Da li će uspon desnice ugroziti klimatsku politiku EU?

Uoči predstojećih izbora za Evropski parlament, aktuelni Briselski establišment (i jedan deo društva) zabrinut je da će prava pobednica u trci za evroposlaničke mandate biti krajnja desnica. Zebnja je posebno duboko ukorenjena među zagovornicima zelene tranzicije. Njihova zabrinutost nije neosnovana.

I dalje aktuelni protesti poljoprivrednika širom Evrope pružili su strankama desnice priliku da artikulišu nezadovoljstvo klimatskim zakonodavstvom EU, čime će (po svemu sudeći) biti katapultirani direktno u epicentar odlučivanja i kreiranja buduće politike Unije.

Naravno, teška situacija evropskih poljoprivrednika odjekuje u široj javnosti – jer se direktno odnosi na rastuće troškove života, a ne može se poreći ni da plate u Evropi nisu rasle tempom koji bi pratio inflaciju.

Iako krajnje desničarskim partijama ni kladionice ni komentatori ne prognoziraju većinu u Evropskom parlamentu, osobenost EU izbora je dugogodišnja tradicionalna „podele vlasti“ između EPP (umerena desnica) i S&D (umerena levica), koji zajedno sa Renew-om (liberali) uglavnom ne uspevaju da samostalno dođu do famoznih „51%“.

Pa ipak, EPP je kao tradicionalno najveća grupacija odnedavno krenuo sa dodatnim zaokretom „udesno“, zauzimajući oštriji stav po pitanjima kao što su migracije i klimatske promene – čime šalju signale i biračima i potencijalnim koalicionim partnerima.

Tokom debate partijskog rukovodstva u aprilu, predstavnica EPP-a i aktuelna predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen odbila je da isključi saradnju sa Evropskim konzervativcima i reformistima (ECR), „desnijom“ političkom grupom u Parlamentu, premda je istovremeno napala krajnje desničarsku grupaciju „Identitet i demokratija“, optužujući ih da su „agenti ruskog uticaja“.

Ovo možda ukazuje da se nakon izbora neće po automatizmu formirati velika koalicija „najdesnije desnice“. Veliko prebrojavanje tek sledi, između ostalog zato što znatne tenzije takođe postoje između konzervativnog ECR-a i populističkih „identitatraca“.

Politički signali su, ipak, već poslati: U poslednjih nekoliko meseci, nekoliko važnih zakona i propisa je ili ublaženo ili potpuno ukinuto.

Najvažniji zakon koji je blokiran pred izbore jeste Zakon o obnovi prirode, koji se smatra jednim od stubova Zelenog dogovora EU, nakon što se osam država članica usprotivilo njegovom usvajanju u martu.

Cilj ovog propisa bio je da propiše ekološko obnavljanje najmanje 20 odsto kopnenih i morskih površina EU do 2030. godine, odnosno barem 90 odsto svih ekosistema do 2050. godine. Ovo je bilo predloženo pošto je trenutno četiri petine prirodnih staništa u Evropi klasifikovano kao ili „loše“ ili „veoma loše“.

Dok ministri za ekologiju spremaju poslednji pokušaj da „proguraju“ ovaj na sledećem sastanku, šanse su ipak protiv njih. U februaru je Evropska već komisija odbacila predlog da poljoprivredni sektor smanji emisiju CO2 do 2040. godine i povukla svako spominjanje ugljeničnih taksi u ovom sektoru.

Evropska komisija je zatim predložila da se ukine i zahtev po kom bi poljoprivrednici izdvajali deo svog zemljišta za biodiverzitet i, što je još važnije, da se uklone četiri ključne obaveze iz Zajedničke poljoprivredne politiku EU (ZPP), čime se obaveze poljoprivrednike za zeleno poslovanje iz obaveza efektivno pretvaraju u mogućnost.

Uporedo sa ovim predlozima, Komisija je iznela i plan koji bi poljoprivrednike sa manje od deset hektara zemlje (odnosno dve trećine svih korisnika ZPP) oslobodio svake kontrole ili kazne propisane u Briselu.

Ovo razvodnjavanje klimatskih propisa koje EK sprovodi ima jasnu političku dimenziju. EPP predstavlja etablirane partije desnice, od kojih nekoliko trenutno upravlja državama članicama. A kako društveno-ekonomska situacija u svetu postaje sve delikatnija, birači se okreću neafirmisanim alternativama nadajući se brzom rešenju.

Dakle, iz proste predizborne računice, logično je da najveća politička grupacija u EU parlamentu želi da zaštiti svoje glasove i svoj status. Međutim, ovo može biti hod po tankom ledu.

Kreatori proklimatskih politika u institucijama EU tvrde da će ukidanje pojedinačnih delova zelenog zakonodavstva EU, na primer snižavanjem pragova za dobijanje subvencija, znatno otežati njihovo ponovno uvođenje. Slikovito govoreći, ta pitanja će postati „politički radioaktivni otpad“, sa kojim nijedan političar neće hteti da se bavi – iz straha od potencijalnog negodovanja javnosti sklonijoj rešenjima koja su „na vidiku“.

Naravno da poljoprivreda nije ni blizu sektora koji najviše zagađuje, ali jeste vitalna komponenta za potpunu dekarbonizaciju privrede EU. Štaviše, naučnici su izdvojili poljoprivredu kao sektor kome je hitno potrebna akcija, zbog rastućeg broja katastrofalnih suša, poplava i toplotnih talasa. Ako kreatori politike odustanu od neophodnih zakona za jedan sektor – ko može da kaže da neće učiniti isto za neki drugi u budućnosti?

Primera radi, u oblasti energetike, još jednom veoma važnom pitanju u aktuelnoj kampanji, a koje se takođe često pojavljuje u diskursu krajnje desnice.

Svaka promena kursa bi se definitivno osetila i izvan granica EU. Prema rečima evropskog komesara za životnu sredinu Virginijusa Sinkevičijusa, odaljavanje od klimatskih akcija bi oslabilo globalnu reputaciju EU kao prvaka u dobrim praksama borbe za zaštitu životne sredine.

Evropske zemlje koje nisu članice EU, su glavni primalac briselskih finansijskih sredstava za dekarbonizaciju i prelazak sa „prljavih“ goriva na lokalno obnovljive izvore energije. Ako se posvećenost EU klimatskim promenama umanji, to bi se direktno odrazilo na uspeh svih „zelenih“ projekata lokalnih i regionalnih inicijativa, odnosno ukidanje još nezapočetih.

Ipak, koliko god neki ljudi to poricali, činjenica je da su suše i poplave sve učestalije, toplotni talasi sve jači i da veliki delovi prirodnih staništa polako ali postojano degradiraju.

Na kraju, izbori za Evropski parlament su samo dokaz da je žrtvovanja dugoročnih ciljeva radi kratkoročnih (poltičkih) dobitaka verovatno jedna od najvećih prepreka u borbi protiv klimatskih promena.

Iskušenje da se rešavanje problema odloži za „barem još jedan dan“ neodoljivo za ogromnu većinu nas. Ipak, ovo ostavlja prostor za pitanje: Da li želimo da naši potomci trpe grehe svojih predaka?

*Autor teksta je Dan Breban, nezavisni ekspert za energetske i ekološke politike