Navike u domaćoj kulturi: Pohvala skromnosti

Unapred moramo da upozorimo: Ovaj kratak prelet kroz književno izdavaštvo koje egzistira „na margini“ se neće svesti na uobičajeni moralistički očaj. Da neodgovorna kulturna politika nema poslednju reč u pojedinim umetničkim praksama možemo tvrditi sa velikom sigurnošću, ali time često postaje manje atraktivna za medije – koji pažljivo neguju tradiciju javnog lamenta.

Iako nam decenijama govore da su generacije čitalaca potencijalno izgubljene – što lektirom što savremenom tehnologijom – vaš skromni izveštač gaji optimizam, jer poseduje insajderske podatke o solidnim tiražima, pa u ovom trenutku svedočimo povećanom zanimanju za izdavački posao.

Istina, književne promocije su nam slabo posećene, ali postoje brojne emisije o književnosti; art-bioskopi su prazni – ali pogledajmo FEST i videćemo jagmu za proizvodima visoke kulture.

Cinik bi rekao i da su cene ulaznica za pojedine događaje, poput Beogradskog festivala igre, odraz istančanog ukusa srpske sredine – a ne besomučnog medijskog nasilja, koje od (is)tog sadržaja pomodarstvo, a time i konkurenta onome čemu se visoko društvo (nominalno) zgražava.

Dovoljno je prisetiti se onoga što današnji kritičari kulturnih prilika rado zaboravljaju, pa da se rasprava učinila izlišnom: Naime, teško bi bilo polemisati s nekim ko takvom lakoćom zauzima apsolutno sve stavove, pa po finansijskoj potrebi estradnjake premeće iz Zvezda Granda u BITEF, te iz Balkan infa u filharmoniju, ali i stiže da u večernjim satima zažali nad povećanom konzumacijom kiča. Doslednost u ukusu nam nije nacionalna disciplina.

Ostaje bleda nada da je i ovde na delu samokritika, ali za posumnjati je u takve dobronamerne poteze preozbiljnih lica naše scene. Autor ovih redova je stoga, iz razloga duševnog zdravlja, odbacio davnašnje iluzije, pa se kulturnim prostorom kreće rasterećeno – što i vama srdačno želi!

Vodeći računa i da je sve manje vremena za posvećeno praćenje kulture, ovaj sitan doprinos pokušava da ispuni uvodno obećanje i da skrene pažnju na rad posvećene nekolicine, zaglušene delovanjem zanatlija, koji književnu robui prodaju u paketu sa pozamanterijom, na primer.

Dobra stara vremena, kada su postojali BIGZ-ovi i Noliti sa naduvanim tiražima, ne treba uzimati za ozbiljno – barem dok neko ozbiljno ne istraži koliko je do sada potrošeno državnog novca na dosledno nepročitane knjige.

Ono što danas imamo je pojava sve većeg broja malih izdavača, a u nekim područjima poput stripa, stvari nikad nisu stajale bolje.

Da li su motivi za čitalačko interesovanje potraga za zabavom (ili deo šireg promišljanja uzroka i ishoda sopstvene društvene pozicije) postaje nevažno kad se pred vama nađu dela koja uspešno kombinuju oboje, pa navedimo za početak da Potrošačko društvo Žana Bodrijara i cela edicija Sankofa, beogradskog izdavača „Darma books“ dobijaju svaku preporuku.

Bodrijar se u Srbiji tek sada, nakon niza slabih naslova, predstavlja delom koje sadrži veliku dozu intelektualnog poštenja, koje je u hodu ispustio zajedno sa Marksom.

„Fabrika knjiga“ neguje izuzetan dizajn svojih izdanja, ali i malu produkciju, što omogućava pažljiv odabir naslova među kojima se ističe Džon Berdžer, sa nizom esejističkih knjiga.

Navodno zapostavljena poezija se redovno i u velikim tiražima objavljuje u Raštanu i Enklavi, koji tvrdoglavo odbijaju da se promovišu u mainstream, čime zadržavaju određen urednički integritet.

„Povelja“ je predstavila seriju izuzetnih prevoda, ali i autorskih zbirki, međutim njihov slučaj je pomalo kontroverzan, jer u pitanju nije privatna izdavačka kuća – već delatnost u okviru kraljevačke biblioteke. Možda ih zato ne zanima bolja distribucija, pa mnogi ne znaju da odavno imamo preveden celokupan pesnički opus Čezarea Pavezea.

„Partizanska knjiga“ iz Kikinde ima odličnu selekciju regionalne proze, često u saradnji sa izdavačkom delatnošću Kulturnog centra Novog Sada, a za kraj je važno pomenuti i novosadski „Nojzac“, u čijem izdanju su izašli veliki delovi opusa austrijskih književnica Marlen Haushofer i Ingeborg Bahman.

Svim navedenim se ne iscrpljuje šarolikost izdavačke scene u Srbiji. Svako nabrajanje je nezahvalno (jer izostavlja druge vredne kulturne poslenike), ali može biti mali poticaj za vraćanje knjizi.

*Mario Nikolić