Blog Biljane Stepanović: Nepalske nudle i srpske štrudle

Well, ne ume svako da pomeša brašno i vodu i napravi nudle. 

U pravu je tviteraš @PuruJarvi kad tako komentariše najnoviju investiciju u fabriku nudli u Rumi koja je danima bila predsednički privredni PR hit, dok nisu nagrnule turske investicije pristigle sa Erdoganom, pa potisnule nudle u drugi plan.

Pomenuti tviteraš ima i dodatno pitanje – za ovaj know how, kako da pomešate brašno i vodu i napravite nudle, država Srbija uložila je 4 (četiri) miliona evra; pakovanje nudli košta 40 centi; koliko vekova nam treba da nam se investicija vrati? 

Inače, pre ovih investicija, a i pre Kung Fu pande koji ih je obilato jeo, ovaj izum nazivali smo rezancima. Nisu ih pravile samo naše bake, nego je to umelo i svako dete, kad mu daju da se igra. Osvojen je čak i znatno složeniji stepen obrade brašna i vode, poznat kao srpske štrudle.

A onda je došao nepalski investitor i naleteo na vlast države Srbije koja mu je za taj posao iz državnog budžeta istresla subvenciju od 4 (četiri) miliona evra. Nepalska kompanija „CG Foods Europe“ koja posluje u okviru „Chaudhary Group“ ulaže još pet miliona evra. Vlasnik ove nepalske kompanije je milijarder Binod Čaudri koji se na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi sveta nalazi među prvih 50. Pored hrane proizvodi i čelik, cigarete, tehničke uređaje, struju, bavi se građevinarstvom i hotelijerstvom.

Kako nas izveštava njihova PR služba, a nije predsednik koji sve češće preuzima te poslove, u Srbiju su rešili da dođu jer ima dobru vodu i dobro brašno na dohvat ruke, u Vojvodini, zatim dobru radnu snagu i povoljan geografski položaj pa joj je lako da izvozi na evropsko tržište 80 odsto svoje proizvodnje.

Posao čist, investitor deluje kredibilno, naši radnici će da proizvode nudle i primaju plate, predsednik se opet ispromovisao za sve pare… 

E, ali problem su upravo pare. Nama je objašnjavano da se subvencije daju investitorima koji donose know hov, nove tehnologije, inovacije, nešto što mi ne umemo da radimo, pa plaćamo da naučimo. To bi još i imalo nekog smisla. Ali da se to pretvori u poklanjanje novca firmama koje namoravaju kablove, zašivaju rukave ili prave nudle, to nema nikakvog smisla.

Koja je računica da se iz budžeta odvoji četiri miliona evra novca poreskih obveznika da bi se podstakla investicija jednog od 50 najbogatijih ljudi sveta u proizvodnju koja je sve samo ne inovativna, kad on sam kaže kako su mu ovde najpovoljniji uslovi? Nije ga, valjda, prelomilo tih četiri miliona evra? Ili jeste? Zašto, najzad, da ne uzme ovaj velikodušan poklon kad mu se već daje.

Njemu se, dakle, ništa ne može zameriti. Ali zato itekako može državi koja umesto da uvede pravnu sigurnost, ona je ruši; umesto da jača vladavinu prava, ona je svakog dana kompromituje; umesto da uvede jednake uslove poslovanja za sve, ona uvodi totalnu partijsku segregaciju – ko je sa nama dobiće sve bez obzira na zakon, ko nije taj nam je neprijatelj i neka crkne; umesto da insistira na obrazovanju, kompetenciji i time na višoj ceni svoje radne snage, ona nas reklamira kao najjeftinije najamnike u Evropi. Može se nabrajati u nedogled.

Kad bi se išlo normalnim putem, koji je sasvim suprotan od ovog kojim vlast vodi ovu zemlju, investitori bi sami dolazili. Ne bi ih trebalo potplaćivati, podmićivati, stimulisati, kako god to nazvali. Tada bi se možda i neki domaći pošteni investitor ohrabrio da otvori fabriku rezanaca u Vojvodini, sigurno mu je neki recept ostao od babe. Teško da ima kuće koja taj recept sa brašnom i vodom nema stotinama godina unazad. Ali kako će, ako nije drug član, a nije ni strani investitor, da ulazi u ledenu vodu punu gladnih ajkula. Pa kad ga napadnu, neka preživi ako može. E zato moramo da plaćamo strancima.