Ispušteni ili prepušteni kineskom naletu

Kada je nemački kancelar Olaf Šolc ovog leta doleteo u Beograd i stao pored predsednika Aleksandra Vučića objašnjavajući građanima Srbije sve blagodeti koje ih očekuju samo ako pristanu da kopaju litijum u dolini Jadra, njegov dolazak bio je politički dobro sračunat. Nemačka je jedan od najvećih investitora u Srbiji, njene kompanije zapošljavaju desetine hiljada ljudi širom naše zemlje, najveće je pojedinačno tržište za srpski izvoz, omiljena destinacija naših emigranata, a pojam nemački kvalitet urezan je decenijama u glavama ovdašnjih ljudi. Pa ipak, germanska zvezda poslednjih godina kao da gubi svoj sjaj. Potiskuje je nova, snažna sila u punom naletu, čija energija kao da nema kraja. Kina, do juče proizvodna baza i za nemačke auto-gigante i za američke proizvođače patika, najednom je postala konkurent i spoljnopolitički rival, šireći svoj uticaj od Afrike do Rusije, od Azije do samog srca Evropske unije. I svakako u Srbiji.

Kako se dogodilo da vodeća zemlja EU ispusti svoj doskora neprikosnoveni uticaj u Beogradu i ustupi mesto političkog i ekonomskog oslonca komunističkoj zemlji sa Dalekog istoka?

DVANAEST GODINA RANIJE

Kada je 2011. Angela Merkel u Beogradu zahtevala da se Boris Tadić odrekne srpskih institucija na Kosovu, a on to prkosno odbio na onoj, sada već antologijskoj konferenciji za medije, nemačka moć delovala je nepobedivo. Tadić, ubedljivo najpopularniji srpski političar tog trenutka, naredne godine je šokantno izgubio izbore, a Vučić izbija u prvi plan. Mnogo odaniji Merkelovoj od svog prethodnika, ostao je na vlasti sve do sada, usput, naravno ispunivši zahtev nemačke „mutti“ po pitanju brisanja srpskih institucija na Kosovu.

Majka Merkel mu ipak nije dala ulazak u EU koji je Tadiću obećavala, ali time je njena snaga samo delovala većom. Koliko se samo situacija od tada promenila.

Danas „brat Si“ Srbiji šalje maske i respiratore u vreme korone, spasava hiljade radnih mesta u Boru i Smederevu, gradi mostove i brze pruge, otvara fabrike i daje kredite, kopa metro i potpisuje sporazume o slobodnoj trgovini. Stvari su došle dotle da čak i službenici Rio Tinta anonimno lamentiraju po zapadnim medijima da bi stvari drugačije išle, samo da su Kinezi bili uključeni u jadarski rudnik.

Kad je Šolc onog dana stao pored Vučića i uz sve lepe reči (logično) odbio da pruži bilo kakvu garanciju da će britansko-australijski rudnik u Srbiji poštovati ekološke standarde, a direktor Mercedesa smatrao dovoljnim da samo neobavezujuće pomene kako je „moguće“ da se ovde otvori i fabrika električnih automobila, ali ne i da najavi njenu gradnju, slika jedne tektonske promene bila je potpuna.

Podaci to takođe potvrđuju.

GULIVER I LILIPUTANCI

Ukupne nemačke investicije u Srbiji od 2015. do sada dostigle su 2,27 milijardi evra. Kineske su 5,4 milijarde. To su praktično dva kineska evra na svaki nemački evro.

Trend je još rečitiji. U poslednje tri godine, Nemačka je u Srbiji uložila 881 milion evra. Kina tri milijarde i 380 miliona.

To su bezmalo četiri kineska evra na svaki nemački.

Nije da Nemačka malo ulaže u Srbiji. Stvar je u tome da azijski džin čini da se njene investicije čine bezmalo sporednim u odnosu na njegove.

Nemačke kompanije su zapravo ubrzale svoja ulaganja u Srbiji. Od samo 72 miliona evra u 2015. stigle su do 357 miliona u 2020, 419 u 2021. i 292 miliona u 2022. godini. Prošle godine su usporile na nešto skromnijih 170 miliona.

Ali prema kineskom Guliveru svi ostali deluju kao Liliputanci. Peking je samo prošle godine u Srbiju sipao 1.372 miliona evra, a to je cifra koja se ne može ignorisati niti može ostati bez svojih političkih efekata.

Evropska unija kao celina i Nemačka kao njena vodeća zemlja, naravno, ostaju ključno važni za Srbiju. Srbija dve trećine svog izvoza ostvaruje ka zemljama EU, geografski je, kulturno, politički, investiciono i tržišno povezana sa njom, ali odnosi se menjaju u smeru jačanja drugih igrača.

Globalna finansijska kriza, razočaranje rezultatima prihvatanja Hrvatske, Bugarske i Rumunije u Uniju, grčka kriza, posledični zamor od proširenja, Bregzit, migrantska kriza, kovid, energetska kriza, inflacija, konfrontacija sa Rusijom oko Ukrajine, samostalni uspon Kine, sudar Amerike i Kine i posledični rast protekcionizma, gubitak industrijskog primata u auto- sektoru, zaostajanje u visokim tehnologijama, demografski trendovi u Evropi i mnogi drugi problemi doveli su u protekloj deceniji do hlađenja interesovanja za ovaj region, do usporavanja investicija u ranijem periodu i skidanja prioriteta sa pitanja demokratije i slobode na prostoru poznatom kao Zapadni Balkan. Rupu koja je tada nastala popunili su Kina i u početku Rusija, kao i regionalni igrači poput Turske i Emirata. U poslednjim godinama, EU je pojačala svoje prisustvo, ali nije uspela da zadrži kineski nalet.

Uzmimo spoljnu trgovinu za primer. Nemačka je glavni spoljnotrgovinski partner Srbije.

To je zemlja u koju izvozimo najviše robe (4,66 milijardi dolara prošle godine) i iz koje uvozimo najviše robe (5,2 milijarde dolara). Međutim, trendovi su opet nepovoljni za nju.

U izvozu recimo, Kina se sa dalekog 19. mesta liste zemalja u koje šaljemo najviše robe (2019, 339 miliona evra) popela na sedmo mesto prošle godine sa 1,24 milijarde dolara srpskog izvoza. To je za samo pet godina rast izvoza od 3,6 puta.

U istom periodu srpski izvoz u Nemačku skočio je sa 2,48 milijardi dolara na 4,66 milijardi, odnosno 1,9 puta. Naravno, mereno u novcu, a ne u procentima, srpski izvoz je porastao značajno više ka Nemačkoj nego ka Kini, ali ako bi se nastavio dosadašnji trend i to bi uskoro moglo da se promeni.

Razlog zašto se verovatno ipak neće tako brzo promeniti je struktura tog našeg izvoza. Naime, kad se brojke pogledaju bolje, vidi se da je ubedljiv komad rasta srpskog izvoza u Kinu zapravo rezultat poslovanja jedne jedine kompanije, kineskog Ziđina.

SPASITELJ SA PLANOM

Kad je Ziđin 2018. kupio RTB Bor i bio dočekan kao spasilac ovog preduzeća koje je pod državnom upravom samo tonulo, on ga je velikom brzinom revitalizovao, ali ujedno i iskoristio kao običnu sirovinsku bazu za svoje operacije na matičnom kineskom tržištu.

Od nešto manje od jedne milijarde dolara rasta srpskog izvoza u Kinu u poslednjih pet godina, Ziđin je odgovoran za skoro sve.

Praktično sav rast došao je od izvoza sirovih materijala. Tako je u 2022. recimo, od 1,16 milijardi srpskog izvoza u Kinu, sirov materijal činio čak 953 miliona. Samo tri godine pre toga, Srbija je u Kinu slala beznačajnih 24 miliona evra sirovih materijala, odnosno nekih 40 puta manje.

Kad se pogleda o kom sirovom materijalu se radi, jasno je i ko je odgovoran za naš rast izvoza. U pitanju su ruda i koncentrat bakra, koje smo u 2022. izvezli za 913,4 miliona dolara u Kinu, odnosno za 842,6 miliona prošle godine. Pre pet godina u Kinu smo izvozili tačno nula dolara koncentrata i rude bakra.

Osim rude i koncentrata, Srbija izvozi i čist bakar u Kinu i to je takođe posledica poslovne politike Ziđina.

Pre nego što je ova firma spasila RTB, izvoz bakra u Kinu 2017. bio je beznačajnih 88.000 dolara. Već sledeće godine, čim je kupio Bor, Ziđin je u matičnu zemlju poslao 23,5 miliona dolara ovog metala, prve godine kad je u potpunosti preuzeo upravljanje – 2019, to je udesetostručio na čak 263 miliona dolara, a ta cifra je dosada prešla 300 miliona.

U međuvremenu je Ziđin usavršio drugu strategiju, a to je da iz Srbije ka Kini šalje rudu i koncentrat, umesto čist bakar, čime veći deo vrednosti konačnog proizvoda ostaje u Kini, umesto u Srbiji, a plus je manje ograničen kapacitetima prerade u Boru. Za ovo im je trebalo duže vremena, pa je tako tek 2020. Ziđin uspeo da izveze 44 miliona dolara koncentrata, da bi 2021. te isporuke eksplodirale na pola milijarde dolara, odnosno 842 miliona prošle godine.

Činjenica da srpski izvoz u Kinu raste praktično samo zahvaljujući jednoj jedinoj kineskoj kompaniji koja tamo sama sebi šalje sirovinu, ipak nije velika uteha za zapadne investitore. Jer, na listi najvećih izvoznika iz Srbije ukupno, prva tri mesta drže kineske kompanije – Ziđin majning 1,15 milijardi evra, Ziđin koper 746,3 miliona evra i HBIS grupa, 549,1 milion.

To nam govori da kineske firme u Srbiji ipak ne izvoze samo na svoje matično tržište, već vode komercijalne poslove kojima robu plasiraju na druga tržišta, uključujući i evropsko. To je posebno slučaj kod na primer, HBIS-a, vlasnika smederevske železare, i firme koja je spasila ovu čeličanu u trenutku kada se Ju-Es stil povukao i nije bilo evropskih ulagača zainteresovanih da je preuzmu. Sa spasenih 5.000 radnih mesta sigurno dolazi i politički uticaj, pa nije ni čudo da je sam Si Đinping izabrao da poseti baš ovu fabriku i njene radnike tokom svoje posete Srbiji 2016. godine. Iako je HBIS kineska firma koja proizvodi pola milijarde evra čelika, Srbija uopšte ne izvozi čelik i gvožđe u Kinu. Umesto toga, skoro sva proizvodnja ide u zemlje CEFTA regiona, to jest komšijskim državama, kao i u Evropsku uniju.

Osim ova dva metalska giganta, u poslednjim godinama, u Srbiju su došle i brojne druge kineske kompanije, od Linglonga, Meite, Hisensa, Minta i Janfenga do mnogih drugih, koje su zajedno ovde uložile milijarde.

S druge strane, dolaze i nemačke kompanije, samo sporijim tempom. Ovde Simens pravi tramvaje, Kontinental razvija sisteme autonomne vožnje kamiona, ovde su i Leoni i ZF, ovde se prave vetroturbine, Štada u svom Hemofarmu pravi lekove, tu su i Lidl, Metro, Henkel, Messer i mnogi drugi. Za razliku od kineskih firmi, nemačke retko kad imaju lošu reputaciju, važe za dobre poslodavce i donose dobre poslove.

Nemačka iz Srbije retko izvozi sirovine i zapravo njene kompanije ovde uglavnom prave poluproizvode ili proizvode za svoje matične firme u Nemačkoj. Zato u izvozu u Nemačku, umesto metala dominiraju mašine, transportni uređaji i lekovi, roba sa višim nivoom vrednosti dodate u ovoj zemlji.

Nemačka je, dakle, još uvek jako važna Srbiji. I uvek će biti jako važna. Ali ipak, koliko jako, to zavisi samo od nje, jer u svetu današnjice ništa ne traje večno. Eto, čak je i Boris Tadić postao direktor. U kineskoj firmi.