ANALIZA: Da li smo iz globalne recesije izvukli pouke?

Tokom prethodno održanih prolećnih sastanaka Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke prevladavalo je sumorno raspoloženje. 

Najnovija prognoza MMF-a u vezi sa globalnim rastom ponovo je revidirana i beleži silazni trend – što nagoveštava da će godišnja stopa rasta na globalnom nivou jedva premašiti tri odsto ove godine, ali i tokom2017.

Kako piše Sajmon Džonson, profesor na fakultetu za menadžment Sloun, ostvare li se te prognoze, svedočićemo očajnim rezultatima. Prethodno 2007. godine, globalni rast (koristeći metodologiju MMF-a) kretao se u rasponu od 4,5 do 5 procenata, a na osnovu pouzdanog poboljšanja produktivnosti u industrijskim zemljama i naglog porasta životnog standarda na velikim tržištima u nastajanju poput Kine, Brazila i Rusije.

Sjedinjene Američke Države trenutno su suočene s neizvesnošću predsedničkih izbora, slabiji delovi evrozone i dalje se suočavaju s poteškoćama, dok Japan posrće na ivici potpune privredne stagnacije. Brazil se nalazi usred političke krize, Kina je suočena s posledicama dugotrajne fiskalne ekspanzije i eksplozivnog rasta u saistemu sivog bankarstva, dok niže cene robe široke potrošnje narušavaju privredu na brojnim drugim tržištima u nastajanju. 

Takođe, Britanci bi u junu mogli da glasaju za napuštanje Evropske unije.

Poverenje utiče na privrednu aktivnost; da li potrošači veruju da je moguće da će njihovi prihodi rasti (ili čak da će sigurnost prihoda biti garantovana) i da li kompanije veruju da će budući rast biti u dovoljnoj meri poletan kako bi opravdao trenutna ulaganja? 

Današnje raspoloženje na makroekonomskom nivou je zajednički pesimizam.

Uspon i pad potražnje

Međutim, nije verovatno da će srednjoročni scenario biti globalna stagnacija. Nastavlja se sa inoviranjem novih tehnologija, dok milijarde ljudi teže poboljšanju sopstvenog životnog standarda kroz obrazovanje i naporan rad. Vodeće industrijske ekonomije, poput Kine, pokazale su ogromnu otpornost usled velikih negativnih šokova u finansijskom sektoru tokom prošle decenije.

Nezaposlenost u Sjedinjenim Američkim Državama pala je na 5 procenata, dok se i delovi Evrope dobro drže. Najvažnija poenta u vezi sa ciklusom cena robe široke potrošnje jeste da se zaista radi o ciklusu: postoje usponi i padovi u potražnji za robom široke potrošnje, dok se ponuda menja isključivo laganim tempom.

Najveće pitanje jeste da li možemo da siđemo sa privredne lokomotive smrti i vratimo se masivnom globalnom rastu bez preterane potrošnje podstaknute dugovima (kao što je to bio slučaj u Sjedinjenim Američkim Državama pre 2008. godine), preteranih ulaganja (kao u Kini) i preterane ekspanzije javne potrošnje (što još uvek predstavlja problem u nekim delovima Evrope). 

Zaduženost može osigurati sredstva za produktivna ulaganja i poboljšanje ljudskog kapitala. Ali zašto nam se ona uvek preterano dopadne? Ta njena dopadljivost delimično proizlazi iz poreskih sistema koji u nekim zemljama dozvoljavaju izdatke za kamate potrošačima (u slučaju hipotekarnih zajmova u Sjedinjenim Američkim Državama, recimo) koji se mogu odbiti od oporezivog dohotka. Isto važi i za kompanije.

Ipak, najveća privlačnost duga je u činjenici da je on zapravo vrlo jednostavan ugovor: ili platite dogovoreni iznos ili ne. Kad se stvari odvijaju povoljno, visoko zaduženi klijent – kompanija ili manja firma – na kraju će ostvariti veliki povrat od uloženog kapitala. Međutim, taj povrat nije prilagođen za rizik, što znači da u trenutku neočekivanog privrednog pada dolazi do velikog gubitka – što su američki vlasnici nekretnina iskusili 2008. godine, korejski konglomerati 1997., dok su vlade tržišta u nastajanju takoše suočene sa tim problemom.

Kriza koči reforme

Kreatori politika naravno znaju da prekomerno zaduživanje dovodi do krhkosti finansijskog sektora, pa su nastojanja usmerena na sprovođenje reformi tokom prethodne decenije imala za cilj smanjenje finansijskog pritiska. Međutim, teško je sprovesti finansijsku reformu za vreme ekonomske krize dok je glavni cilj oživljavanje rasta. 

Zvanične namere često ne prelaze u delo; političkim vođama je uvek iznova lakše održavanje postojećeg sistema pravila, podsticaja i garancija. S obzirom na to da velike finansijske kompanije dobro izlaze na kraj s visokim stupnjem finansijskog pritiska, one nastavljaju sa izdvajanjem izdašnih sredstava za lobiranje u cilju sprečavanja nastojanja da se osigura njihova bolja kapitalizacija (sa većom količinom deoničkog kapitala u odnosu na ukupne bilanse stanja).

Najveće banke u Sjedinjenim Američkim Državama – ali takođe i u većini ostalih zemalja – danas su još veće nego što su bile pre 2008. godine. Sva iskrena svedočenja i izveštai ističu da se njihovi unutrašnji sistemi podsticaja nisu značajno promenili, dok nije verovatno da će se ograničenja njihovih aktivnosti pokazati efikasnim zbog oporavka i rasta na globalnom nivou. 

U Sjedinjenim Američkim Državama, zvaničnici se nadaju da će najveće finansijske kompanije na kraju biti primorane da deluju u skladu sa odredbama paketa finansijskih reformi utvrđenog 2010. godine, apoznatog kao zakon Dod-Frenk, prema kojem su oabvezni da pripreme pouzdane planove u slučaju prestanka poslovanja. 

Međutim, većina velikih banaka propustila je da iznese planove sa objašnjenjem kako njihov stečaj ne mora implicirati pomoć vlade i uopšte neće naštetiti celokupnoj svetskoj privredi. Nijedna nije bila suočena sa značajnim posledicama zbog neusklađenosti sa zakonom.

Popustljivi političari

Rast će ponovno biti uspostavljen. Preduzetnici će pokrenuti nove kompanije i finansirati svoje rizike dokapitalizacijom omogućenom fondovima rizičnog kapitala. 

Etablirane nefinansijske kompanije spoznale su na teži način da moraju biti oprezne s finansijskim pritiscima i da moraju imati obimne rezerve u gotovini.

Upravo velike banke i dalje preferiraju visoki nivo finansijske poluge, dok im preveliki broj kreatora politika popušta. Svidelo se to nekome ili ne, to znači da nam se sprema još jedan krug vožnje vozom smrti globalne ekonomije koja ima za posledice mučninu u želucu.