Kako je korona ukrala kulturu

Tragedija kojoj nema kraja

Jeste li zaboravili kako je to otići u pozorište, bioskop ili kupiti knjigu u knjižari, a ne onlajn? Možda vi niste, ali čini se da država jeste zaboravila na radnice i radnike u kulturi. Koliko kreativna industrija treba da bude kreativna da preživi vremena kada je publika na fizičkoj distanci?

Kada je društveni život postao rizik, a život na distanci normalnost, povukla su se i sva mesta uobičajnog okupljanja – bioskopi, pozorišta, koncerti, knjževne večeri... Sve ovo dovelo je do izuzetno teške pozicije u kojoj su se našli svi zaposleni u preduzećima koja se bave kulturom ili kreativnom industrijom. Zato i ne čudi što istraživanje koje je OEBS objavio u septembru ocenjuje kulturni i kreativni sektor kao najugroženiji, zajedno sa turističkim delatnostima. 

Podaci OEBS-a pokazuju da je oko 90 odsto svetskih muzeja privremeno zatvoreno u toku pandemije, dok se ostalih 10 odsto možda nikada neće ponovo ni otvoriti jer su pretpeli ogromne gubitke. Anketa koja je sprovedena među evropskim muzejima ukazala je na to da su tri od pet muzeja nedeljno gubili oko 20.300 evra u periodu kada su bili zatvoreni, kao i kada su postojala ograničenja putovanja. Ovakvo stanje dovelo je do toga da je oko šest odsto zaposlenih u muzejima ostalo bez posla, dok je taj procenat još i veći kod stručnjaka koji su honorarno radili u muzejima, pa je njih čak 16 odsto prestalo da radi.

Ono na šta OEBS takođe skreće pažnju jeste da je karakteristika ovih delatnosti da su mnogi kojima je to primarni posao zapravo samozaposleni, a kao mali privrednici oni su i najosetljiviji na krize i na šokove kakva je zasigurno i trenutna pandemija.   

Samozaposleni na prvoj liniji fronta

Na problem frilens radnika i saradnika skreće pažnju i Milena Bogavac, direktorka Šabačkog pozorišta koja ističe kako su zaposleni u ovoj ustanovi imali redovna primanja i u periodu kada su pozorišta bila zatvorena zbog pandemije jer pripadaju javnom sektoru, ali da su plate u potpunosti prestale da dobijaju kolege i koleginice koje nemaju stalne ugovore u samom pozorištu.

„Naš kolektiv ne čine samo zaposleni, već i mnogo spoljnih saradnika, umetnika i frilensera. Ta stvar je posebno složena, kada se ima u vidu mera zvana “zabrana zapošljavanja” koja je desetkovala pozorišta. Ni jedan ansambl u Srbiji više nema dovoljno mladih glumaca; a kada su u pitanju umetnički zanati ili tehničke službe, stvar je još gora,“ objašnjava Bogavac za Novu ekonomiju.

Kako dodaje, ovo pozorište je dobilo podršku svog osnivača, grada Šapca, pa su tako svoje stalne saradnike angažovali na „vanrednim“ programima.

„Tako smo, tokom vanrednog stanja, snimili dve veb serije, koje smo s publikom delili putem našeg Jutjub kanala. Ovo je bio način da nastavimo da komuniciramo sa gledaocima, ali i da stalnim saradnicima, pružimo priliku da zarade skromne honorare. Ipak, to nije bio slučaj u drugim gradovima i drugim pozorištima.“

Kako su samostalni umetnici bili ostavljeni na milost i nemilost tržišta koje odjednom više nije moglo da im ponudi nikakav posao, izmoljena pomoć je na kraju stigla od države, ali tek u vidu bespovratne pomoći od 90.000 dinara i to u maju mesecu, nakon čega su ponovo bili ostavljeni sami sebi.

Staro mesto, nove navike

Tek krajem avgusta počela je da se budi i kulturna scena kada su 24. avgusta otvorena pozorišta, bioskopi i druge kulturne institucije. Međutim, novi režim rada sada podrazumeva podrazumeva poštovanje posebnih mera predostrožnosti.

Za najveći broj njih to znači gotovo upola manje publike, mnoštvo različitih protokola koja zahtevaju dodatne ljude i dodatna sredstva, prilagođavanje repertoara i menjanje planova. Milena Bogavac objašnjava kako, primera radi, sala Šabačkog pozorišta ima 314 sedišta, a da sada može da primi tek 120 gledalaca.

„Takođe, preporuka je i da se sve predstave igraju na velikoj sceni, što znači da smo svoje kamerne komade prilagodili novim uslovima,“ objašnjava ona.

Da biste pogledali predstavu neophodno je da na predstavu ponesete zaštitnu masku, da dezinfikujete ruke i obuću na ulazu, kao i da dozvolite da vam se prilikom ulaska izmeri telesna temperatura. U Šabačkom pozorištu takođe pozivaju svoje gledaoce da dođu ranije na izvođenja, ne bi li izbegli stvaranje gužvi u foajeu i kako bi stigli da ispoštuju sve propisane bezbednosne mere. 

Ko plaća testiranje glumaca?

„Naši zaposleni, takođe, nose zaštitne maske, tokom rada na predstavama i uopšte, tokom svog radnog vremena, provedenog u prostorijama pozorišta. Jedini oslobođeni obaveze da nose maske su glumci, ali – sve naše glumce smo testirali na početku sezone i bićemo u obavezi da testiranje ponavljamo, nakon određenog vremena ili ukoliko postoji sumnja da je neko od njih ili njihovih najbližih zaražen“, objašnjava Milena Bogavac u pismenom odgovoru za Novu ekonomiju.

Kako dodaje, na sreću još uvek nije bilo zaraženih, ali će ukoliko ih bude, biće ponovo svi testirani. Učestala testiranja međutim koštaju, a sve to ne plaća država, kako je ranije bilo najavljivano.

„Iako u državnim preporukama za institucije kulture, piše da će testiranja za glumce biti besplatna, u slučaju Šabačkog pozorišta nije bilo tako. PCR testovi za naš ansambl, puno su nas koštali, pa ako se takva praksa nastavi, obaveza da testiramo glumce, biće veliko opterećenje za naš budžet,“ zaključuje Bogavac.

Ponovo radi bioskop

Ogromno opterećenje osetili su i bioskopi. I to širom sveta. Podaci koje OEBS iznosi jeste da je Holivud Reporter sredinom marta objavio da je globalni gubitak od prodaja karata na blagajnama iznosio oko pet milijardi dolara, najviše zbog zatvranja 70.000 bioskopa u Kini. Sa širenjem virusa, rastao je i gubitak, pa je ova procena krajem maja dostigla čak 17 milijardi američkih dolara, da bi podaci iz avgusta ukazali na to da su prihodi blagajni u Sjedinjenim Državama manji za 75,9 odsto nego 2019. godine.

Gubitke su osetili i domaći bioskopi i filmske produkcije, a kako ocenjuje producent Miroslav Mogorović  iz kompanije Art end popkorn (Art & Popcorn) malim bioskopima je i u normalnim okolnostima teško da opstanu. Jedan od njih je i bioskop Fontana koji se nalazi na Novom Beogradu, a čiji je vlasnik upravo ova firma. Kako Mogorović objašnjava za Novu ekonomiju, nakon šestomesečne pauze, ovaj bioskop je nastavio sa radom, međutim, kako on ocenjuje, ovaj period se svakako ne može nazvati redovnim režimom rada.

“Posetilaca je malo, kao i filmova koji se distribuiraju. Bez sistemske pomoći usmerene direktno ka bioskopima teško je očekivati da će bioskopi dočekati kraj pandemije. “

Kako objašnjava, mnoge evropske države su prepoznale taj problem i direktnom podrškom bioskopima i distributerima pokušavaju da im pomognu da opstanu.

“Nadamo se da će i naša država naći pameti i načina da pomogne bioskopima kako bi preživeli pandemiju”, navodi Mogorević u pisanom odgovoru.

Miris knjige ili klik na naslov

Postoje i oni koji pandemiju preživljavaju tako što prilagođavaju i menjaju svoje poslovanje. Tako, na primer, vlasnik i urednik izdavačke kuće Booka Ivan Bevc za Novu ekonomiju objašnjava da su zbog pandemije i uvođenja vanrednog stanja u martu rešili da zatvore svoju knjižaru, ali i da onda ulože više resursa u prodaju knjiga preko interneta.

„Prosto smo pojačali rad na onlajn prodaji, preko društvenih mreža, njuzletera, animirali smo čitaoce i čitateljke i ponudili neke fine akcije i bukvalno je taj odgovor bio momentalan. Nama je ta onlajn prodaja do početka maja, do kraja vanrednog stanja i dok nismo ponovo otvorili knjižaru pokrivala troškove plata i svega ostalog i niko nije izgubio posao i zadržali smo sve zaposlene,“ objašnjava Bevc.

Iako su za sada pokazatelji prihoda na dobrom nivou, najveći problem mu, kaže, predstavlja neizvesnost. Takođe, on dodaje kako je moguće jedno vreme pokrivati troškove knjižare prihodima od prodaje knjiga preko interneta, ali da to ne može trajati doveka.

