Lifestyle
Galupova istraživanja nivoa zadovoljstva stanovnika raznih zemalja navode na zaključak da je zadovoljstvo povezano sa materijalnim blagostanjem. Tako je prosečan stepen zadovoljsva stanovnika Evrope i Severne Amerike znatno viši od proseka u afričkim zemljama. Ipak, dobro je poznato da osećanje izuzetne sreće, kao i osećanje jake nesreće prilično brzo prolaze, pa se osoba ubrzo vraća na neki svoj uobičajeni nivo sreće, koji je imala i pre tog događaja. Na primer, posle venčanja ljudi su obično jako srećni, ali im se raspoloženje posle kraćeg perioda opet vraća na neko stanje od pre venčanja. Takođe, ljudi koji dožive neku nesreću (na pr. hroničnu bolest), osećaće se neko vreme manje srećnim, ali će im se raspoloženje ipak ubrzo vratiti na neku pređašnju normalu. Kada se radi o materijalnom bogatstvu i blagostanju i tu stvari nisu tako «čiste» i «proste». Istraživanja tako pokazuju da ono što nas čini zadovoljnim nije apsolutno bogatstvo koje posedujemo, već pre naše relativno materijalno stanje. Drugim rečima, naš materijalni nivo u odnosu na naše okruženje je presudniji od konkretne, apsolutne cifre na našem bankovnom računu. Prestiž u grupi, mesto na društvenoj lestvici nam je bitnije od na primer brda novca. Društveno zadovoljstvo, harmonija i opšti osećaj blagostanja pre su u vezi sa relativno ujednačenim materijalnim stanjem stanovnika neke zajednice, nego sa bogatstvom. Odsustvo ogromnih razlika u materijalnom stanju, kao na primer u Skandinavskim zemljama, ljude čini u proseku zadovoljnijim svojim životom. Ali šta je na primer sa asketama ili duboko religioznim osobama koje se voljno odriču materijalnih dobara? Šta je sa borcima za slobodu i prava potlačenih koji svojom voljom biraju da, ne samo svoje materijalno blagostanje, već ponekad i sam svoj život stave na kocku, ne bi li dostigli neki drugi vid sreće? Koji su to drugi izvori sreće, osim onih očiglednih i «golim okom vidljivih»?U svojoj knjizi «Hipoteze sreće» (The Happiness Hypothesis), jedan od najeminentnijih psihologa današnjice, Džonatan Haid (Jonathan Haidt), proučava istorijske izvore, počevši od drevnih filozofa i religijskih knjiga, i dolazi do zaključka da osećanje sreće ljudi crpe iz tri moguća izvora. Prvi izvor sreće je kada dobijemo nešto što želimo. Na primer želimo da odemo u Pariz, pa smo srećni kada nam se ta želja ostvari. Ovaj tip sreće je, međutim kratkoročan. Posle nekog vremena, sreća zbog odlaska u Pariz će splasnuti i naš nivo zadovoljstva će se vratiti na onaj pređašnji, pre odlaska u Pariz. Druga hipoteza o izvoru sreće kaže da sreća dolazi iznutra. Ako čovek nauči da manje zavisi od postizanja ciljeva u spoljašnjem svetu i traženja zadovoljstava u okruženju, i ako nauči da prihvati svet onakvim kakav on jeste, to će ga učiniti manje ranjivim i u suštini i dugoročno zadovoljnijim. Tom stanju i veštini «odvezivanja» od sveta i razvijanja unutrašnjeg zadovoljstva nezavisno od spoljašnje nagrade, cilj je kojem teže na primer budisti ili ranije stoici u staroj Grčkoj. Haid zatim uvodi treću hipotezu o izvoru sreće, a to je da se sreća postiže u interakciji pojedinca i okruženja, tj. da je izvor sreće negde između pojedinca i sveta oko njega. Ono što nas dugoročno čini srećnim i ispunjenim je kada smo zadovoljni svojim životom i ciljevima koje postižemo na svom poslu, sa svojim bližnjima (porodicom, prijateljima) i svojim odnosom sa širim okruženjem, kao i svojim postojanjem i ulogom u svetu i životu u metafizičkom/duhovnom smislu.Kao put za praktično postizanje ovog trećeg «puta» sreće Haid savetuje ljudima da prouče i upoznaju same sebe, ili konkretnije da spoznaju greške u mišljenju koje ih ometaju da vode život kakav žele. On savetuje pre svega tehnike kognitivno bihejvioralne terapije (prim. autora: ACT (Acceptance and Commitment Therapy) kao treća (najnovija)generacija CBT (Cognitive Behavioral Therapy) se još bolje uklapa u teorijske okvire i istraživanja Džonatana Haida u poređenju sa klasičnom CBT prve i druge generacije). Vrlo sažeto, cilj ACT terapije je spoznaja ličnih sržnih vrednosti i učenje kako da ono što u svom životu ne možemo da promenimo, prihvatimo (tj da na to gubimo što manje vremena i energije), a ono što nam je bitno i na šta možemo da utičemo, da to na najefikasniji način sledimo i praktično postižemo. Imajući u vidu ovu treću «vrstu» sreće koju opisuje Haid, jasno je da smo tu donekle zavisni od sebe, a donekle od okruženja. Nije dovoljno da samo radimo na sebi (kao Stoici) ili da samo «jurimo» ciljeve u svetu izvan nas. Potrebno je da postignemo nekakvu harmoniju i uklapanje između sebe i svog okruženja. U realnom životu svi svedočimo da smo često «žrtve» unutrašnjih i spoljašnjih trvenja, nesuglasica, svađa i sukoba. Ne samo da često dolazimo u nesuglasice i sukobe sa svojim okruženjem, nego se sukobljavamo i u sebi samima. Tako često patimo od sukoba raznolikih ideja u svojoj glavi, suprotstavljenih želja i sličnih «rasprava» unutar sebe samih. Da bi objasnio zdrav, zreo i efikasan način odnosa sa samim sobom i svojim okruženjem, koji nas vodi u pravcu postizanja zadovoljstva i dugoročne sreće, Haid preuzima Budinu metaforu o slonu i jahaču. Buda kaže: čovek treba da ukroti svoj um kao što jahač kroti slona. Slon je mnogo jači od jahača. Ako slon neće da ide u nekom pravcu, jahač nema nikakve šanse da ga na to natera, jer je slon fizički mnogo jači. Ipak, kada je ukroćen, slon sluša jahača i radi ono što jahač od njega traži. Jahač je naš svesni um, sve ono što znamo i što svojom voljom direktno kontrolišemo. Slon reprezentuje ostatak, a to je nekih 90% našeg psihičkog funkcionisanja, u šta spadaju svi oni psihički procesi u koje nemamo potpuno svestan uvid i koji se odvijaju automatski i nisu pod našom direktnom, svesnom kontrolom. Svi ćemo se verovatno prepoznati u sledećem primeru: iako skoro svako od nas želi da ima idealnu telesnu težinu i da se hrani zdravo, ipak većina nas kuburi sa slatkišima, čipsevima i sličnim, ne baš zdravim i dijetalnim đakonijama. Dakle i tu vidimo da kada dođe do konkretne prakse i ponašanja, naš «slon» ide za čipsom i tortom od čokolade, umesto da sluša razumnog jahača koji mu naređuje da jede salatu i voće. Kako onda jahač kroti slona? Odgovor je sledeći: najpre jahač treba da prihvati činjenicu da slon ima svoju životinjsku prirodu i da nije dovoljno da jahač samo poželi i naredi slonu šta ovaj treba da uradi. Slona nećemo naučiti šta da radi time što ćemo mu držati pridike ili mu racionalno objašnjavati zašto i kako treba da se ponaša. Slon je životinja i zato ga treba ukrotiti. To znači da ukoliko želimo da živimo u harmoniji sa samim sobom, moramo najpre da prihvatimo činjenicu da nismo potpuni gospodari u svojoj «kući». Treba da upoznamo svoju prirodu, da je ne mrzimo i da joj ne komandujemo, nego da je sa ljubavlju i strpljenjem, korak po korak navodimo i vodimo ka željenom cilju. Kao što se životinje krote korišćenjem nagrada i upornim ponavlajnjem zadataka i uvežbavanjem novih navika, tako treba da postupamo i sa samim sobom, tačnije sa sopstvenim «slonom» (našim navikama, željama, intuicijom, emocijama itd).A kako se postiže harmonija u odnosu sa okruženjem? Na sličan načinkao i sa samim sobom. Upoznavanjem drugih jahača i njihovih slonova i pre svega učenjem kako da efikasno komuniciramo sa «slonovima» drugih jahača, umesto što se svađamo sa samim jahačima. Jer ne zaboravimo, jahači drugih slonova kao ni mi sami, nemaju potpunu svesnu i voljnu kontrolu nad svojim slonovima. Kada ljudi diskutuju jedni sa drugima i ne slažu se oko neke teme, onda često upadaju u tu zamku svađe sa drugim jahačem. Jahač (naše svesno ja) je sklon tome da zaboravi koliko realno malu snagu ima.Jahač pati od «kompleksa» veličine i značaja. U raspravama se zato često preterano razbacujemo logičkim i činjeničnim argumentima i pokušavamo da ubedimo drugog «jahača» da smo u pravu. Pri tome i jedan i drugi jahač zaboravljaju koliko su mali i koliko su u stvari zavisni od svojih «slonova» koji ih nose kroz njihove živote.Ljudi, posebno kod nas u Srbiji, još uvek zaziru od psihologa i pate od ubeđenja da samo «ludi» ljudi idu kod psihologa. Na osnovu poznavanja psihologije i dugogodišnjeg iskustva u praktičnom radu, i na osnovu vidljivih pozitivnih rezultata koje postiže psihologija u praktičnom radu sa ljudima, sa žaljenjem moramo konstatovati da nam životi prolaze u nepotrebnom rasipanju svih naših resursa i gledanju kako nam mlade generacije odlaze u potrazi za nekim zdravijim životnim okruženjem.Zapitajmo se napokon, da li je to ono što želimo sebi, svojim bližnjima i svojim potomcima? Odluka je na kraju uvek na nama samima. Lana Engel, psiholog MSc, ACT terapeutPsihološka pomoć i trening psiholoških veština online https://diaid.nl/
(2)-270x152.jpg)
-615x345.jpg.webp)
