Svaka nabavka je ad hoc odluka

Dok vlasti ulaganje u naoružanje koje značajno prevazilazi ekonomsku snagu i demografsku veličinu Srbije predstavljaju kao neophodnu modernizaciju, vojni analitičar Aleksandar Radić za Novu ekonomiju ukazuje na duboke sistemske probleme: odsustvo javnih tendera, stavljanje oznaka tajnosti na gotovo sve nabavke i mehanizme koji izmiču kontroli. Razgovarali smo o tome kako je nabavka vojne tehnike postala personalizovan instrument spoljne politike i zašto ekonomska cena ovih aranžmana ostaje nepoznanica za poreske obveznike.

Pozicija na kojoj se Srbija našla na listi Stokholmskog međunarodnog instituta za mirovna istraživanja u pogledu zemalja uvoznica oružja je veoma visoka. Postoji li racionalno opravdanje za ovakav tempo naoružavanja?

Ovde nije reč o sportskom takmičenju, mada ga vlast tako tretira, hvaleći se da troši više od ostalih u regionu. Modernizacija vojske je potrebna, ali mi imamo problem sa delom javnosti koji ove procese prihvata bez ikakvog promišljanja. Činjenica je da Srbija kupuje ogromne količine naoružanja, često najsavremenija sredstva koja su ranije bila nezamisliva za zemlju naše veličine. Međutim, ključno pitanje koje ostaje bez odgovora jeste – čemu sve to zapravo služi i kako se racionalizuje tolika potrošnja?

Kako država, koja se smatra siromašnom, odjednom pronalazi desetine miliona evra za isplatu avansa izvan planiranih okvira

Odakle nam novac za kupovinu tolikog naoružanja?

To je scenario koji izmiče racionalnom ekonomskom sagledavanju. Čini se kao da postoji neka vrsta „paralelnog budžeta“ – izvor sredstava koji naprosto buja izvan zvaničnih planova prihoda i rashoda. Ako posmatramo istorijski, od Miloševićevog vremena kada su se sredstva kretala preko ofšor kompanija na Kipru, i perioda posle 2000. godine kada za vojsku praktično nije izdvajano ništa, stigli smo do trenutne situacije gde se avansi za ogromne nabavke finansiraju bez problema na samom izmaku budžetske godine. Za ekonomske analitičare bi trebalo da bude vrlo intrigantno kako država, koja se smatra siromašnom, odjednom pronalazi desetine miliona evra za isplatu avansa izvan planiranih okvira.

Nabavka 12 francuskih aviona „rafal“ vredna je preko 2,7 milijardi evra. Kako Srbija bira od koga će i šta kupovati?

Nabavka naoružanja postala je personalizovan instrument spoljne politike. Postoji direktna veza između sastanaka koje predsednik države drži sa svetskim liderima i potpisivanja ugovora koji slede nakon toga. Za odluku o „rafalu“ ne postoji stručna šira javna rasprava niti tender – postoji samo lična odluka predsednika, koji je procenio da je to „najbolji avion za Srbe“. Mi nemamo uvid u to šta će ti avioni nositi od naoružanja, a upravo to određuje njihovu stvarnu vrednost i sposobnost. Sve je pod oznakom „strogo poverljivo“, što je mehanizam koji služi za blokiranje bilo kakve kritičke analize ili pitanja o ceni i svrsishodnosti.

Kako se geopolitičke promene, poput rata u Ukrajini, odražavaju na izbor dobavljača?

Fokus se pomerio sa Rusije, koja je bila dominantan dobavljač do 2021. godine, ka Francuskoj, Kini i Izraelu. Ti ugovori su cene političkih i specijalnih veza. Francuska je tu posebno važna, jer je njihova industrija oružja tradicionalno netransparentna, a firma Thales se pojavljuje gotovo kao konstanta svih naših poslova – od radara do elektronike. Istovremeno, od Izraela nabavljamo strateška ofanzivna sredstva, dok se od Kine kupuju rakete velikog dometa. Problem je što Srbija, za razliku od većine evropskih zemalja, ne objavljuje dugoročni plan razvoja sistema odbrane, pa je svaka nabavka praktično ad hoc odluka.

Kakva je situacija sa izvozom? Dugo je trajala polemika o srpskom oružju na ukrajinskom i drugim ratištima.

Izvoz je takođe potpuno personalizovan. Imali smo periode neobjašnjivih moratorijuma, koji su ekonomski štetni i narušavaju kredibilitet kod kupaca. Sada je uveden Savet za odbranu i bezbednost kao telo koje daje dodatnu saglasnost na izvozne dozvole, što zakonski nije bilo neophodno, ali služi da bi se odluke donosile u krugu oko predsednika Srbije. Što se tiče Ukrajine, bilo je evidentno da naša municija tamo stiže, bez obzira na pokušaje da se to predstavi kao slučajni preliv preko trećih zemalja. Kada se pojavi municija stara samo nekoliko dana, jasno je da je reč o tekućim poslovima o kojima se, kako smo čuli, čak i na nivou predsednika direktno razgovara sa Moskvom.

Odbrambeni mehanizam sistema je takav da se sve proglašava tajnom. U Srbiji je danas čak i broj vojnika poverljiv podatak

Ko su danas kupci? Kome Srbija prodaje naoružanje?

Tradicionalna tržišta iz vremena nesvrstanih su uglavnom izgubljena – izvoz u Irak i Alžir je značajno pao. SNS vlast je fokus prebacila na zemlje Zaliva, pre svega na Ujedinjene Arapske Emirate i Saudijsku Arabiju. Zanimljiv je primer Saudijske Arabije, koja je 2013. bila na „crnoj listi“ i gde je država blokirala privatni ugovor od 300 miliona dolara pozivajući se na nacionalne interese. Međutim, čim su firme bliske vlastima pronašle svoje kanale, ta ista zemlja je postala preferirani klijent.

Kako tumačite sve strože propise o tajnosti podataka koji se odnose na rad vojske i odbrambene industrije?

Odbrambeni mehanizam sistema je takav da se sve proglašava tajnom. U Srbiji je danas čak i broj vojnika poverljiv podatak. Čim država primeti da mediji koriste neki javni resurs ili dokument da bi izvukli informaciju o troškovima, ekspresno se donosi odluka o uvođenju oznake poverljivosti. Cilj je potpuno zatvaranje dotoka informacija. Na taj način se onemogućava svako kritičko razmišljanje, a svako ko postavi logično ekonomsko pitanje „zašto smo nešto kupili“ biva proglašen neprijateljem države. Suština je da se strateškim resursima upravlja netransparentno, uz stalno uveravanje javnosti da su sve odluke idealne.

Strategija „od svih pomalo“: Kako i od koga sve Srbija nabavlja oružje?