“Ako država kaže ništa ne radi, onda ništa ne radi, ali je onda opet pitanje da li mi to možemo da izdržimo. Mi možemo neko vreme da idemo u minus, možemo neko vreme da zavlačimo ruku duboko u džep da bismo pokrili plate i doprinose tih zaposlenih. U nekom trenutku mi prosto taj novac više nećemo imati. I u tom slučaju će naših petnaestak zaposlenih ostati bez posla, što je poslednje što želimo.“

A želeo bi, dodaje, više kontakta između pisaca i čitalaca, jer to je ono što u ovim vremenima najviše nedostaje. 

Od države, pak, ne očekuje ništa, jer je tako, kako kaže, navikao.

„Ja toliko dugo godina živim i radim ovde, pa sam navikao da ništa ne očekujem od države što je negde i dobro jer je dovelo do toga da smo svi mi na ovom izdavačkom tržištu dosta otporni i sposobni i kada bi nam svaka privredna grana bila kao izdavaštvo i knjižarstvo verujte mi , Srbija bi bila kao Švajcarska. To tržište je zdravo i kvalitetno, tu radi mnogo dobih i kvalitetnih ljudi i čitaju se knjige i ljudi kupuju knjige u Srbiji.“

Tržište 1 – država 0

Ipak Srbija je ta koja već odavno nije na nivou zadatka i odavno nije na nivou koje je tržište postiglo, objašnjava Bevc. Kao primer navodi i budžet za kulturu koji je manji od jednog procenta BDP-a, ali i nedostatak podsticaja za izdavače i autore. Tu bi, kako kaže, mogli da se ugledamo na susednu Hrvatsku koja stimuliše izdavače i daje podsticaje za objavljivanje dela domaćih pisaca.

„Vi ako odlučite da objavite neku kvalitetniju knjigu domaćeg autora dobijete novac kojim recimo možete da platite njegov honorar, što nije malo i daje im se neka vrsta stipendije za pisanje knjiga. Dakle, meni bi mnogo značilo da neki autori sa kojima ja sarađujem mogu da dobiju recimo šestomesečnu stipendiju da knjigu napišu i neki novac za njihov honorar. Onda bi se domaći pisci mnogo više objavljivali“, objašnjava Bevc.

Sa druge strane, s obzirom na predviđanja ekonomskih kretanja i prognozirani pad BDP-a realnije je očekivati manja ulaganja u kulturu nego dodatna sredstva koja bi bila izdvojena.

Kako iz Ministarstva kulture kažu za Novu ekonomiju, oni su „očuvali instituciju konkursa“ te su na taj način „u okviru svojih ograničenih mogućnosti kada je reč o iznosu budžeta“ doprineli da ustanove kulture i umetnici što bezbolnije prođu kroz ovaj period. Ipak, ističu da će, ukoliko uvide da je to neophodno, predložiti da se pomoć pruži samostalnim umetnicima koji ne mogu da ostvare nikakve aranžmane.

Sa druge strane, bojazan od sve manjeg ulaganja u kulturu i kreativnu industriju, i to na globalnom nivu, navodi i u izveštaju OEBS-a.

Oni naime izražavaju zabrinutost da bi kriza mogla da ima dugoročne posledice na kulturni i kreativni sektor zbog toga što bi smanjeno ulaganje u ove delatnosti moglo dovesti da će se mnogi kulturni radnici povući i početi da traže druge poslove. Ovo bi, skreće se pažnja, moglo da dovede ne samo do ekonomskog gubitka, već i da dovede do smanjenja blagostanja, da unazadi duh određenih gradova i regiona, kao i da utiče na smanjenje kulturnih različitosti.

Ipak, Bevc veruje da bi pandemija mogla biti ne samo uzrok ovakvih budućih dešavanja, nego i univerzalno opravdanje za greške koje se sada prave.

„Mislim da će nažalost ovo sve sutra opet biti izgovor za razne neke stvari i koje se nisu dobro radile i koje se nisu dobro planirale i koje se nisu dobro izvele. I kad god budete potegli neku temu uvek će biti ’ali znaš bila je korona, bilo je ovo, bilo je ono’. I u toj koroni neko se snašao bolje neko lošije, kao što se i ovoj našoj branši neko snašao bolje, neko lošije.“

Ko se kako snašao teško je još uvek oceniti, jer nam svaki novi dan možete doneti nova zatvaranja i novi rast zaraženih, a sezona u većini kulturnih ustanova je upravo u toku. Pronaći pravi odgovor i pružiti pomoć baš onima kojima je najneophodnija kada para u kasi postaje sve manje, izazov je sa kojim će se države, čini se, još dugo nositi.  

*Ovaj tekst je podržao Balkanski fond za demokratiju. Stavovi izraženi u tekstu ne predstavljaju nužno mišljenje Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD, već su isključivo odgovornost Business Info Group.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara