Lukašenkova verzija kapitalizma

Osvrt na Belorusiju

U proces tranzicije Belorusija je ušla poput drugih postsovjetskih država: stihijskom privatizacijom i deregulacijom. Međutim, taj trend ubrzo je preokrenut. Nova Lukašenkova vlada je od 1994. radila suprotno od onoga što su zapadni ekonomisti predlagali i otpočela deprivatizaciju industrijskih kompleksa, banaka, poljoprivrednih kombinata itd. Tako je, umesto oligarhije, kontrolu nad resursima zadržala država

Protesti u Minsku dva meseca ne jenjavaju, jer hiljade građana ne priznaju rezultate predsedničkih izbora 9. avgusta na kojima je Aleksandar Lukašenko pobedio Svetlanu Tihanovsku. Većini nas Belorusija je poznata po „poslednjem diktatoru u Evropi“, ali koliko poznajemo ovu neobičnu zemlju

Iako je Evropa za proteste saznala nakon izbora, oni su otpočeli još u maju kao „papuča revolucija“, kada je njen predvodnik i potencijalni kandidat Sergej Tihanovski uhapšen i proglašen tajnim agentom. U protestima je, do odlaska ovog teksta u štampu, najmanje sedam hiljada ljudi uhapšeno, dvesta je povređeno, a najmanje četvoro izgubilo život.

Ovi nemiri nisu prvi. Prethodni veći protesti dogodili su se 2017. kada je nekoliko hiljada ljudi tražilo ukidanje propisanog poreza na nezaposlenost, kojim je svako bez stalnog zaposlenja trebalo da plati oko 250 dolara takse na ime „društvenog parazitiranja“ odnosno izgubljenih poreza i doprinosa. Ovo je bio ad hok protest, budući da su oni postizborni redovni koliko i sami izbori: godine 2015. održan je protestni marš nakon što je Lukašenko pobedio sa 83,5% glasova, sa zahtevima da se izbori ponište zbog neregularnosti i nedemokratskih uslova. 

Ni prethodna ubedljiva pobeda Lukašenka na izborima 2010. nije prošla mirno – četrdesetak hiljada ljudi okupilo se tražeći njegovu ostavku, iako je pobedio sa 79.6% glasova. Ništa manje burno nisu ispraćeni ni izbori 2006, kada se podigla tzv. „džins revolucija“ protiv Lukašenka koji je i tada pobedio, ako je verovati statistici, sa 84,4% glasova. Svaki od nemira praćen je neregularnostima, zatvaranjem političkih protivnika, fizičkim obračunima i obostranim optužbama. Nestabilnost je, kako izgleda, trajno obeležje tamošnjih političkih kretanja. Kada su u pitanju ona ekonomska, vredi osvrnuti se na privredu kao materijalnu osnovu beloruskog društva.

„Istok zapadu, zapad istoku“

Ova od 1991. nezavisna zemlja, u neprestanom je naporu da se održi između Rusije i Evrope, od svih uzimajući koliko može i pružajući koliko mora. Četiri godine nakon osamostaljenja formira carinsku uniju sa Rusijom i Kazahstanom, kao i jedinstveni ekonomski prostor 2003. Pre deset godina oformljena je i carinska unija, koja 2015. prerasta u Evroazijsku ekonomsku uniju. Na tržište ove unije Belorusija plasira preko polovine svog robnog izvoza, a u Minsku je i sedište Evroazijskog suda. U međuvremenu razvija odnos i sa EU. Godine 2009. pristupila je Istočnom partnerstvu, platformi Brisela za razvoj odnosa sa postsovjetskim republikama. 

Ipak, beloruski zvaničnici kritikovani su zbog pretpostavljenog kršenja ljudskih prava i izbornih prevara. Uprkos tome, bilateralna saradnja relativno je uspešna. U poslednje četiri godine, Belorusija je iz Evropske investicione banke i EU fondova za podršku reformama, malim i srednjim preduzećima i ekološkim projektima povukla oko 700 miliona evra. Evropska unija pomogla je i preko četiri hiljade beloruskih kompanija u vidu obuke, finansiranja i izvozne podrške, što je doprinelo zapošljavanju gotovo šest hiljada radnika. U toku je saradnja u oblasti železnice, istraživanja i razvoja, kao i koordinacija u borbi protiv pandemije, gde je za Belorusiju rezervisana pomoć u vrednosti od 60 miliona evra. Evropska unija je drugi najveći trgovinski partner Belorusije – u prvom redu Nemačka i Italija. O konkurentnosti beloruskog izvoza donekle svedoči i trgovinski suficit koji beleži sa Poljskom, Holandijom pa čak i Ujedinjenim Kraljevstvom, u koje za gotovo tri milijarde dolara više izvozi nego što se uvozi.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara