ANALIZA: Mogu li države da izađu na kraj sa nacionalnim dugovima?

Između 26. i 27. maja, lideri grupe G7 vodećih industrijskih zemalja sastaće se u Japanu da bi raspravili o zajedničkoj sigurnosti i privrednim problemima. Najveći zajednički problem koji zaslužuje njihovu pažnju je neodrživ rast nacionalnog duga u najvećim razvijenim zemljama.

Neuspeh hvatanja u koštac sa eksplozijom vladinog zaduživanja imaće nepovoljan učinak na globalnu ekonomiju, te na same zemlje opterećene dugom. Problem je zabrinjavajući, dok se situacija svuda dodatno pogoršava. U Sjedinjenim Američkim Državama, američki Kongresni biro za budžet procenjuje da se dug federalne vlade udvostručio tokom prošle decenije, sa 36 odsto BDP-a na 74 odsto BDP-a. Takođe se predviđa da će pod povoljnim ekonomskim pretpostavkama i u nedostatku novih programa za povećanje potrošnje ili smanjenje prihoda, nivo zaduženosti za deset godina iznositi 86 odsto BDP-a.

Dodatno zabrinjava i činjenica da će se godišnji deficit udvostručiti tokom sledeće dekade i dosegnuti 4,9 odsto BDP-a, što će dovesti do toga da zaduženost bude na putu da premaši 100 procenata BDP-a. Situacija u Japanu je još gora, sa bruto dugom koji premašuje 200% BDP-a. Trenutni godišnji deficit od 6 odsto BDP-a u Japanu nagoveštava da će stupanj zaduženosti nastaviti sa brzim rastom ako se ne preduzmu odgovarajuće mere.  

Uslovi se razlikuju širom zemalja evrozone. Međutim, tri najveće privrede Evropske unije – Francuska, Italija i Velika Britanija – imaju veliki stupanj zaduženosti i godišnji deficit koji nagoveštava još veći stupanj zaduženosti u budućnosti. 

Pritisak na političke vođe

Rastući nivo nacionalne zaduženosti apsorbuje sredstva koja bi inače bila raspoloživa za finansiranje produktivnosti – što bi unapredilo poslovna ulaganja. Kompanije se sad pribojavaju da će porast deficita dovesti do većih poreza, što će dodatno obeshrabriti ulaganja. 

To su zabrinjavajući izgledi za svakoga. Kad se povećaju kamatne stope, što će se zasigurno dogoditi, troškovi servisiranja duga nalagaće veće poreze, a to će štetiti privrednim podsticajima i oslabiti privrednu aktivnost. Takođe, istrajnost velikih deficita smanjuje prostor koji vlade imaju na raspolaganju za povećanje potrošnje usled privredne recesije ili pretnje nacionalnoj sigurnosti.

Smanjenje deficita očito je zadatak za one koji su odgovorni za poreske prihode i javnu potrošnju: vlade i zakonodavna tela. Međutim, centralne banke takođe igraju ulogu u tome i utiču na taj problem dvojako. Politika niskih kamatnih stopa u razvijenim zemljama umanjuje trenutnu visinu budžetskog deficita, ali po cenu smanjenja pritiska na političke vođe da se pozabave budućim deficitima i podstičući glasače da favoriziraju više programa o potrošnji i veće poreske rezove. Centralne banke mogu pomoći jasnim najavljivanjem znatnog porasta kamatnih stopa u budućnosti, što će dodatno poskupeti vladino zaduživanje i obnavljanje postojećeg duga.

Smanjenje godišnjih deficita nalaže ili povećanje poreskih prihoda ili smanjenje izdataka. Povećanje graničnih poreskih stopa istovremeno je politički nepopularno i ekonomski štetno. U Sjedinjenim Američkim Državama ima prostora za povećanje prihoda bez potrebe za povećanjem poreskih stopa, kroz ograničenje takozvanih poreskih izdataka – oblici potrošnje sastavni su deo poreskih propisa i ne određuje ih Kongres na godišnjem niovu.

Veći američki poreski izdaci

Na primer, Amerikanac koji kupi električni automobil ima pravo na smanjenje poreza u iznosu od 7000 dolara. Veći poreski izdaci u Sjedinjenim Američkim Državama uključuju odbitak na hipotekarne kamate i izuzimanje premija zdravstvenog osiguranja koje plaća poslodavac od oporezivog dohotka. Iako bi eliminisanje bilo kojeg od ovih većih poreskih izdataka moglo biti politički nemoguće, ograničavanje iznosa za koji poreski obveznik može umanjiti svoju poresku obavezu na osnovu takvih propisa moglo bi prikupiti značajne prihode. 

Umanjenje porezne obveze

Dobra vest je da relativno malo smanjenje godišnjeg deficita može dovesti ekonomiju na put znatno nižeg odnosa duga prema BDP-u. U slučaju Sjedinjenih Američkih Država, smanjenje deficita s predviđenih 4,9 odsto BDP-a na 3 odsto BDP-a uzrokovalo bi pad stupnja zaduženosti prema 60 procenata. 

Isto važi i za druge zemlje. Dugoročni odnos duga prema BDP-u jednak je odnosu nacionalnog proračunskog deficita i godišnje stope rasta nominalnog BDP-a. Usled nominalnog rasta BDP-a od 4%, budžetski deficit od 2 procenta snizio bi dugoročnu stopu zaduženosti na 50 odsto. To bi trebalo da bude cilj kojem teže sve zemlje iz grupe G7.