ISCRPLJIVANJE EKONOMSKOG TIGRA

Vlast pokušava da predstavi da je glavni krivac za usporavanje rasta politička situacija, odnosno blokade. Razlozi su ipak mnogo složeniji, i oni leže u strukturi naše privrede

Ekonomski pokazatelji Srbije u prvom kvartalu ove godine nisu nimalo povoljni. Zvanična statistika procenjuje da je rast društvenog proizvoda bio svega 2%, a poređenja radi, u prvom kvartalu prošle godine rast je bio 4,7%. Stopa rasta je pala na manje od polovine stope rasta u prošloj godini.

Vlast pokušava da predstavi da je glavni krivac za usporavanje rasta politička situacija, odnosno blokade. Razlozi su ipak mnogo složeniji, i oni leže u strukturi naše privrede.

NAGLI RAST DEFICITA SPOLJNE TRGOVINE

Da srpska privreda ima velike strukturne probleme najbolje se vidi po bilansu spoljne trgovine. Ukupna spoljnotrgovinska robna razmena Srbije za  period  januar-mart 2025. godine iznosi 17,6 milijardi evra, što predstavlja rast od 7,7% u odnosu na isti period prethodne godine. Struktura razmene je naglo pogoršana: izvoz robe porastao je za svega 1,8% i iznosi 7,3 milijarde evra, dok je uvoz porastao za 12,4% i iznosi 10,2 milijarde evra, tako da je deficit u robnoj razmeni povećan za 52,8% i iznosi 2,9 milijarde evra

Izvoz u Nemačku u prvom kvartalu je smanjen za 15%, sa 1.108 miliona evra prošle godine na 946 miliona evra ove godine, dok je izvoz u Italiju pao za 10,5%, sa 444 miliona evra prošle godine na 398 miliona evra. Izvoz u EU je sa 4,6 milijarde evra u prvom kvartalu prošle godine pao na 4,4 milijarde evra ove godine.

Ozbiljniji rast izvoza Srbija ima u razmeni sa Kinom, sa 400 miliona evra prošle godine na 470 miliona ove godine, kao i sa Turskom, gde je izvoz skočio sa 202 miliona u prošloj godini povećan na 314 miliona evra.

Razloga za zadovoljstvo u tom skoku nema: pre svega, u Kinu najviše izvozimo bakar iz Bora, a pritom, uvoz iz Kine raste mnogo više od izvoza, sa 1,02 milijarde na 1,39 milijardi evra.

Kina je „izbila“ na drugo mesto naših spoljnotrgovinskih partnera, iza Nemačke, a ukoliko se ovi trendovi nastave, Kina će preuzeti prvo mesto već u aprilu ove godine.

KRIZA EVROPSKE AUTO-INDUSTRIJE

Usled slobodno možemo reći samoubilačkih propisa Evropske unije (bar za evropsku auto-industriju) koji diktiraju da se do kraja 2035. godine prestane sa proizvodnjom motora na fosilna goriva, evropski proizvođači automobila su se našli u nebranom grožđu. EU ih primorava da do 2035. godine proizvode sve više električnih automobila ili će biti suočeni sa drastičnim kaznama, dok istovremeno moraju da održe proizvodnju svojih „klasičnih“ modela sa benzinskim i dizel motorima zbog zahteva tržišta i nerazvijene infrastrukture za električna vozila. Pored toga, moraju da obezbede servis i rezervne delove za ogromnu flotu već proizvedenih vozila.

Sve to bi i nekako moglo da se izvede po planu briselskih birokrata i da evropska auto-industrija „progura“ zelenu tranziciju da se u proteklih 15 godina u Kini nije dogodila prava „revolucija“ u proizvodnji električnih vozila. Kina je postala i najveće tržište za električne automobile u svetu: svako drugo prodato vozilo u Kini je električno, dok se u EU proda svega 15% električnih vozila. Kineski proizvođači električnih automobila su u prednosti jer nemaju „bagaž“ proizvodnje klasičnih automobila na koje su kupci navikli niti problem obezbeđivanja rezervnih delova (čak i kada se proizvodnja ugasi, proizvođači su obavezni da obezbede rezervne delove u narednim decenijama). I po cenama i raznovrsnosti modela, u svim segmentima tržišta (i malih i luksuznih i terenskih vozila) kineski proizvođači su ubedljivo ispred evropskih. Ko god da je obratio pažnju na šangajski sajam električnih automobila, mogao je vidi koliko je Kina tehnološki napredovala u odnosu na Evropu.

Kina je i najveći proizvođač na svetu baterija za električne automobile, koje su najskuplji deo električnog automobila, gde neprestano imaju velike inovacije. Evropski proizvođači moraju da uvoze baterije iz Kine; početkom godine bankrotirao je švedski Nortvolt, najveći  evropski proizvođač baterija.

Iluzorno je da će strategija EU za obezbeđivanje „kritičnih sirovina“ kako bi mogli da prave baterije u Evropi, u šta spada i korišćenje litijuma iz Srbije, uspeti da preokrene situaciju, jer Evropa zaostaje bar jednu deceniju za Kinom.

Evropska auto-industrija se ove godine suočava i sa povećanim američkim carinama; umesto 2,5%, evropski automobili su od marta opterećeni sa 25% carine.

Zelena agenda je do te mere obogaljila evropsku auto-industriju da se dogodilo nešto što je do sada bilo nezamislivo: nemački Folksvagen ove godine zatvara tri fabrike u Nemačkoj, a u narednim godinama planira da smanji za 35.000 broj zaposlenih.

Naš robni izvoz u Nemačku, kao i u druge članice EU, dobrim delom je upravo u komponentama za auto-industriju i njeni problemi su se preslikali i u Srbiji. Dobar pokazatelj dubine krize je najava zatvaranja fabrike Drekslmajer u Zrenjaninu gde će do kraja godine 2.000 radnika ostati bez posla. Već sada su zatvorene neke manje fabrike, kao što su Adient u Kragujevcu, dok je u pojedinim fabrikama smanjen broj zaposlenih.

Stalno se odlaže početak serijske proizvodnje električnih automobila u fabrici Stelantisa u Kragujevcu (nekadašnji FIAT). Fabrika je u februaru započela proizvodnju, ali 500, 600 automobila mesečno, koliko se tamo sada pravi, ne može se nazvati serijskom proizvodnjom. Vlast je očekivala da će ta proizvodnja dati značajan doprinos rastu društvenog proizvoda, ali do pravog početka rada fabrike još nije došlo iako je bio najavljen za januar.

DRASTIČAN PAD STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

Privredni rast je u proteklom periodu bio zasnovan na stranim direktnim investicijama (SDI) koje su od 2017. do 2023. godine iznosile 25 milijardi evra (2024. godine SDI su bile 4,6 milijardi evra).

U prvom kvartalu SDI su pale za 55% u odnosu na (doduše rekordan) prvi kvartal 2024. godine; pad je primetan i kada se podaci o SDI porede sa prilivima iz niza prethodnih godina.

To nije neočekivano imajući u vidu krizu u evropskoj auto-industriji, jer su do sada SDI uglavnom dolazile iz te grane. Pored toga, treba imati u vidu da visok nivo SDI ne može večito trajati, već da će se, kao što se već dogodilo u drugim državama u srednjoj i istočnoj Evropi, zaustaviti a da će početi odlivi, jer strani investitori ne ulažu u Srbiju iz ljubavi nego iz interesa.

Srbija više ne može da ponudi ni jeftinu radnu snagu. Stopa nezaposlenosti je pala sa 20% na oko 8%, delom zbog povećanog zapošljavanja, a delom zbog negativnih demografskih trendova, pa je znatno smanjen broj radnika spremnih da rade za niske plate: pritom su zarade u nekoliko prethodnih godina rasle iznad produktivnosti privrede.

BUDŽET SE SVE SLABIJE PUNI

Loše stanje u privredi preslikalo se i na budžet. U prvom kvartalu budžetski prihodi su realno porasli za svega 0,3% (kada se oduzme inflacija), a prošle godine u istom periodu realno su porasli za čak 7,7%.

Struktura budžetskih prihoda posebno zabrinjava: najveći podbačaj je kod poreza na dobit pravnih lica, gde je ostvaren realni pad od 18%. To je najbolji indikator da je srpska privreda počela ozbiljno da posustaje.

Jedina „svetla tačka“ u prihodnoj strani budžeta je porez na zarade, koji je realno porastao za 6,9% a nominalno za 11,7%. To ipak nije pokazatelj „uspešne“ ekonomske politike, već je posledica administrativnog povećanja minimalca od januara za 13,7%, kao i plata u javnom sektoru za 10%. Već nekoliko godina zarade u Srbiji rastu iznad stope produktivnosti, što za posledicu ima pad konkurentnosti privrede. Zato i ne čudi značajan pad uplata od poreza na dobit, jer privreda sve teže podnosi rast plata iznad produktivnosti.

BLOKADE NISU OPRAVDANJE

Politička nestabilnost ima nešto uticaja na usporavanje privrednog rasta, ali to nije ključan razlog, iako to uporno ponavlja predsednik Vučić. Pad izvoza u EU nema nikakve veze sa protestima protiv vlasti, kao što se time ne može objasniti ni nagli pad prihoda od poreza na dobit preduzeća.

Suština je da je ekonomski model koji sprovodi vlast iscrpljen; na to neprestano ukazuju naši najistaknutiji ekonomisti. Trenutno samo tri sektora podstiču privredni rast: rudarstvo, građevinarstvo (najvećim delom usled državnih investicija) i IT sektor. U rudarstvu rast potiče od kineske kompanije Ziđin; nevolja je što se izvozi sirovi bakar, umesto da se veći deo prerađuje u zemlji.

Državne investicije, zajednički nazvane EXPO 27, same po sebi nisu loše ukoliko su dobro isplanirane. Problem je što kako vreme prolazi, više nema adekvatnih projekata koji bi bili dugoročno isplativi; većina auto-puteva koje vlast planira da gradi ili je započela u prethodnih par godina nema puno saobraćajno opravdanje, a pored toga primetno je i kašnjenje kod svih projekata. Privredni razvoj se ne može dugoročno zasnivati na državnim investicijama i SDI, ključni problem naše ekonomije je što domaće privatne investicije čine svega jednu petinu svih investicija.

Da bi izašla iz političke krize, vlast priprema nastavak demagoške i štetne politike povećavanja zarada iznad produktivnosti, pa je predsednik Vučić već najavio povećanje minimalca na 500 do 550 evra (odnosno, za 10-20%). Takav potez ne samo što je preuranjen (uvek se o visini minimalca odlučivalo na jesen), već i predstavlja novi udar na privredu. Uz trenutnu stopu rasta BDP-a, to će biti još jedan ekser u kovčeg domaće privrede.