Kako se odnosi između dve velike sile prelamaju na Srbiju i gasovod „Turski tok“

Mrlje iz trougla RUSIJA-TURSKA-SRBIJA

Pišući o uticaju koji imaju ekonomske sankcije EU, koje su Rusiju uvele u recesiju i dovele do devalvacije rublje, MAT je naveo da su „eksperti Svetske banke ocenili da zbog recesije u Rusiji najveću cenu od evropskih zemalja plaćaju Ukrajina, Turska i Srbija“

Turska i Rusija se u ratu u Siriji sada nalaze na suprotnim stranama

Ponešto nejasnu ulogu u epizodi rusko-turskih odnosa 2015. godine odigrala je i Srbija, odnosno, njen tadašnji predsednik Tomislav Nikolić

Bojko Borisov, predsednik vlade Bugarske, u novembru je izjavio da će gas iz „Turskog toka“ poteći u Srbiju u maju 2020, a početkom decembra Putin je optužio Bugarsku da namerno odugovlači sa izgradnjom

Turska i Rusija nisu postigle dogovor o smanjenju tenzija u sirijskoj provinciji Idlib, a turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je izjavio da je ofanziva turske vojske na Idlib „samo pitanje vremena“.

Ovako je glasila jedna od poslednjih vesti iz Sirije pre izlaska ovog broja „Nove ekonomije“ na kioske - vest koja potvrđuje da tursko-ruski odnosi ponovo počinju da se komplikuju i da je klatno ponovo počelo da se odmiče od idiličnih vesti i događaja, poput onog iz sredine 2019. kada je Turska, kao članica NATO, od Rusije kupila protivvazdušni sistem S-400.

Podsetimo, u prethodnom broju „Nova ekonomija“ je pisala o usponu privrednih odnosa i saradnje Srbije i Turske. Ta saradnja je, po ko zna koji put u poslednjih desetak godina, ponovo u februaru dosegla „najviši stepen u svojoj istoriji“, prema rečima kojima je Erdogan Vučiću čestitao Dan državnosti.

No, u ovom broju neće biti toliko reči o odnosu Srbije i Turske, koliko o odnosu Turske sa dve sile kojima je okružena - EU i Rusijom.

TENZIJE U SIRIJI

Početkom godine, u Istanbulu je svečano pušten u rad gasovod „Turski tok“, koji cevima ispod Crnog mora spaja Rusiju i Tursku. Ostala je u sećanju fotografija kako Putin i Erdogan, uz Vučića i premijera Bugarske Bojka Borisova, odvrću ventil i simbolično puštaju u rad gasovod koji će transportovati ukupno 31,5 milijardi kubnih metara gasa godišnje.

Drugi krak „Turskog toka“, koji još nije u potpunosti izgrađen, treba da ruski gas odvodi u jugoistočnu Evropu, kroz Bugarsku i Srbiju. Ovaj događaj je poslužio nemačkim listovima da ponove zabrinutost zbog povećanog uticaja Rusije i Turske na Balkanu.

No, iako je Erdogan ovom prilikom nahvalio Vladimira Putina (nazvao ga je „glavnim arhitektom“ projekta), dvadesetak dana kasnije, krajem januara, izjavio je da se Rusija ne pridržava sporazuma o Idlibu, kao i da je „Turska obavestila Rusiju da joj ponestaje strpljenja“. Nekoliko dana kasnije, Erdogan je u Ukrajini osudio rusku aneksiju Krima i obećao da će podržati teritorijalni integritet Ukrajine, da bi, kada se vratio u Ankaru, rekao da „u ovom trenutku, nema potrebe da se sukobljavamo ili ozbiljno svađamo sa Rusijom“.

Pojednostavljeno, Turska i Rusija se u ratu u Siriji sada nalaze na suprotnim stranama. Moskva podržava predsednika Sirije Bašara al Asada, koji teži da uspostavi kontrolu nad celom teritorijom Sirije, dok Turska podržava pobunjenike koji drže Idlib, koji se nalazi na tursko-sirijskoj granici. Cilj turske vojske, koja se nalazi na teritoriji Sirije, osim podrške pobunjenicima jeste da napravi „bafer-zonu“ u pograničnom pojasu, kako bi sirijske Kurde odvojila od Kurda unutar Turske.

„Prisustvujemo sukobima između sirijskog režima i turskih snaga, da ne pominjemo rizik od sukoba turskih i ruskih vojnika“, izjavio je šef evropske diplomatije Žozep Borel 12. februara u Evropskom parlamentu, dodavši da nemoć EU da utiče na sirijsku krizu „izaziva osećanje frustracije“.

Potom je portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova izjavila da Turska „dva puta razmisli“ pre nego što pozove NATO za rešavanje situacije u Idlibu, a 18. februara je Rusija saopštila da bi turska vojna operacija protiv snaga sirijske vlade u Idlibu „bila najgori mogući scenario“.

NIKOLIĆEVO „POSREDOVANJE“ IZMEĐU TURSKE I RUSIJE

Podsetimo, rusko-turski odnosi su dostigli verovatno najnižu tačku u poslednje vreme nakon što su turski ratni avioni oborili ruski avion Su-24 na sirijskoj granici 24. novembra 2015. Rusija je tada uvela sankcije Turskoj, koje su uključivale zabranu uvoza hrane iz Turske, zabranu čarter letova između dve zemlje, kao i suspendovanje pregovora o „Turskom toku“.

Ponešto nejasnu ulogu u ovoj epizodi rusko-turskih odnosa odigrala je i Srbija, odnosno, njen tadašnji predsednik Tomislav Nikolić. Najpre je, u intervjuu Sputnjiku, Nikolić krajem novembra 2015. izjavio da se iskreno nada da će se sve ovo „završiti osudom Turske, priznanjem Turske da je načinila jedan akt koji nije smela“, a da će Turska i Rusija kao države susedi, „države koje su razvile izvanredne ekonomske odnose, a rekao bih i izvanredne političke odnose“, naći načina da tako nastave i dalje, te da je Turska izvela „ratnohuškački gest“, kojim je mogla da „eventualno uvuče ostale članice NATO-a u sukob sa Rusijom“.

Potom, krajem decembra, u novom intervjuu Sputnjiku, Nikolić je ponovio slično - da je to bio pokušaj Turske da uvuče u sukob NATO i Rusiju oko Sirije. A onda je, nekoliko dana kasnije, tokom posete tadašnjeg predsednika vlade Turske Davutoglua, Nikolić saopštio da je prihvatio Davutogluov poziv da pomogne Turskoj u sporu sa Rusijom. Sutradan je Nikolić izjavio da je odlučio da „prijateljima u Rusiji prenese želju Turske za normalizacijom odnosa sa Moskvom“ i to na molbu Davutoglua „koji je tražio da ga primim“.

No, nakon toga, poslednjeg dana 2015, tadašnji portparol turskog Ministarstva spoljnih poslova a današnji ambasador Turske u Srbiji Tanžu Bilgič saopštio je da je Nikolićeva izjava da je Turska pokušala da započne rat između NATO i Rusije „nesrećna i neistinita“ i da „nema veze sa istinom“ - kao da je to Nikolić rekao nakon posete Davutoglua, a ne pre nje.

Prvu polovinu 2016. obeležili su zategnuti odnosi Rusije i Turske. Međutim, nakon sedam meseci došlo je do neočekivanog preokreta - sada već u funkciji predsednika države, Erdogan se izvinio predsedniku Putinu za obaranje ruskog aviona i poslao saučešće porodicama dva poginula pilota. Ovaj neočekivan potez Erdogana kao da je potvrdio ko je imao više problema od sankcija i obustavljene saradnje - te 2016. nije došlo očekivanih četiri miliona turista iz Rusije u Tursku, a i izvoz je pretrpeo ozbiljnu štetu.

Pad izvoza u Rusiju je tokom 2016. iznosio skoro 52 odsto, odnosno blizu dve milijarde dolara manje nego 2015, koja je takođe bila veoma loša - tada je izvoz u Rusiju pao za čak 2,35 milijardi dolara u odnosu na 2014. (pad od skoro 40 odsto), prema podacima United Nations COMTRADE baze o međunarodnoj trgovini, putem sajta „Trading economics“.

Možda najbolji podatak o ekonomskoj međuzavisnosti Turske od Rusije (ali i Srbije od Rusije) mogao se pročitati u septembarskom izdanju Makroekonomskih analiza i trendova (MAT) iz 2016. godine. 

Pišući o uticaju koji imaju ekonomske sankcije EU prema Rusiji, koje su Rusiju uvele u recesiju i dovele do devalvacije rublje, MAT je naveo da su „eksperti Svetske banke ocenili da zbog recesije u Rusiji najveću cenu od evropskih zemalja plaćaju Ukrajina, Turska i Srbija“, te da pad ruske ekonomije za jedan procentni poen znači i smanjenje ekonomske aktivnosti Srbije za više od 0,4 procentna poena. Za Tursku je ovaj uticaj još i veći - na svaki pad ruskog BDP-a za jedan odsto, Turska gubi skoro 0,5 odsto.  

Nakon ove epizode i izvinjenja Erdogana, odnosi Rusije i Turske su godinama napredovali, sve do pomenute kupovine sistema S-400 i svečanog puštanja u rad „Turskog toka“.

RUKAVCI „TURSKOG TOKA“

Saradnja ove dve velike zemlje se jednim krakom „Turskog toka“ preliva i u Srbiju. Prema zvaničnim podacima, sektor građevinarstva u Srbiji je u trećem kvartalu 2019. porastao za skoro 40 odsto u odnosu na isti period 2018, a u poslednjem kvartalu za čak 56,3 odsto, najviše zahvaljujući užurbanoj izgradnji „Turskog toka“.  Tako, zahvaljujući ovom projektu, rast BDP-a je u 2019. godini neočekivano otišao preko četiri odsto, a deonica „Turskog toka“ kroz Srbiju je završena, ako pitate direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića, ili nije završena, ako pitate očevice - novinare „Glasa Zaječara“, koji su krajem decembra otišli i proverili Bajatovićeve navode, a takvo stanje na terenu produžilo se i do odlaska ovog teksta u štampu.

Podsetimo, prilikom Putinove posete Srbiji u januaru 2019, najavljeno je da će gasovod „Turski tok“ postati u potpunosti operativan do kraja 2019. Ovaj projekat bio je ruski pokušaj da zaobiđe Ukrajinu, kao glavnu tranzitnu trasu za ruski gas ka Evropi, s obzirom na to da je krajem 2019. isticao desetogodišnji ugovor o tranzitu ruskog gasa kroz Ukrajinu. (No, bez obzira na izgradnju „Turskog toka“, Rusija i Ukrajina su poslednjeg dana 2019. sklopile novi, petogodišnji ugovor o tranzitu.)

U februaru 2019. Dušan Bajatović je izjavio da je Srbija spremna za izgradnju ovog projekta, da je već obezbeđeno 300 miliona evra i da će izgradnja početi u martu ili aprilu, te da bi trebalo da bude završena do kraja 2019. 

U martu je Agencija za energetiku Republike Srbije (AERS) odobrila firmi Gastrans (čiji je vlasnik švajcarska firma „Južni tok Srbija“, 51 odsto vlasništvo Rusije, 49 odsto Srbije) da izgradi cevovod kroz Srbiju, koji će spajati Bugarsku i Mađarsku, i to tako da je izuzima od obaveze da razdvoji vlasništvo nad proizvodnjom i distribucijom gasa, odnosno, od primene „trećeg energetskog paketa“ Evropske unije. U aprilu 2019. je ministar energetike i rudarstva Aleksandar Antić izneo stav Srbije po ovom pitanju, izjavivši da Srbija neće prihvatiti protivljenje EU u vezi sa „Turskim tokom“, kao što je to učinila sa „Južnim tokom“, te da je Evropa tada ispoljila „duple standarde“. 

Bojko Borisov, predsednik vlade Bugarske, u novembru je izjavio da će gas iz „Turskog toka“ poteći u Srbiju u maju 2020, a početkom decembra Putin je optužio Bugarsku da namerno odugovlači sa izgradnjom, i da Moskva može da zaobiđe Bugarsku, ako je potrebno.

U januaru ove godine, komentarišući bugarsko kašnjenje u izgradnji „Turskog toka“, Dušan Bajatović je izjavio da u Srbiji ide sve po planu, da je „ostalo da se urade još potrebne blok stanice i četiri merne stanice, kao i tri ‘izlaza’, kod Ćuprije, Beograda i Gospođinaca“, te da  će Srbija završiti sve u roku, odnosno do 1. oktobra. 

Sekretarijat Energetske zajednice (EZ) je početkom 2020. saopštio za Radio slobodna Evropa da je ovaj gasovod „propuštena šansa za diversifikaciju izvora snabdevanja gasom u Jugoistočnoj Evropi“, te da je EZ više puta izražavala zabrinutost zato što „Turski tok“ nije u skladu sa Trećim energetskim paketom „koji propisuje da se na gasovodu mora omogućiti konkurencija, kao i da jedna kompanija ne može biti vlasnik i gasa i gasovoda“, a da je upravo to slučaj sa deonicom gasovoda kroz Srbiju. 

ODNOSI SA EU I SUŽAVANJE SLOBODA

 I dok su se odnosi Rusije i Turske prelamali i na Srbiju, deluje da odnosi Turske sa EU kao ni radikalizacija unutrašnjih odnosa u Turskoj nemaju apsolutno nikakav efekat na našu zemlju. Nakon kritika i zahlađenja odnosa zbog dešavanja na trgu Taksim 2013, te neprestanog pritiska na novinare i opoziciju, migrantska kriza 2015. godine naterala je EU da pokaže interesovanje za osnaživanje pregovora o članstvu Turske u EU.  Da bi Turska kontrolisala kretanje izbeglica iz Sirije ka Grčkoj, uz novac joj je ponuđeno i ubrzanje vizne liberalizacije: Francuska je skinula veto sa poglavlja 17 o ekonomskoj i monetarnoj politici, pa je ono brzometno i otvoreno u decembru 2015. - pre toga poslednje poglavlje otvoreno je još 2013.

I pre pokušaja državnog udara iz 2016. Erdogan je bio optuživan da sve više guši osnovne slobode građana i zatire svako drugačije mišljenje. Između ostalog on je poznat po izjavi da je „borba protiv terorizma iznad vladavine prava“, da „demokratija i sloboda nemaju više nikakvu vrednost“ i da ustavni sud njegove zemlje ne poznaje pravo. 

A onda je došlo do pokušaja vojnog udara u julu 2016. Nakon neuspelog puča i pojačanog Erdoganovog pritiska, prestaje kratkotrajno poboljšanje odnosa Turske i EU: Evropski parlament je u novembru 2016. izglasao neobavezujuću rezoluciju kojom se od Evropske komisije zahteva privremena suspenzija u pristupnim pregovorima.

Istog meseca, novembra 2016, Turska zvanično najavljuje prelazak na predsednički sistem, tako što će biti ukinuta funkcija premijera i nakon referenduma aprila 2017, usvojene su ustavne promene koje su dale praktično neograničenu vlast predsedniku države - predsednik je, uz ostale prerogative, dobio i mogućnost da postavlja i smenjuje ministre, predlaže budžet, imenuje deo sudija Ustavnog suda i članova Visokog saveta tužilaštva i sudija. 

Prethodno je u martu 2017. novoizabrani predsednik Komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta Dejvid Mekalister izjavio da EU mora da bude vidljivija na zapadnom Balkanu, da se odupre ruskim pokušajima da destabilizuje region, ali i da je vidljiv porast turskog uticaja. Ipak, u maju 2018. portal „Politiko“ piše da - uprkos velikom povećanju trgovinske razmene Turske sa Balkanom, sa 364 miliona evra u 2002. na 2,5 milijardi evra u 2016. - to ipak znači da je to tek delić turske trgovine, jer je obim trgovine između EU i Turske 145 milijardi evra, uz zaključak da „najveći broj analitičara tvrdi da bi pokušaj EU da smanji uticaj Turske na Balkanu u svakom slučaju bio bezuspešan, uzimajući u obzir dugotrajne istorijske veze“. 

U februaru 2019. spoljnopolitički odbor Evropskog parlamenta pozvao je Evropsku komisiju i zemlje članice da zvanično obustave pregovore o pristupanju Turske EU, zbog „nepoštovanja ljudskih prava i građanskih sloboda, uticaja na pravosuđe i spora sa Kiprom i drugim susedima“. U martu 2019, Evropski parlament je sa velikom većinom izglasao rezoluciju u kojoj se predlaže obustavljanje pregovora sa Turskom o ulasku u EU.

Loši odnosi sa zemljama članicama EU samo su dodatno pogoršani aktuelnim kriznim zbivanjima u Libiji. Tokom prošle godine, Turska se sa Libijom, a bez učešća drugih zemalja, „razgraničila“ na moru, tako da polaže pravo na značajne rezerve prirodnog gasa koje se nalaze u istočnom Mediteranu.

Usledio je i sporazum o vojnoj saradnji sa Libijom, da bi početkom januara prve turske snage ušle u Libiju na poziv jedne od zaraćenih strana, islamističke vlade sa sedištem u Tripoliju. Konačno, Žozep Borel je krajem januara najavio da EU sprema listu turskih državljana i firmi koji će biti stavljeni na „crnu listu“ i kojima će biti uvedene sankcije zbog nelegalnih istraživanja i bušotina u vodama istočnog Mediterana koje su pod sporom između Turske i Kipra.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara