Razgovor

Ovu vlast vodi sam Mefisto

Rodoljub Kubat, profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, ima spor sa pojedinim čelnicima Srpske pravoslavne crkve, braneći osnovne moralne postulate: traži da se detaljno ispita optužba studentkinje prema prodekanu fakulteta za silovanje, traži da Vlada Srbije preispita imenovanje episkopa Irineja bačkog kao svog predstavnika u Savetu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF), zbog sumnje da je na osnovu falsifikovanog potpisa 2014. produžio svoj radni angažman na fakultetu. Kao odgovor, Sinod SPC je povukao blagoslov Kubatu, a da on nije ni saslušan. Gore nego u doba inkvizicije. Sa profesorom Kubatom o ovim slučajevima nismo ovom prilikom pričali, nego smo razgovarali o sunovratu elementarne etike u srpskom društvu, moralnoj i materijalnoj propasti i kako iz toga izaći.

Mnogo ljudi smatra da je da je Srbija u moralnom i materijalnom propadanju, čak se i Vojislav Koštunica oglasio i upravo to rekao. Da li mislite da je ova ocena preterana?

Ne bih rekao da je preterana. Srbija se iz meseca u mesec, da ne kažem iz godine u godinu, opasno raspada po svim šavovima. Moram da navedem jedan primer koji me je iznenadio – upravo se pojavila informacija da je Goran Vesić dobio neku nagradu za kulturu. Mislio sam da je šala i onda sam tek jutros shvatio da je to istina. Pazite, to je već opasna stvar – izvrtanje vrednosti, obesmišljavanje stvarnosti života je veoma destruktivna i opasna stvar, ona razbija čoveka u njegovoj duhovnoj dimenziji i to je već neka vrsta đavoljeg posla. Ja sam u tvitu napisao da ove ljude koji  vrše vlast vodi sam Mefisto iz Geteovog „Fausta“. Dakle, to što i Vojislav Koštunica i mnogi drugi ljudi kažu, jeste jedna opasna faza raspadanja društva po svim šavovima.

Kako smo mi do toga došli, ne može se ovde okriviti Goran Vesić, njemu je nagradu dala Kulturno-prosvetna zajednica Beograda, nije se sam nagradio?

Slažem se sa tim. Mogu da povučem analogije i u tim situacijama u kojima direktno učestvujem, vezano za moju kuću. Najveći problem i nešto što je u principu možda i najgore, jesu takozvani kastrati. To su ovi ljudi koji idu da daju Vesiću nagradu. To su duhovno kastrirani ljudi. Nisu oni zlo po sebi i nisu nosilac zla, ali su primalac i prenosilac zla na način na koji funkcionišu.

Da li su time manje krivi?

Nisu manje krivi, čak su i za neke situacije više krivi nego ovi na vlasti. Ja mislim da su ovi ljudi koji su sada na sceni ozbiljno bolesni i da je ovo za lečenje, samo se pitam kako imaju podršku. Naravno postoje tu interesne grupacije koje veoma dobro profitiraju, postoje i neki ljudi koji su možda malo teže ucenjeni, mada ja taj pojam ucene ne mogu da prihvatim, ali recimo da neki ljudi u nekim životnim situacijama mogu biti ranjiviji nego što su drugi.

Da li je to razlog što intelektualci uglavnom ćute? Oni bi prvi morali da vide gde ide država. Kako objašnjavate da je ubedljiva manjina onih koji hoće i mogu da progovore?

Mislim da u vašem pitanju postoji nešto što bi se moglo olabaviti – malo se previše očekuje od intelektualaca. 

Zašto?

Pa manje mi imamo intelektualaca nego što se to misli i ljudi sa jedne strane vide upravo čemu vodi takva vrsta ponašanja, a drugo, plate intelektualaca barem na Univerzitetu su još dobre i njih mnogo ne dotiče stanje stvari. Ima tu više faktora, a ja bih se vratio na ovaj prvi: nema mnogo intelektualaca. Imate mnogo ljudi stručnih za razne oblasti i to je u redu. Intelektualci su ljudi koji istupaju, to je intelekt naroda.

Kažete njihove su plate dobre, pa ne osećaju. Znači dok ja ne osećam, ja ću da ćutim. Ali gde mi je intelektualna čestitost?

Pa nema je. Upravo o tome i govorim, nema mnogo intelektualaca. Ja bih više apelovao na privrednika i domaćina srpskog koji situaciju bolje vidi nego intelektualac. On vidi čemu vodi ova propast.

Intelektualac, odnosno profesor fakulteta koji teško da će da izgubi katedru ne može da govori i ne sme, a privrednik kome sutra može da uleti Poreska uprava koja je sredstvo odmazde a ne servis privrede i da ga urniše, treba da govori?

Ne, ne, ne, sa te strane nije logično. Treba da govore oni ljudi koji razumevaju situaciju, to mogu da budu privrednici, ljudi koji su u poslu i oni će imati problema, to nije sporno, treba da govore intelektualci koji su osvešćeni i koji vide u tome problem i koji to hoće da rade dobrovoljno. Intencija ovog mog odgovora je bila da malo skrenem pažnju sa očekivanja od intelektualne zajednice, ili akademske zajednice - prevelika su i nerealna ta očekivanja. U Nemačkoj je pred Drugi svetski rat nemačka intelektualna zajednica bila na strani Hitlera, sem nekoliko časnih ljudi. 

Šta je izlaz, kako vi mislite da će da se završi ovo opšte moralno i materijalno propadanje?

Pitanje jeste teško, ali prvo što ćemo mi morati da osvestimo na nivou nas kao naroda i uopšte građana ove zemlje, to je da smo mi slobodna ljudska bića i da je sudbina u našim rukama. Mi imamo taj problem i on je realan, nametnuo se kroz istoriju da nijedna naša inicijativa i nijedan naš lični gest nema adekvatnu valorizaciju u zajednici u kojoj živimo. I to jeste sada tako, ali to ne znači da mi to ne moramo da radimo. Mislim da je rešenje da ljudi počnu da se okupljaju, da razmišljaju svojom glavom, od lokala pa nadalje, i da se tu počinje osmišljavati život, razumete?

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara