Ideja da je pisac neko ko se muči, sam u sobi, opremljen samo odlučnošću i inspiracijom, uskoro bi mogla da postane prevaziđena.
Robin Sloan piše svoju knjigu uz pomoć softvera iz kućne radinosti koji završava njegove rečenice dodirom „tab“ dirke na tastaturi.
Verovatno je prerano dodati „romanopisac“ podužoj listi poslova koje će veštačka inteligencija eliminisati. Ali ako gledate Sloana ko radi, brzo vam postane jasno da je programiranje vrlo blizu tome da redefiniše kreativnost.
Sloan, koji je dobio pozitivne kritike za svoj debi „Mr. Penumbra’s 24-Hour Bookstore“ radi tako što napiše deliće teksta koje onda sebi pošalje u vidu poruka i onda ih prerađuje u duže pasuse. Njegov novi roman je smešten u Kaliforniju u ne tako dalekoj budućnosti gde se priroda vraća iz mrtvih. Nedavno, pisc je zapisao ovu belešku. „Bizoni su se vratili. Krda duga 50 milja“.
Da bi proširio misao on piše „Bizoni su se skupili u kanjonu“ i onda pritiska tab. Kompjuter analizira nekoliko poslednjih rečenica i dodaje „ispod golog neba“, prenosi Nedeljnik.
Sloanu se to dopada. „Da li bih sam napisao ‘golo nebo’? Možda, a možda i ne“.
Nastavlja: Bizoni su dve godine putovali tamo-vamo. Kompjuter predlaže da ubaci granice grada.
„Nisam uopšte o tome razmišljao, ali je to interesantan predlog“, rekao je pisac. Njegov softver nema grandioznu etiketu veštačke inteligencije. To je mašinsko učenje koje mu olakšava pisanje, nudi njegove reči i njegovu maštu. Na jednom nivou pomaže mu da radi ono što novi pisci uvek rade – da zaroni u dela onih koje želi da imitira.
„Pročitao sam bezbroj knjiga i reči toko godina koje su se sve slile u moj mozak i povezale na nepoznate i neočekivane načine i onda neke stvari izađu“, rekao je Sloan. „Ishod nije ništa drugo nego funkcija unetih podataka“.
Ali ti podaci mogu da se poguraju u određenom pravcu. Pre 25 godina, konsultant za elektronski nadzor Skot Frenč je uz pomoć ojačanog Meka imitirao seksom natopljene priče Žaklin Suzan. Frenč je napisao hiljade kompjuterskih pravila o tome kako bi se određeni likovi iz Suzaninih knjiga ponašali.
Frenču i njegovom Meku je bilo potrebno osam godina da završe priču. „Just This Once“ je objavljeno iako se nije naslo na listi bestselera uz Suzaninu „Dolinu lutaka“.
Mnogi drugi su eksperimentisali sa fikcijom koja ide u pravcu AI.
Botnik Studios su koristili program koji predviđa koji će tekst biti unet kako bi napisali četiri strane prilično divlje fanovske fikcije vezane za Harija Potera. Alibaba grupa, kineska kompanija za onlajn trgovinu, je u januaru saopštila da je njihov softver prvi put bio bolji od ljudi na globalnom testu čitanja sa razumevanjem. Ako mašine mogu da čitaju onda mogu i da pišu.
Sloan je to želeo i sam da vidi. Sa Internet arhive je pokupio bazu podataka tekstova: izdanja magazina Galaxy i If koji su bili posvećeni naučnoj fantastici i izlazili su 1950ih i 1960ih.
Ti originalni magazini bili su prepuni stereotipa i klišea pa je Sloan unapredio svoju alatku digitalnim kopijama tekstova Džona Stajnbeka, Dešijela Hemeta, Džoan Didion, Filipa K. Dika i drugih; pesmama Džonija Keša, usmenim istorijama Silikonske doline, starim člancima iz Wired-a, glasilom Kalifornijskog odeljenja za lov i ribolov i drugim.
Sloan je završio svoj pasus:
„Bizoni su formirali kolonu dugu pedeset milja, ne pod svežinom sunca, okupljeni u kanjonu ispod golog neba. Putovali su dve godine, tamo-vamo unutar granica grada. Prolazili su najudaljenijim predgrađima, frkćući i mumlajući i na kratko su bili smetnja pre nego što su se opet vratili na početak, u krugu koji je bio uništen i sada opet rekonstruisan“.
„Dopada mi se ali je i dalje primitivno“, rekao je pisac. „Sada ću ga uglancati da izgleda kao radijski kristal od pre jednog veka“.
