Bitno je da se ne zakasni

Pored kašnjenja čitavog procesa, nedostaje mera pomoći vlasnicima mikro i malih preduzeća, ugostiteljskim radnjama, frizerskim i kozmetičkim salonima i sl. To su svi preduzetnici koji su verovatno najjače pogođeni ovom krizom. Naime, pored zaposlenih, u njihovom poslovanju značajnu ulogu imaju i fiksni troškovi, koje oni zbog prestanka rada neće moći da plaćaju. To će dovesti u opasnost njihovo preživljavanje. Istovremeno, svedoci smo da mnogi od njih, da bi preživeli, rade “na crno”

Svet se u prvoj polovini 2020. godine nalazi pred ekonomskom krizom veoma neizvesnog ishoda. Nije zabeleženo u novijoj ekonomskoj istoriji, od vremena kriza izazvanih svetskim ratovima, da je čitav svet bio pogođen ovakvim talasom neizvesnosti za budućnost ekonomije. Ekonomiski eksperti sa druge strane nemaju iskustva sa ovakvim krizama, pa nije nerealno da se sve završi kao tokom krize 1929-1933, kada je strah od inflacije (ispostavilo se nerealan) doveo do ekonomske depresije do tada neviđenih razmera. To se može naslutiti i na osnovu do sada donetih mera u svetu. Vlada Srbije je takođe donela set fiskalnih i monetarnih mera za prevazilaženje krize. Iako su neke od njih “na pravom putu”, stiče se utisak da je čitav paket napravljen da prvo zadovolji političke pa tek onda ekonomske “apetite”. To se pre svega odnosi na neselektivnost mera, nepotreban populizam i kašnjenje čitavog procesa. 

Specifičnosti krize u 2020. godini

Ova kriza je specifična iz nekoliko razloga. Prvo, uzrok krize nije ekonomske prirode. Možemo reći da je kriza više društvena nego ekonomska. Ekonomska kriza će biti samo jedna od posledica. Drugo, ekonomska kriza je posledica pada tražnje prouzrokovanog ograničavanjem kretanja ljudi i robe, kako na lokalnom i nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou, a sve zbog straha od širenja zaraze. Treće, dok se ne završi pandemija, život se verovatno neće vratiti u normalu. U ovom trenutku osim nagađanja, niko ne zna kada će se to desiti. Dakle, postoji velika neizvesnost po pitanju trajanja pendemije. Ta varijabla je i ključna prilikom procene koje su to mere potrebne za izlazak iz krize. Bez jasne vizije dužine trajanja pandemije, teško je proceniti dubinu krize. Četvrto, iz prethodnog sledi da imamo dve faze, tj. dva koraka u prevazilaženju krize. Prva faza je period dok traje pandemija, druga je period nakon pandemije. Jedna ista mera verovatno neće biti efikasna u oba perioda. Probaćemo, zato, da se ovde skoncentrišemo na bitne elemente i specifičnosti prve i druge faze u prevazilaženju krize, kako bismo bili u stanju da predložimo neke smernice za odabir adekvatnih mera ekonomske politike, te da damo kometar na već predložene mere Vlade.

Za svega dve nedelje tokom marta 2020. došlo je do pada ekonomske aktivnosti u Srbiji izazvane ograničavanjem kretanja ljudi i robe. Otuda prva specifičnost da je pad tražnje izazvan merama države za borbu protiv pandemije, a ne ekonomskim razlozima. Nisu svi sektori privrede istovremeno pogođeni merama za borbu protiv pandemije, što je druga specifičnost. Ekonomska aktivnost u sektorima poput turizma, putničkog saobraćaja i ugostiteljstva u potpunosti je zaustavljena. Sa druge strane, promet u trgovini na malo robama široke potrošnje u drugoj polovini marta imao je neverovatan porast, pre svega usled povećanje potrošnje građana. Dakle, selektivnost i jasni kriterijumi dodele pomoći su neophodni. 

Zatim, nije svima neophodna ista vrsta pomoći. Neki sektori privrede imaju problem sa poslovanjem generalno (nemogućnost plaćanja zaposlenih, servisiranja kreditnih i drugih obaveza, te fiksnih troškova i dr.), dok drugi imaju problem pre svega sa tekućom likvidnošću usled usporenog prometa sirovina i robe preko granice. Samim tim, potrebno je napraviti najmanje dva seta različitih mera kako bi se svakom kome je to potrebno pomoglo na pravi način, što čini još jednu specifičnost ove krize. 

Mere u prvoj fazi moraju da budu kratkoročne i brze, dok se ne “ugasi požar” i ne prođe vanredno stanje. U međuvremenu će se na osnovu sagledavanja posledica krize definisati dugoročnije mere. Konačno, brzina je u ovoj fazi bitnija od preciznosti. Deo privrede je pacijent koji ima otvorenu ranu i obilno krvarenje i prvo što moramo da uradimo jeste da to krvarenje zaustavimo kako bismo mu spasili život. Posle ćemo, kada opasnost prođe, razmišljati o merama za oporavak. Da rezimiramo, neophodno je donošenje jednog broja mera pomoći fizičkim i pravnim licima koja trpe direktne posledice prouzrokovane prestankom aktivnosti, smanjenim obimom međunarodne razmene, trenutnim gubitkom tržišta ili donetim odlukama države.

Druga faza počinje po završetku pandemije i ukidanja vanrednog stanja. Imajući u vidu globalna ekonomska dešavanja u ovom trenutku, izvesno je da ekonomski problemi neće nestati trenutkom okončanja opasnosti od virusa. Tada će se, međutim, jasnije videti posledice koje je pandemija ostavila na privredu i stanovništvo, te će to biti osnova za buduće ekonomske mere. Bez jasnog sagledavanja posledica, teško da je moguće definisati adekvatne mere oporavka. Takođe, mere moraju da budu dugoročne, sa osnovnim ciljem vraćanja privrede na održivu putanju rasta. 

Mere za oporavak privrede

Kada smo sve prethodno detaljno analizirali, možemo govoriti o konkretnim merama za prevazilaženje krize. Osvrnućemo se pri tome na mere koje je predložila Vlada Srbije i na način na koji će iste rešiti identifikovane probleme. Država je na početku pandemije donela monetarne mere poput odlaganja plaćanja kredita u periodu od tri meseca i smanjenja referentne kamatne stope NBS. Ove mere se primenjuju. Fiskalne mere su usvojene, ali njihova primena počinje tek početkom maja. 

Prvi set predloženih mera odnosi se na odlaganje plaćanja poreza i doprinosa. Merom su obuhvaćeni porez na zarade, akontacija poreza na dobit u drugom kvartalu 2020, doprinosi i PDV na donacije. Iako je ova mera generalno dobro identifikovana jer će odlaganje plaćanja poreza pomoći održavanju likvidnosti preduzeća, ista ima nekoliko potencijalnih nedostataka. Mera se tiče pre svega pravnih lica, dok su fizička lica izostavljena (tu se pre svega misli na porez na imovinu). Odlaganje plaćanja poreza sa druge strane dovešće do pada prihoda države (naročito fondova PIO i RFZO) pa će Vlada morati u kratkom roku da nadomesti pad likvidnosti. Ali uprkos tome, mera je u skladu sa potrebama u ovom trenutku. Procena je da će za ovaj set mera biti potrebno oko 1,2 milijarde evra. 

Drugi set mera tiče se isplate minimalne neto zarade zaposlenima u MMSP i 50% zarade u velikim preduzećima. Najveći problem ove mere je neselektivnost primene, što će dovesti do velikog moralnog hazarda. Mera nije usmerena samo na sektore koji su pogođeni krizom već je namenjena svima. Takođe, mera neće pomoći onima koji su već izgubili posao, a takvih je verovatno prilično. Konačno, mera će stupiti na snagu tek u maju, gotovo dva meseca nakon proglašenja vanredne situacije. Iako je ova mera na pravom putu i uz određene korekcije mogla bi na adekvatan način da pomogne privredi da prebrodi ovaj period, mislimo da je izgubljeno dragoceno vreme i da su troškovi moralnog hazarda nepotrebno veliki. Procena je da će za ovaj set mera biti potrebno oko milijardu evra.

Treći set mera tiče se pokretanje programa kreditiranja privrede obezbeđivanjem kredita za likvidnost, kako direktnih preko Fonda za razvoj, tako i garancijama za kredite poslovnih banaka. Ovaj set mera je takođe dobro identifikovan, ali je istovremeno i problematičan iz više razloga. Prvo, ovaj set mera će biti najteže postaviti da ciljano reši probleme onima kojima je to najpotrebnije. Takođe, racionalno je očekivati da će korisnici kreditnih linija biti mahom srednja i velika preduzeća, te preduzeća koja imaju dobru kreditnu sposobnost. To uglavnom ne važi za većinu malih i mikro preduzeća i preduzetnika, te smatramo da će oni veoma teško moći da koriste benefite ove mere. Sa druge strane, garancija koju država planira da da za zaduženje može takođe da dovede do moralnog hazarda. Dakle, biće potrebno da se detaljno poradi na implementaciji ovih mera koje će verovatno biti potrebne i u drugom periodu nakon ukidanja vanrednog stanja. Procena je da će za ovaj set mera, makar u ovoj prvoj fazi, biti potrebno oko 2,2 milijarde evra od čega će najveći deo obezbediti poslovne banke.

Četvrti set mera tiče se uplate direktne pomoći svakom punoletnom građaninu po 100 evra u dinarskoj protivvrednosti, ali nakon završetka krize. Ova mera je tipičan primer populizma i školski primer kako ne treba da izgledaju ekonomske mere u ovom trenutku. Bez ulaženja u detalje, mnogo je adekvatnije bilo da se oko 600 miliona evra, koliko je predviđeno za ovu meru, raspodeli na drugi način. Pomoć siromašnim domaćinstvima bila bi daleko adekvatnija mera u ovom trenutku i za to je potrebno oko 10 miliona evra mesečno (ukoliko bi pojedinačno iznos ostao isti). 

