Ioanna Batsialou, vlasnica specijalističke ordinacije za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju „IoannaRegen“

Ulaganje u zdravlje koristi svima

Ljudi su spremni da ubrizgaju botoks, da peglaju bore, ali nisu dovoljno spremni da sistematski brinu o svom zdravlju, da se pregledaju pre nego što se razbole, kako bi svoje zdravlje sačuvali. Kompanije su takođe spremne da svojim zaposlenima kupe razne poklone, a zašto im ne bi poklonile preventivne preglede. Jer zdrav čovek je dobar i sebi i porodici i firmi, a bolestan nije dobar nikome

Prevenciji u Srbiji se ne poklanja dovoljna pažnja. Iako se mnoge bolesti mogu lako otkriti i sprečiti, do doktora se često stigne kada nam ponestane snage, pažnje, kada ne možemo ni da spavamo, ni da radimo. Tada su na gubitku svi - i porodica i država i poslodavci.

Nema javno dostupnih istraživanja o tome koliko domaće firme gube kada su zaposleni na bolovanju, a troškovi nisu samo nadoknada zarada, već i smanjenje produktivnosti i nova organizacija posla zbog odsustva bolesnog zaposlenog. Što se on nalazi na odgovornijoj poziciji, šteta po kompaniju je veća.

Činjenica da podatke nemamo govori o nedostatku svesti o tome koliko se malo bavimo sobom, svojom firmom i zaposlenima, kaže u intervjuu za Novu ekonomiju dr Ioanna Batsialou, specijalista mezoterapije, estetske i antiejdžing medicine i vlasnica specijalističke lekarske ordinacije iz oblasti fizikalne medicine i rehabilitacije „IoannaRegen”.

“Ne pričam o državi, država je drugi sistem i ima svoja pravila. Ali privatni resursi znače da svaki dan, svaki sat, svaki čovek i svaki posao ima svoj smisao, ima svoje zadatke, obaveze i svoje troškove. Podatak da ne postoji računica je tužan, ali sam to negde i pretpostavila. U velikim korporacijama se ne prepoznaje čovek kao čovek. Vi dobijete otkaz pa dođe drugi, pa treći, pa četvrti i tako dalje. Ja sam bila deo korporacije i videla sam kako rade. Tu postoje samo eksel tabele. Ako ste profitabilni ostajete, ako niste profitabilni, odlazite.

Velike korporacije to ne prepoznaju. Ali srednje ili manje firme kao što je moja... Ja znam tačno koliko para gubim kada nisam tu, pa znam tačno i koliko košta kada neki od mojih doktora nije tu, koliko je firma u minusu tog dana. Glavno je pitanje - koliko jedan radnik vredi ili koliko vredi jedan moj dan.

Pojedini poslodavci se plaše da bi ukazivanje na takve podatke moglo da se protumači kao „računanje tuđe nesreće”, odnosno da kroz novac posmatrate nečiju nesreću ili bolest?

Nije tačno, zašto sve treba da gledamo negativno? Zašto ne gledamo pozitivno: da je taj radnik bio zdrav, da je bio jak, da je bio raspoložen, koliko bi firma zaradila? 

Mi pričamo o tome koliko bi bilo dobro da sačuvamo njegovo zdravlje, koliko bi bilo dobro da on bude srećan, zadovoljan i produktivan.

To je još jedan znak da ljudi nisu razumeli da zdravlje treba da bude na prvom mestu. To su neki sada sa kovidom razumeli. Ne znam koliko su u stanju da pamte i koliko će vremena da prođe. Ali mi bi trebalo sa pozitivne strane da se bavimo ljudima koji rade kod nas. Bitno je znati da bismo sa malim ulaganjem, koliko košta jedan bolji ručak, mogli da sačuvamo zdravlje naših menadžera, direktora ili ljudi na ključnim pozicijama.

I za njih i za kompaniju je korisno da imaju pregled, da imaju svog ličnog kardiologa, svog ličnog endokrinologa, svog ličnog dermatologa, ginekologa ili šta im je potrebno i da imaju kontrolu.

Na primer, ne postoji neko ko vodi i voli svoju firmu, koji ne bi za rođendan ili za slavu dao neki poklon zaposlenima, neki parfem ili slično. Zašto to ne bi bio zdravstveni sistem, zašto to ne bi bio neki pregled? Sve je to moguće. Mi ne živimo u zemlji kao što je Engleska, Belgija, gde to košta tri-četiri hiljade funti ili evra. Ovo o čemu mi pričamo je primenljivo. Naš cilj je da očvrsnemo zdravlje naših radnika preventivnom medicinom, da unapred pratimo i pregledamo naše radnike, ne sa ciljem da ne propada naša firma, nego da raste i da naša produktivnost bude jača.

I sada postoje privatni zdravstveni fondovi, kao i firme koje obezbeđuju sistematske preglede za svoje zaposlene, jednom godišnje na primer? Da li je to dovoljno?

Većinom te firme imaju sistematske preglede koji izgledaju tako što traju 15 minuta do pola sata. Vi dolazite, vadite krv, radite analize, pregleda vas dvoje  troje kolega. Ako ste u referentnim vrednostima, dobro, možete da idete. Ili ako nađu nešto, idete kod adekvatnog specijaliste.

Ovo o čemu ja govorim namenjeno je zdravim ljudima koji žele da sačuvaju svoje zdravlje. Cilj preventivne i regenerativne medicine nije da uspori starenje ili da neko ne stari, nego da starenje bude lepo, da čovek što duže očuva zdravlje. Pregledi kod nas traju sat do sat i po vremena, bavimo se od toga kako vam raste kosa, da li su vam krti nokti, da li imate otoke na rukama ujutru kada ustanete, da li možete da stavite prsten ili ne, da li možete na primer da vežete pertle na cipelama. 

Onda imate naravno te krvne analize i imate doktora koji vas aktivno prati i kaže vam ako za mesec-dva treba ponovo da dođete na pregled.

Na sistematskom pregledu niko vas ne pita kako spavate, da li jedete, ne jedete, da li imate energiju ili nemate, da li vam posle podne padne energija… Niko se ne bavi time kako se vi osećate.

Na sistematskim pregledima kada vide da nešto nije po referentnim vrednostima, dobijete lekove, a kod preventivne medicine cilj je da što manje lekova koristite. Da pokušamo da preko ishrane, zdravog života, neke fitoterapije ili infuzije, ne uđete u bolest. Cilj je da ne dobijete dijabetes, da ne izgubite štitnu žlezdu, da imate više energije i snage. Ako izgubite štitnu žlezdu vi ste nervozni, napeti ste, konfuzni, nemate toliko energije, ne spavate dobro, imate promene raspoloženja... Jedna mala žlezda toliko utiče na druge sisteme. Onda je taj radnik automatski nezadovoljan, nesrećan, umoran, neproduktivan.

Svi ti pregledi ne prevazilaze 100-150 evra, ali vi imate doktora koji vas prati čitavu godinu, koji vam daje sve te informacije koje su potrebne, sa ciljem da budemo produktivni.

Koje sve bolesti mogu da se preveniraju i da se otkriju da bi mogle da nastupe?

Mi se baziramo na ljudima koji su aktivni i koji smatraju da su zdravi. To su ljudi koji stresno žive, koji su menadžeri, direktori, na teškim i visokim pozicijama, ljudi koji veoma mnogo rade, ili koji imaju svoju firmu ili imaju zadatke i neke ciljeve koje treba da dostignu. 

Rade se krvne analize i internistički pregledi kod endokrinologa i kardiologa i kada su oni kompetentni, to je dosta dovoljno da nam kažu u kom stanju se nalazi organizam. To su doktori koji imaju mnogo znanja iz antiejdžing medicine. 

Antiejdžing medicina je specijalizacija u svetu, ili supspecijalizacija koja traje dve godine, obično posle neke druge završene specijalizacije. Na primer, neko završava internu medicinu, pa onda ide na supspecijalizaciju iz antiejdžing medicine.

Taj tip doktora je specijalna vrsta doktora koji se bave zdravim ljudima i očuvanjem zdravlja što duže.

Takođe, vi aktivno učestvujete u terapiji. Ako kroz mesec dana kažete - ta terapija koju ste mi dali nije dala efekta ili imam poboljšanje deset odsto, ili 20 posto, ne čekate sledeće godine drugi sistematski pregled, nego aktivno učestvujete u procesu.

Doktor je cele godine sa vama. Vi imate čoveka, kao porodičnog lekara, koji vas prati pet, deset, petnaest godina. A kada ste zdravi, srećni, zadovoljni, ispunjeni, vi ste produktivni. Ne postoji firma koja ne bi želela da ima takve radnike. 

Drugi efekat je psihološki. Recimo, ja imam 15 radnika i iskreno se sekiram i bavim se njima. Zamislite kako su oni srećni jer osećaju bezbednost, da ću ja da ih lečim, da ću da im pomognem, da ću da predvidim njihovo stanje. Bezbednost je jedna druga velika stvar danas, da vi kada radite u nekoj firmi znate da ćete biti zbrinuti, a ne da ćete čim se razbolite završiti na ulici. To govori i o profilu firme. Imate firme koje se bave svojim radnicima i koje žele da pomognu i imate te neke velike firme koje ne znaju ni ko je radnik, samo znaju tabelu.

Ukoliko govorimo o nekim čestim bolestima kao što su dijabetes, visoki pritisak i druge hronične bolesti, da li je njih moguće predvideti? 

Apsolutno sve možemo predvideti. Prvo na osnovu priče šta se dešava kod svakog čoveka. Druga stvar, po analizama... Postoje tabele po kojima može da se predvidi – ako imate 40 godina, ako na primer imate toliko i toliko holesterola i pušite toliko i toliko, za toliko godina će da se desi infarkt.

Na čemu su bazirani podaci iz tih tabela?

To su svetski podaci. To su ozbiljna istraživanja koja su rađena u svetu. Kada vidite da neka bolest sledi za nekoliko godina, hajde da promenimo nešto. Vi imate moć predviđanja, imate moć da učestvujete u terapiji, imate moć da menjate terapije, imate moć da izlečite, jer smo predvideli da će se to desiti. Može da se predvidi dijabetes, može da se predvidi infarkt, mogu da se predvide teški tumori.

U tom slučaju se rade i genetske analize?

Tačno. Postoje genetski testovi koji mogu da se rade. Zato je to jedan holistički pristup, pristup kod nas nije samo „boli me koleno“. Toga koga boli koleno sigurno boli stopalo, a sigurno ga boli i kičma, zato što čuva tu nogu.

Da li je preventivna medicina prepoznata u biznis svetu u drugim zemljama?

Samo jako razvijene zemlje imaju svest o prevenciji, Kao što su Engleska, Holandija, Belgija, deo Francuske, Švedske, Norveške, Švajcarska… Samo ekstremno razvijene zemlje imaju tu svest koliko vredi „nebolestan“ čovek.

Velike I jake firme imaju tu svest i šalju svoje menadžere sa ciljem da budu srećni, zadovoljni, jer prezentuju i sebe, i svoju firmu, i svoju državu. Prezentuju moć jedne firme i onda imaju razvijen taj program.

Nažalost, mi na Balkanu idemo kod doktora kad je zadnji stadijum. Kod doktora idu ljudi koji već imaju poteškoće, bolesti ili kad se već stigne do neizlečivosti. Prvo ih svi drugi leče, komšinice, travari, pijaca... I kada se stigne do doktora, već je kasno i za adekvatnu terapiju, već su potrebne operacije, hemioterapije, zračenje. Niko nema tu svest da treba unapred da se vodi računa i da se čovek leči pre ozbiljne bolesti.

Sa stanovišta firme, da li su to velika ulaganja?

Nisu. Kod nas te terapije nisu skupe kao u svetu. Antiejdžing medicina u svetu je dosta skupa, a ovde kod nas za 200-300 evra možete da imate kompletnu ekipu koja se bavi antiejdžing medicinom. To može svaka firma da priušti. Čak i ako ne može sve da plati, mogla bi da participira. 

Ne postoji čovek koji ne ide jednom godišnje da menja filtere za ulje na svom automobilu. Što ne bi pregledao svoje srce, što ne bi pregledao sebe, svoj endokrini sistem. Te dve stvari su najbitnije. Ako imate jak imuni i endokrini sistem, imate dobro srce, sa svim ostalim će čovek i organizam da se izbore. 

Ljudi bi nakon 35-40 godina trebalo da imaju viziju da treba da se očuvaju. Nažalost, mi smo zemlja u kojoj je važno samo ono što se vidi, kakva je torba, kakva je frizura, šta neko nosi... A ne kako mu je unutra. 

Ja to gledam u mom poslu. Najlakša stvar, svako može da legne, da uradi i botoks i hijaluron i sve što postoji. Ali, ne daj bože da tražim od nekoga da vadi krv – „pa je l’ to mora“, „pa zašto to mora“, „kakve to veze ima“.

Sad je bila koleginica, koja je veoma poznat profesor na ginekologiji. Ona kaže, sve ove žene kod tebe su moji pacijenti. Svi su ustali da se pozdrave. „Jao doktorka, nisam bila na pregledu tri godine“, „nisam bila na pregledu pet godina“... A ona ih pita: „A koliko često ste kod Jane?“ Sve ćute. Zato što su tu dva-tri puta godišnje.

Zbog čega je to tako?

To je svest. Svaki čovek sebe treba da pita - kad sam bio kod kardiologa, ginekologa, zašto je to meni potrebno? Da biste sačuvali svoje zdravlje. Vi sebi, svojoj deci i porodici trebate zdravi. Nikome ne treba bolestan čovek, ne samo firmi.

Ljudi nekada ne idu na preglede jer ne mogu da dočekaju svoj red u državnoj ustanovi, a nemaju novca za pregled kod privatnika.

Ja se ne slažem sa vama. Kada vidite koliko ljudi putuju i koliko je ljudi po restoranima i kafićima, ja bih rekla da skoro svako može jednom godišnje da to priušti sebi.

To je svest koja treba da se promeni. Moja ideja je bila da pokrenemo firme, biznismene. Hajde da pokrenemo njih, pa da oni povuku i ostale. Od nekoga to mora da krene.

Jeste li pričali sa poslodavcima u Srbiji? Kakav je njihov stav?

Većinom se svi slažu, i kažu da je sve tačno i onda se završava priča sa „kad ću da dođem na botoks?“.


Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.