcionišem kao samostalni preduzetnik, ja sam samostalni radnik i tim suludim nametima sam diskriminisan u odnosu na moje radno pravo i u tome je ključna razlika u nerazumevanju statusa kod zakonodavca.
Šta je konkretno problem sa tim načinom oporezivanja?
Tad nam je rečeno: „Mi ovim oslobađamo naručioce vašeg posla nameta za socijalno, penzijsko i zdravstveno osiguranje, što će vama doneti više poslova.“ Objašnjavano nam je teatralno da će sada na tržištu, koje inače ne postoji, biti daleko veća potražnja za našim radom. Ali nameti nisu nestali, već su prebačeni na nas, umetnike, kao da mi ostvarujemo profit od najamnog rada, a ne onaj ko nas unajmljuje i ti nameti se obračunavaju kroz ostvareni godišnji bruto prihod. Kao posledicu toga, mi imamo sunovrat scene, imamo siromašne umetnike ili umetnike na rubu gladi, zadužene do guše. Evo, mene smatraju uspešnim umetnikom, a bolje sam živeo od svog rada na početku karijere. Svi smo dobili svoje poreske brojeve. Savršeno – onaj ko me unajmljuje treba da uplati namete na taj broj na osnovu profita koji ostvaruje mojim angažmanom. Radiš recimo emisiju i snimatelju zaposlenom u državnoj televiziji država plaća te iste namete a meni ne, jer se meni kao slobodnom umetniku nameti odbijaju od bruto iznosa honorara autorskog ugovora i to je diskriminacija, jer to znači ako smo neto plaćeni isto za isti posao, time što su nameti prebačeni meni, ja na kraju, putem tako skrojenog obračuna realno dobijam za trećinu manje od onog ko je zaposlen za stalno. Mogu ja da tražim 50 odsto veći honorar zbog tih nameta ali mi ih niko neće dati, jednostavno će reći, ako ti ne odgovara naći ćemo nekog drugog. A kad ipostoji zakonska obaveza kao do 2005. da ti se nameti uplate, onda poslodavci o tome ni ne razmišljaju, nego uplate.
Zar grad ne uplaćuje doprinose slobodnim umetnicima?
Grad plaća doprinose samo na najnižu stopu. U trenutku kad premašiš taj iznos, a prelaziš ga redovno, onda je opterećenje na tebi. Nama pritom grad stalno duguje jer se kotizacija reguliše kvartalno i avansno. Grad stalno kasni s plaćanjem, a poreska uprava tereti umetnike. Otpala mi je vilica kad su mi u poreskoj rekli da sam dužan oko 13 hiljada evra na osnovu nameta koje je grad trebalo da pokrije. Pošto kasne, na dug su išle kamate i on je progresivno rastao jer kad uplata legne, naplate se prvo kamate, a ostane glavnica duga i sad imate situaciju da su doslovno svi samostalni umetnici zbog nakaradno skrojenog zakona u dužničkom ropstvu prema državi preko deceniju i kao da se to što je zakon već 13 godine neprimenjiv nikog ne tiče.
Većina ljudi će ti na ove kritike odgovoriti da svi moramo da plaćamo porez i doprinose, pa i slobodni umetnici.
Mi sve vreme plaćamo porez državi, ali želim da se ustanovi tačno šta, kako i zbog čega plaćam. Svakog februara se tresem, jer ne znam šta ću avansno da zadužim u novoj godini. Ne mogu da znam koliko ću biti angažovan i koliko ću zaraditi. Pritom, kad kupujem materijal za rad ja investiram, a kupujem ga po maloprodajnim cenama kao bilo koji kupac ili amater i tu sam već platio i porez i trgovačku maržu i carinu. Onda rad odnesem u galeriju i opet se na njega lepi marža, pa PDV, a meni od bruto iznosa prodaje dela sleduju nameti za socijalno i PIO osiguranje, što znači da mi se u ciklusu rada od nabavke materijala do izrade dela i konačne prodaje tri puta naplaćuju poreske obaveze. Ne postoji način da se ispetljaš iz tog poreskog klupka. Država te faktički primorava da radiš u sivoj zoni. Ti u poreskoj prijavi imaš normirane troškove koji su fiksni i za slikare iznose 40 odsto od godišnjeg bruto iznosa uplata koji se odbijaju i onda se na ostatak radi obračun za socijalno i PIO koji iznosi 34 odsto. U Nemačkoj, slobodni umetnici ne plaćaju avansno porez, već skupljaju račune i ugovore, sve što su potrošili i zaradili i na kraju se radi obračun razlike troškova i zarade i na to se obračuna porez. Kad sam za sebe računao konačni bilans svih davanja ispostavilo se da na svaki zarađeni dinar, ja jedan dinar dam državi i mislim da to ne postoji nigde u svetu.
Da li u takvim uslovima funkcioniše tržište umetničkim delima? Kako da se umetnik pozicinira na tržištu, preko galerista ili na neki drugi način?
Kako da imaš tržište kad ti po ovdašnjem zakonu nemaš predviđenu šifru delatnosti za galeriju? Galerije se vode kao udruženja građana, fondacije, agencije… Ljudi se snalaze kako znaju. U takvoj situaciji malo je pravih galerista. Neki su od njih amateri, drugi muljaju neke pare, javljaju se i lažni filantropi. Galerija treba da te zastupa na tržištu kao što te advokat zastupa na sudu. Ovde se umetnost odvija isključivo kao institucionalna praksa, gde si vezan za državne muzeje i galerije i u onoj meri u kojoj si im interesantan, toliko si i prisutan. Kod nas nije zaživeo sistem da galerija štiti i promoviše jednu interesnu grupu, umetnički pravac, kao što je to u svetu. Tamo kad kažeš ime galerije, momentalno znaš koga zastupa, ko joj je publika, kako se pozicionira na sceni i tržištu. Jedno vreme je po takvim standardima radila galerija Zvono. Plasirali su određenu grupu umetnika po evropskim sajmovima i stvorili oko njih jednu vrstu miljea. Međutim, ni oni nisu funkcionisali isključivo po tržišnim principima, već su sredstva prikupljali i kroz projekte državnog sufinansiranja programske delatnosti.
Ako ne postoji tržište, kako se uopšte prodaju umetnička dela? Da li je nedostatak novca jedan od uzroka nepostojanja tržišta?
Tržište je u sivoj zoni. U stvari, to je dilersko tržište, prodaju se uglavnom radovi međuratnih ili poratnih majstora i nekoliko aktuealnih zvezda koje su prisutne na osnovu dopadljivosti ukusu novobogataša. Pare nisu problem, ima ih neuporedivo više nego u nekim ranijim periodima. Ali postoje određeni krugovi kojima ovakvo stanje ide u prilog. Vrhunsku umetnost kupuju ispod radara za male pare i čekaju dan kad će se sve ovo rasplesti, a oni svoje kolekcije prodati po mnogo višim cenama. Postoji nekolicina njih koji vole da se hvale da imaju ozbiljne kolekcije, ali kad ih pitaš zašto nisu javne kao u svetu, istog trenutka zaćute. Tada ti postane jasno da tu mnoge stvari nisu čiste.
Kada uđete u neku instituciju vidite dela Lubarde ili Konjovića koje je država svojevremeno otkupljivala od umetnika. Da li danas država otkupljuje dela savremenih umetnika, recimo Uroša Đurića?
Instituciju otkupa je za vreme svog mandata vratio Ivan Tasovac, ali ne na način kako je to funkcionisalo u Jugoslaviji. Tada su otkupi bili oslobođeni poreskih nameta, smatralo se da je to ulaganje u kulturu, a ne trošak. Sad se to ne vodi kao otkup, već kao finansiranje projekata savremene umetnosti. Pošto to projektno finansiranje nije baš izvodljivo u našoj oblasti, pretvorilo se u otkup. Raspiše se konkurs jednom godišnje, onda konkurišu institucije kulture šta bi i po kojoj ceni otkupile i to onda odobri državna komisija. Meni su, recimo, ove godine otkupili sliku. Sam otkup se realizuje putem autorskog ugovora, tako da umetnika dva puta oglobe. Institucije dobijaju od države bruto iznos i za moje delo su dobili 450 hiljada dinara. Već od te cifre 52 hiljade dinara je otišlo na neki porez, pa se meni dodeljuje neto iznos od 398 hiljada dinara. Međutim, kad prijavljujem tu uplatu dužan sam da prijavim bruto iznos od 450 hiljada, i od njega se odbijaju nameti za socijalno i PIO. Na kraju ću od te slike dobiti oko 250 hiljada dinara. A da sam zbog tih troškova zatražio veći iznos ne bi mi otkupili rad. Faktički, otkup je prepolovljen u startu. Ono što objave da su dali za otkup rada, pola je vraćeno državi.
Pošto je državni otkup slabiji nego pre 20 ili 30 godina, postoje li privatne kompanije koje su zainteresovane za dela savremene umetnosti?
Ima svetlih slučajeva i to su pretežno strane kompanije koje takvu praksu imaju i u zemlji iz koje dolaze. Telenor je stvorio dobru kolekciju zahvaljujući Saši Janjiću, a Viner štediše zahvaljujući Slavku Timotijeviću. Paradoks je što je to praksa koja je postojala kod nas u socijalizmu čak i u većem obimu nego u evropskim zemljama na koje se sada normativno ugledamo.
Stiče se utisak da su naši roditelji šezdesetih znali više od umetnicima koji su tada delovali, nego što mi sada znamo o savremenoj umetnosti. Zašto je to tako?
Umetnost je bila deo državne politike. Smatrala se višeslojnom delatnošću i imala je svoju edukativnu i promotivnu svrhu. Takođe, kroz obrazovni sistem vodilo se računa o odgoju publike. U osnovnoj školi ste u čitankama imali uz poeziju vinjete Laze Vozarevića ili uz priču Petra Kočića sliku Jovana Bjelića s predelom iz Bosne. Tako se odgaja publika. Tako vam se umetnost usađuje kao deo identiteta. Danas umetnost nije deo identiteta, već je rijaliti deo identiteta. Ne radi se tu o propasti srednjeg sloja, već vrednosnih kriterijuma društva. Propast srednjeg sloja je jedna od posledica. Imamo problem urušavanja kroz nametnute kriterijume vladajućih struktura, ili onog što bi trebalo da bude elita. Ne možete da menjate išta u društvu ako u vladajućem sloju ne postoji ideja o tome šta su civilizacijski standardi.
Iz vladajućih struktura je predloženo stvaranje Saveta za kreativnu industriju. Da li to telo vidite kao mesto gde bi nešto moglo da se promeni?
Drvo ne raste od krošnje ka korenu i sve je to jedno veliko sluđivanje. To je kao da odete kod frizerke da vam uradi afrofrizuru, koja se raspadne onog trenutka kad izađete na kišu. Opet se vraćam na zakone, država mora da stvori zakonski okvir koji je održiv, funkcionalnu regulativu baziranu na realnosti i ubire plodove od umetnika koji mogu dobro da zarade a ne od delatnika s rupom u džepu.
A šta je vaš predlog da bi trebalo da se uradi?
Ima mesta za razne incijative, ali signal mora da dođe sa vrha. Pitanje je da li će ga biti jer što bi rušili granu na kojoj sede. Otvaranje prostora za savremenu umetnost nosi sa sobom rizik razvoja kritičke misli, koja preispituje sve oko sebe. Stoga nije čudo da trenutno likovnom scenom vlada lobi sa Fakulteta primenjenih umetnosti, dok su poslenici Likovne akademije u zapećku. To je kao kad bi lutkarsko pozorište vodilo Bitef. Diplomci Likovne akademije rade po umetničkim radionicama poslove onih koji su se za to školovali na Primenjenoj, dok „primenjaši“ vode likovnu scenu i određuju ko ide na Venecijansko bijenale. To je sada tako. Međutim, ništa ne može da se promeni dok imaš diskriminatorski zakon, nema napretka. Zakon iz 2005. ubio je i umetnost i slobodne umetnike. Sve drugo, dok se ne promeni zakon, bilo bi izigravanje, presipanje iz šupljeg u prazno, snalaženje od danas do sutra. Sa ovakvim statusom umetnika nema zarade, nema napretka, već samo životarenje.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
