Do prijateljstva jezikom srca

„Potraga za konjima“, prvi dugometražni dokumentarni film Stefana Pavlovića, prikazan nedavno na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma na Zapadnom Balkanu Beldocs, priča je o naoko vrlo neobičnom prijateljstvu. Jer, mladi reditelj ga deli sa Zdravkom D., svojom suprotnošću po gotovo svemu, od starosne dobi, zanimanja, puteva sudbine… pa do osnovnog jezika sporazumevanja

Naime, Stefan je sa svoje 32 godine završio filmske studije u Los Anđelesu, a master u Amsterdamu, gde danas pretežno obitava, ako ne putuje svetom u potrazi za inspiracijom, poslovnim prilikama ili po festivalima. Zdravko je, opet, postao ribar nakon učešća u ratu i živi na Bilećkom jezeru, na raznim mestima: na splavu, u vagonu, a ponekad i u svom čamcu. Njemu je pedeset sedma i za poslednje dve decenije napustio je Orah samo prilikom posete Risnu i netom, Beogradu. 

Premda je i prvom i drugom postojbina jezika jedna država – Bosna i Hercegovina, Stefan se mnogo bolje služi holandskim i engleskim, shodnim zemljama gde je duže boravio. Zdravkov srpski obiluje arhaičnim rečima što traže dodatna objašnjenja, a posebno nekom što ne vlada potpuno ni uobičajenim izrazima. Uz to, on je slep na desno oko i jedva da nešto čuje, budući da mu je sluh 90-procentno oštećen. 

„Oko mi je stradalo od eksplozije akumulatora, a sluh od detonacije granata“, pojasniće posle u filmu mirno, kao da priča o promeni vremena.

Dok se on uspešno svikao na opisane nedostatke (pa stavlja šaku na uho da bi bolje čuo i govori glasno, jer se i njemu drugi tako obraćaju), Stefan svoju neznatnu govornu manu povremenog zamuckivanja smatra hendikepom. Ili ju je smatrao, sve dok…

Okvir za ovu priču jeste lepota Bilećkog jezera, ponekad kristalno bistrog, nekad surovog i neprijateljskog, ali uvek oaze od meteža civilizacije. Tu svako od njih dobija šta mu je nužno, Zdravko „mirnoću“, a Stefan ponovni kontakt sa zemljom svojih roditelja. 

„Boravak na jezeru i njegova široka tišina, kao i pejzaž nalik mesecu, učinili su mi život vrlo jednostavnim, omogućivši mi da posvetim pažnju najintimnijim finesama. Naučili su me da zaista gledam i zaista osluškujem“, Stefan obrazlaže svoj doživljaj.

Pre susreta sa, sad već prijateljem, on je slušao priče o Zdravku, čudaku za meštane Oraha, jer je pet godina živeo u „suterenu“ crkvice Svetog Ilije, na malenom ostrvu naspram sela. Kad bi se spremalo nevreme, a gromovi krenuli da tutnje, oni bi ga horski dozivali da se skloni sa vode, od opasnosti. Nekad bi ga vika trgla, a nekad bi ostajao u čamcu, skrivajući se posle od udara vetra i kiše iza oštrih hridina. Ni zime nisu bile zgodne za preživljavanje zbog vlage što se uvlači u kosti i izloženog čini prerano ostarelim.

Ali, kad se taj lati bućke, kao da se vraća u mladost. Upornim tupim udarcima specifičnog alata, on se nadmudruje sa somovima, mameći ih na površinu iz jezerskog mulja.