Čoveka koji je simbol prkosa Hitleru ubili Partizani na Pelješcu

Njegove ruke prekrštene na grudima dok svi koji ga okružuju uzdignutom desnicom pozdravljaju Adolfa Hitlera učinile su ga planetarnom ikonom. 

Priča Augusta Landmessera većim je delom poznata. Ono što nije poznato priča je o njegovim posljednjim danima i smrti na dalmatinskoj obali u sukobu s pripadnicima Jedanaeste dalmatinske udarne brigade i njegovu posljednjem počivalištu – masovnoj grobnici pokraj puta na putu od Stona prema Hodilju.

Zahvaljujući slavnoj fotografiji, njegov lik postao je planetarno poznata ikona nonkonformizma. 

Uokvirena, ili kao motivacioni poster, krasi mnoge evropske i svetske zidove: od interijera kafića, preko soba, pa do stranačkih sedišta ili okupljališta aktivista civilnog društva. Kači se na novinarskim desktopovima, sveprisutna je na društvenim mrežama, a nije je teško pronaći – uz čestu popratnu parolu „Be this guy!” – ni na majicama individualnih građanskih agitatora protiv mentaliteta čopora i oportunističkoga plivanja niz struju. 

Fotografija je zaista redak dokument: jednim nehotičnim kadrom svedoči snagu usamljenog pojedinca da se uz posprdni smešak odupre zastrašujućoj političkoj moći na njenom vrhuncu. Govori i o posebnom karakteru čoveka koji zadržava kritičan odmak prema dominantnoj atmosferi, i to ne kao puku pozu. 

Iako je snimljena dalekog leta 1936. godine u brodogradilištu Blohm&Voss u Hamburgu, fotografija je postala poznata tek nakon što je – s uvećanim i naknadno uočenim detaljima – 1991. objavljena u nedeljniku Die Zeit. 

Pojašnjeno je da je događaj o kojem svedoči svečano porinuće broda Horst Wessel, tadašnjega ponosa nacističke ratne flote. 

Zna se da je govor na prigodnoj svečanosti toga dana držao lično Adolf Hitler i da su radnici pod pretnjom otkaza pozvani da se okupe iako je bila neradna nedelja. Pretpostavlja se i da je gest usamljenog čoveka s prekrštenim rukama u masi što hipnotički maše podignutim desnicama upućena samome fireru. 

Saznalo se naknadno da je ime slavnoga prkosnika August Landmesser, da je bio običan radnik, a ubrzo je postalo jasno i da je imao jake lične razloge za prkos nacistima. 

Njegova verenica, naime, bila je Jevrejka i uprkos zakonskim zabranama, on nipošto nije htio da odustane od nje.

Ono što, međutim, nitko ne zna, pa ni živi članovi njegove obitelji, poslednji su ovozemaljski Landmesserovi dani i detalji koji se tiču njegovog tragičnog kraja. 

Svoj je život 1944. u uniformi nemačkog kažnjeničkog bataljona skončao u Hrvatskoj, na poluostrvu Pelješcu. 

Stradao je od ljudi koji su mu po idejnim opredeljenjima bili slični jer su se takođe odlučno odupirali Hitleru: ubijen je partizanskim metkom. 

Ovo je rekonstrukcija njegove tužne sudbine u kojoj se prvi put domaćoj i evropskoj javnosti otkriva njegov grob. Ovo je tek odlomak u gustom mozaiku ratnih nepravdi, istorijskih nelogičnosti i apsurdna koji povrh jeftinih dnevnopolitičkih projekcija i ideoloških prepucavanja kao koprena obavijaju celu našu epohu.

Landmesserove kosti, zajedno s ostacima još četrdesetak nemačkih saboraca, najverojatnije leže tik uz županijsku cestu koja od pelješkoga gradića Stona vodi do obližnjega mestašca Hodilje na obalama Malostonskoga zaljeva. 

Definitivnu potvrdu ovoga nalaza daće identifikacija nakon ekshumacije navedenoga neobileženog počivališta pripadnika nemačke vojske koju je od nadležnih hrvatskih instanci već službeno zatražio nemački Savez za brigu o vojnim grobovima.

Nematerijalnih dokaza da je Landmesser skončao u ovoj grobnici prikupljeno je dovoljno i prie iskopavanja: delom leže u službenim arhivama Wehrmachta, delom u raspoloživoj dokumentaciji partizanskih jedinica, delom u porodičnim arhivima Landmesser/Eckler, a delom i u prilično preciznim sećanjima živih svedoka, Pelješčana. D

Dugačak je i tegoban bio put od kolevke ove prkosne žrtve nacističkoga terora do sudbonosnog kuršuma koji mu je kao Hitlerovom vojniku presekao dah u pitomome dalmatinskom masliniku.

August Landmesser rodio se kao jedino dete Franza i Wilhelmine Landmesser 24. maja 1910. u mestu Moorrege na obalama Labe, nedaleko od Hamburga. Mladost mu je skratila velika depresija i ekonomska kriza koncem dvadesetih, praćena slomom niza velikih firmi, masovnom nezaposlenošću i deflacijom. 

Kad se na političkoj sceni pojavila nova i zavodljiva, k tome i nominalno radnička stranka, Landmesser se 1931. učlanio zajedno s rođacima po majci, računajući da će tako lakše do zaposlenja. No, nakon što su se Hitler i njegovi kameradi 1933. domogli vlasti, ni izbliza mu nije svanulo: tek je zapravo počinjao njegov tužni put.

Ono što je u svojoj knjizi „Progon jedne porodice radi zločina protiv rase“ (Verfolgung einer Familie wegen Rassenschande) 1996. objavila njegova ćerka Irene Eckler neporeciva je politička kalvarija. 

Sve počinje 1933. Augustovom vezom s dvadesetogodišnjom Jevrejkom Irmom Eckler, koja plastično svedoči da nije bio nacista i da je puno ozbiljnije shvatao ljubav nego stranačku stegu. 

Dvadesetdvogodišnju Irmu verio je 1935., samo godinu dana pre slavne fotografije. Kad su jurišnici NSDAP-a saznali da je njihov pripadnik u ozbiljnoj vezi s „čifutkinjom“ odmah ga izbacuju iz stranke, ali to tvrdoglavoga mladića ne obeshrabruje, nego ubrzo u Hamburgu od nadležnih službi traži dozvolu za venčanje. 

Već je, međutim, jesen 1935. godine i mladi par je u zaostatku s političkim ludilom: bezmalo mesec dana pre u Nürnbergu su proglašeni rasni zakoni. 

Dozvola za brak zbog istih im je uskraćena, pa se njihova prva ćerka Ingrid krajem listopada rađa kao vanbračno dete.

Shvatajući da im u antisemitskoj zemlji nema budućnosti, početkom 1937. godine August Landmesser i Irma Eckler s bebom pokušavaju pobeći u Dansku, no na granici bivaju uhvaćeni. 

Kako je povrh svega njegova partnerka bila ponovno trudna, Landmesser je ubrzo  formalno optužen za „obeščašćivanje arijevske rase“. 

Branio se da ni on ni verenica nisu znali da je ona potpuno Jevrejka, pa je nakon godinu dana procesa ipak uslovno oslobođen krivice radi nedostatka dokaza. Ali uz napomenu suda da će mu eventualno ponavljanje „zločina“ garantovano rezultirati višegodišnjim zatvorom.

Par koji je ljubavlju odlučio prkositi velikom Rajhu i nakon toga je, i to javno, nastavio svoj odnos platio je cenu.

Sredinom jula 1938. Landmesser je zato ponovo uhapšen i ovaj put osuđen na dvoipolgodišnju robiju u koncentracionom logoru Börgermoor. 

Gestapo istovremeno  hapsi i Irmu Eckler te je odvodi u zatvor Fuhlsbüttel, gde je rodila drugu ćerku, Iren. Odatle je poslata u koncentracijski logor Oranienburg, zatim u ženski koncentracioni logor Lichtenburg i naposletku u ženski koncentracioni logor Ravensbrück. 

Do januara 1942. pisala je članovima porodice, nakon čega nastupa razdoblje jeze i tišine. Irma Eckler je u februaru 1942. odvedena u Zemaljski zavod za lečenje i negu Bernburg, gde je u centru za eutanaziju pogubljena zajedno s još 14.000 žena.

Njene i Landmesserove kćeri isprva su odvedene u gradsko sirotište. Kasnije je starijoj, Ingrid, dozvoljeno da živi s bakom s majčine strane, dok je Irene 1941. usvojena.

Veza s Ruskinjom

August Landmesser u međuvremenu je pušten iz zatvora. Radio je potom kao predradnik za transportno poduzeće Püst, u filijali pri Heinkel-Werkeu u Warnemündeu. Povremeno je posećivao svoje devojčice.

Landmesser 1943. stupa u vezu sa zarobljenom Ruskinjom, studentkinjom medicine na Institutu Lomonosov u Moskvi Sonjom Paščenko, koja je nakon zarobljavanja u Ukrajini deportirana na prisilni rad. Postoje neke naznake da je i ona možda bila Jevrejka, jer je Landmesser bio poslat na prisilnu službu u tzv. organizaciju Todt, inženjersku formaciju Trećeg Rajha koja se bavila gradnom autoputeva i realizacijom raznih graditeljskih planova glavnog Hitlerova arhitekta Alberta Speera. Besplatnim radom opsluživali su je, između ostalih zarobljenika, i Jevreji i polujevreji.

Nacisti ni uz takav robovski rad Landmesseru nisu baš davali puno šanse za iole miran život i kakvu-takvu brigu za decu. 

Bio je neizbrisivo označen kao osuđenik i neprijatelj vlasti te potencijalno sve opasniji kako je snaga Hitlerovih armija posustajala na evropskim frontovima. 

U februaru 1944. prebačen je u vojnu kažnjeničku jedinicu, 19. tvrđavski pešadijski bataljon, koji je početkom rata pod komandnim zapovedništvom Erwina Rommela ratovao u Africi. 

U to vreme sve su učestalije najave mogućeg desanta savezničkih snaga u Evropi, a nije isključeno ni da se iskrcavanje desi baš negde u ovome delu sveta.

Oznaka 999

Kažnjeničke jedinice Wehrmachta u to doba nose prefiks 999, da se jasno razlikuju od redovnih jedinica, ali i da numerološki simboliziraju kako su unapred otpisane i zadnje po časti u čitavom ratnom stroju. 

Nezvanično ih tretiraju kao ljude kojima je tek prolongirana smrt. Sastavljene su od izvornih kriminalaca, vojnih prestupnika i siledžija, ali dobrom trećinom i od brojnih političkih osuđenika, uglavnom ljudi levičarskih uverenja nepokornih velikome Fireru. 

Nad disciplinom svih tih nesretnika brižno bdije nacistički zapovedni kadar, ali i okrutni Feldjägerkorps (vojna policija), uzimajući za pravo da ih streljanjem kazni i za najmanju neposlušnost. 

Po pravilu su slabo ili nikako naoružani te isprva isključivo učestvovanjem u pogibeljnim čišćenjima minskih polja i teškim radovima na prvim crtama trebaju zaslužiti uključenje u borbu. 

Landmessera i još par stotina njegovih sapatnika iz 19. bataljuna s oznakom 999 nakon povlačenja iz Grčke dopala je obrana Stona, glavne ulazno-izlazne tačke s poluosrtva Pelješca. 

Neki od pripadnika toga kažnjeničkog bataljona još u Grčkoj uspešno dezertiraju i pridružuju se antifašistima, grčkim partizanima. Među njima je i Falk Harnack, kasnije poznati režiser, kao i Gerhard Reinhard, nakon rata poznati istočnonemački političar i šef Socijalističke stranke DDR-a. 

Landmesser nije bio te sreće, a približavanjem prvih sukoba i podizanjem borbene discipline na bojištima za to će biti i sve manje prilike. 

On u nedelju 7. maja 1944., verojatno već iz Stona, piše jedno od zadnjih pisama baki njegovih devojčica Friedi i njenom suprugu Ernstu Proskaueru: 

„Veoma sam zadovoljan što sam dobio glas od vas. Ići ću u borbu uskoro. Nadam se da mir dolazi, tako da napokon mogu odmoriti. Iako do sada još nisam bio vojnik, svejedno nikada nisam imao mira. (…) Snažno osećam da je Ingrid i Irene potrebno da vide oca, pogotovo zato jer više nemaju majku. Dragi Proskauerovi, dajte im sve što možete, okružite ih s puno ljubavi. Vrlo sam vam zahvalan, a volio bih i lično da budem u mogućnosti da za njih učinim više. Nadajmo se da će se to jednom i dogoditi. Najtopliji pozdrav i najbolje želje, posebno za predah od vazdušnih uzbuna, August“.

Povlačenje iz Grčke

Tačno mesec dana od ovog pisma na pet plaža u francuskoj Normandiji iskrcaće se 160.000 savezničkih vojnika i više ništa u Evropi neće biti isto. Tri meseca kasnije, partizanske jedinice s Visa i dalmatinskih ostrva krenuće preko Korčule i Pelješca u oslobađanje ostatka obale i unutrašnjosti. Bitka za Ston bit će duga i krvava, trajaće s prekidima gotovo mesec dana, s puno mrtvih i ranjenih na strani partizana. 

Nemačko zapovjedništvo 2. oklopne armije svojim jedinicama krajem septembra 1944. naređuje odsudnu obranu, odnosno traže  da se dalmatinska obala brani do poslednjeg čoveka. Oko 800 pripadnika 19. kažnjeničkog bataljona u srednjovjekovnim tvrđavama ruba poluosrtva ima zadatak da drži odstupnicu glavnini nemačkih snaga koje se preko Dubrovnika povlače iz Makedonije i Grčke.

U nemačkim ratnim arhivima Landmesser je do danas službeno zaveden kao nestao u akciji u Stonu dana 17. oktobra 1944., što je datum odlučujućeg partizanskog napada, dan uoči konačnog zauzimanja gradića. 

Mogao se, nevičan oružju, zateći na nekom od navalnih pravaca Jedanaeste dalmatinske udarne brigade koja je u ovoj operaciji, naišavši na odlučan otpor, imala čak 120 poginulih i ranjenih boraca. No, nekoliko izvora aludira da je verojatno bio u grupi koja se, opkoljena od partizana, naposletku utvrdila i zadnja branila iz tvrđave Veliki Kaštio u samom Stonu. 

U knjizi 11. dalmatinska (biokovska) brigada (Institut za historijat radničkog pokreta Dalmacije, Split 1987.) njeni autori Milan Rako i Slavko Družijanić, nekadašnji borci, navode da se u Stonu i oko njega ukupno predalo oko 250 nemačkih vojnika i osam oficira. Oni kao svedoci opisuju prilično literarnu epizodu nakon zauzimanja zadnjeg nemačkog uporišta u velikoj tvrđavi: zarobljeni Nemac Hauptmann Schulenberg, tražio je nakon predaje od zapovednika 11. dalmatinske brigade majora Ivana Guve da mu čestita na vojničkom držanju i upornoj obrani Stona, izrazivši i lično divljenje hrabrosti partizanskih boraca. 

Ignorišući nekoliko stotina mrtvih i ranjenih, delovao je, navodi se u knjizi, kao ratnik plave krvi iz ere feudalnih vitezova. 

Partizanski hroničari prepričavaju i jako upadljiv detalj prilikom ove nemačke predaje: mnogi pripadnici nemačkog kažnjeničkog bataljona bili su ranije osuđeni u Njemačkoj zbog prekršaja protiv nacizma ili kao pripadnici levih političkih partija (Socijalističke i Komunističke). To su dokazivali pokazivanjem odgovarajućih političkih legitimacija i dokumenata koji su im bili ušiveni u odelima. Bez obzira na to u pružanju otpora nisu zaostajali za svojim komandantom.

Priče svedoka

Svedoci iz mesta Hodilje živo se sećaju kad su više od četrdeset zarobljenih nemačkih vojnika partizani sproveli u zarobljeničkoj koloni iz Stona i zatvorili ih u njihovom mlinu za masline. Nisu smeli podići pogled, gledali su u vrhove svojih cokula, tu su bili najmanje jedan dan i jednu noć, možda i dve. 

Kuvali su im se nekakvi obroci, a provođena su i saslušanja. Pretpostavka je da je bila reč baš o političkim osuđenicima u redovima kažnjeničkog bataljona. Sa ovih saslušanja valjda potiče i službena zabileška o protivnicima nacizma i pripadnicima levih političkih partija u ratnom dnevniku partizanske brigade. Očito se u komandi jedinice neko vreme razmatralo što uraditi s njima: Nemce zarobljene u obližnjem Malom Stonu, okićene odličjima za hrabrost s istočnoga bojišta, nije se saslušavalo. Bila su to nemilosrdna, impulzivna vremena.

Pobedio je, naposletku, možda crv nepoverenja, refleks sirove osvete za vlastite gubitke, a možda i pragmatičan zaključak da se nema resursa za njihovo dalje držanje u zarobljeništvu: valjalo je brzo iznova u pokret, za ostacima neprijatelja. Nije isključeno ni da je na odluku uticala jezička barijera. Samo koju nedelju ranije na Pelješcu je u partizanske redove nesmetano prešla čitava jedinica sastavljena od Hrvata, pripadnika legionarske 369. divizije. Nisu čak ni razoružani, samo su promenili oznake na kapama i nastavili gotovo u trku ratovati na suprotnoj strani, protiv dojučerašnjih suboraca. Izvorne Nemce je, međutim, malo ko razumeo, ili želio razumeti.

Zarobljenici su po direktivi izvedeni iz mlina, propraćeni do nedalekog maslinjaka, i jedne zore do zadnjega likvidirani.

Sutradan su meštani okolnih naselja mobilisani da ih prenesu i pokopaju s druge strane puta. Po jednoj verziji bila su četrdeset i dvojica, po drugoj njih četrdeset i sedam. Je li među njima bio i August Landmesser? Leži li do danas tu, u plitkoj jami, uz surovog i Hitleru odanog satnika Schulenberga od kojega ga je verojatno razdvajalo baš sve u životu, osim pogibeljne ratne situacije i uniforme?

Usamljeni prkosnik

Slično kao i njegova Irma Eckler, Landmesser je zakonski proglašen mrtvim tek 1949. Njihov brak hamburški je Senat retroaktivno priznao u leto 1951. Njegova čerka Irene Eckler je kao dete još mesecima nakon nemačke kapitulacije 1945. dolazila na most na hamburškoj železničkoj postaji Dammtor. Uporno je promatrala dugačke kompozicije kojima su se s dalekih frontova vraćali preživeli nemački soldati, uzaludno se nadajući da će se i njen otac jednoga dana pojaviti među njima.