Generalni zaključak je da ovim merama, pored kašnjenja čitavog procesa, nedostaje mera pomoći vlasnicima mikro i malih preduzeća, ugostiteljskim radnjama, frizerskim i kozmetičkim salonima i sl. To su svi preduzetnici koji su verovatno najjače pogođeni ovom krizom. Naime, pored zaposlenih, u njihovom poslovanju značajnu ulogu imaju i fiksni troškovi, koje oni zbog prestanka rada neće moći da plaćaju. To će dovesti u opasnost njihovo preživljavanje. Istovremeno, svedoci smo da mnogi od njih, da bi preživeli rade “na crno”. Mera koja je mogla da bude sprovedena je mesečna pomoć u visini prosečnih fiksnih troškova na teritoriji opštine za sve ove kategorije preduzetnika i mikro preduzeća kojima je rad zabranjen tokom vanrednog stanja. Na taj način bi se pomoglo da oni prežive. Nakon prestanka vanrednog stanja, ovo je verovatno sektor privrede koja će se prvi oporaviti. Konačno, redovnim plaćanjem fiksnih troškova, pre svega troškova zakupa, održava se likvidnost velikog broja domaćinstava koja u velikim gradovima “žive” od rentiranja poslovnog prostora. Procena je da bi za finansiranje ove mere bilo potrebno oko 100 miliona evra mesečno.

Šta posle korone?

Ukoliko se do leta ukine vanredno stanje i život počne da se vraća u normalu, očekuje nas dug period oporavka. To je trenutak da se definiše druga grupa mera koje su potrebne da bi privreda izašla iz krize nakon prestanka vanrednog stanja. Ključan element u definisanju ovih mera biće dužina trajanja pandemije i veličina pada privrede tokom tog perioda. Na osnovu raspoloživih podataka do prve polovine aprila, procene su da će svetska ekonomija ući u recesiju i imati pad privredne aktivnosti od oko 3% u 2020. godini (izvor: MMF). Očekuje se da će gotovo sve zemlje G20 imati pad privredne aktivnosti u 2020. godini (rast u prethodna dva kvartala i procena rasta u drugom kvartalu 2020. godine dati u su Tabeli 1). Pri tome, procenjuje se da će pad u SAD biti oko 5,9%, EU 7,1% (Nemačka 7%, Francuska 7,2%, Italija 9,1%, Španija 8%), Rusiji 5,5% i Turskoj 3% itd. Jedini rast se u ovom trenutku očekuje u Kini, oko 1,2%, što je daleko ispod očekivanih 5,9% kolika je bila projekcija pre samo tri meseca i Indiji 1,9%. Svakako, treba imati u vidu da su ove projekcije urađene na osnovu podataka raspoloživih sredinom aprila 2020. Verujemo da će prognoze biti još lošije u narednim nedeljama kako se pandemija bude dalje produbljivala. 

Tabela 1. Realan međugodišnji rast BDP, u %

Q4_2019 Q1_2020 Q2_2020

Brazil 0,5 -1,0 -11,0

Kina 1,4 -10,9 9,2

Indija 1,2 5,0 -9,3

Rusija 0,4 -0,1 -10,5

Francuska 0,8 -2,0 -10,0

Nemačka 0,0 -3,0 -10,0

Italija -0,3 -5,0 -10,0

UK 0,0 -1,4 -9,3

USA 0,5 -1,3 -5,9

Izvor: Economist Intelligence Unit.

Drugi element za utvrđivanje mera biće efikasnost ekonomske politike tokom trajanja pandemije. Ako su mere u tom periodu bile dobro ciljane, ako su pomogle da preduzeće “prežive”, da ne bude masovnih otpuštanja i velikih oscilacija u poslovanju, biće potrebno manje vremena da se privreda vrati na održivu putanju rasta. 

Mere koje su potrebne nakon pandemije pre svega treba da budu usmerene na podsticaj privrednog rasta. One treba da obuhvataju sve sektore bez obzira na to u kojoj su meri pogođeni krizom, uz dodatne mere za sektore koji su u potpunosti devastirani krizom (putnički saobračaj, turizam, ugostiteljstvo i dr). Naravno, mere će biti moguće definisati tek kada se stekne uvid u sve posledice koje će kriza prouzrokovati. 

Na kraju, s obzirom na specifičnost krize koja je u toku, očekivanja privrede imaće veliki značaj. Jedan od zadataka države biće da na ta očekivanja adekvatno odgovori. U Srbiji mere kasne i taj prvi odgovor je bio nedovoljno dobar. Nadamo se da će u narednim koracima država biti efikasnija i odgovornija, a mere precizne i adekvatne. Samo na taj način moći ćemo bez većih posledica po privredu i društvo da prebrodimo ovaj period.