GMO je biljka, ili životinja, čiji je gen izmenjen da bi se pospešile poželjne osobine, ili da se suzbiju nepoželjne, kako bi se ove osobine mogle preneti na buduće generacije. To se radi ubacivanjem gena za željenu osobinu, često iz potpuno drugačijeg organizma, u gen ciljane vrste, stvarajući tako novu vrstu sa određenim osobina.
U principu, iako nije prirodan ovo je samo brži način da se postigne nešto što se ne javlja prirodno kroz oplodnju ili prirodnu kombinaciju, a što već preko 5000 godina unazad poljoprivrednici, odgajivači pas i mačka i drugi rade sa selektivnim uzgojem.
Doduše, ovaj brži način je podložan tehnološkom eksperimentisanju, koje nije uvek dobro i mora biti strogo kontrolisano. Dok u Americi i Kanadi GMO nisu dovoljno kontrolisani i ne zahtevaju adekvatnu etiketaturu, u Evropi to nije slučaj.
Bezbednost hrane je jedna od značajnijih politika Evropske unije, a naročito je bitna kad je u pitanju politika zaštite potrošača.
Pravna tekovina EU je u ovoj oblasti vrlo široka i vodi se sloganom „od njive do viljuške“, koji upravo objašnjava da je Evropska unija svojim zakonodavstvom i politikama uredila ceo lanac proizvodnje, distribucije, prodaje, pa čak i konzumiranja hrane.
Ovakav integrisani pristup bezbednosti hrane ima za cilj da obezbedi visok nivo bezbednosti hrane, zdravlja životinja, dobrobiti životinja i biljnog zdravlja unutar EU, kao i da doprinese efikasnom funkcionisanju unutrašnjeg tržišta.
Takođe u politiku bezbednosti hrane spada i pitanje proizvodnje genetski modifikovanih organizama (GMO).
Pitanje genetski modifikovane hrane je u Evropi takođe jako kontraverzno, i EU je često viđena kao promoter proizvodnje ove hrane, što negativno utiče na poverenje građana prema evropskim institucijama.
Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) zadužena je za sve naučne procene u vezi sa GM proizvodima i obavezna je da izvrši detaljnu analizu, koja ponekad traje i 6-7 godina.
U svakom slučaju, EFSA nije ta koja donosi poslednju odluku, ona je samo savetodavno telo, a zvanične odluke donosi Komisija, države članice i Parlament, kao predstavnik građana.
Srbija u defanzivi ili u napadu?
Trenutno je u Srbiji regulisanje GM proizvoda vrlo aktuelna tema, pre svega zato što je jedno od glavnih pitanja koje blokira zaključivanje pregovora sa Svetskom trgovinskom organizacijom (STO).
Naime, STO nalaže prihvatanje Codex Alimentarius-a, koji takođe određuje pravila za proizvodnju i trgovinu GM proizvoda. Države članice STO-a u principu ne mogu da odbiju smernice Codex-a, jer u protivnom bivaju podvrgnute teškim sankcijama i ogromnim kaznama.
Primer jednog takvog konflikta je upravo Evropska unija, koja je zabranila uvoz mesa iz SAD-a i Kanade, krava odgajenih uz pomoć hormona rasta.
Zbog nepoštovanja pravila STO, Evropska unija mora godišnje da isplati oko 116 miliona dolara SAD-u i 11 miliona dolara Kanadi.
Takva situacija se nastavlja već dugi niz godina, bez ikakve naznake za rešenjem ovog spora, zato što asocijacije za zaštitu potrošača u EU kao i same države članice ne žele da popuste po ovom pitanju.
EU je 2009. godine izgubila spor protiv SAD i Kanade, pa je u mnogim sektorima morala da ubrza procedure provere GM proizvoda.
Za Srbiju, koja želi da postane deo STO, upravo približavanje Evropskoj uniji može da garantuje znatno veći nivo zaštite kad su ovi proizvodi u pitanju, jer sama ne bi uspela da snosi troškove nepoštovanja Codex-a.
Koga treba loviti?
Ne treba GMO osuđivati bez osnova, neke određene vrste GMO-a već sad je jasno biće potrebne za dalji razvoj naše civilizacije. Sa stanovništvom koje je u konstantnom rastu i manjkom prirodnih resursa koje smo vekovima zloupotrebljavali, bez alternativnih rešenja došlo bi do gladi, manjka energenata i posledično verovatno do daljeg ratovanja. S toga, treba pre svega razumeti zašto postoji toliko kontroverzija? Da li je baš sve što je GM loše?
Nažalost, kao i mnoga druga daleko jednostavnija pitanja, pitanje GMO-a kontaminirano i uslovljeno pre svega od strane politike.
S jedne strane, imate one koji zarađuju, čiji je finansijski interes u promovisanju ili upotrebi GMO-a (Monsanto kao najpoznatiji), ili onih koji kada je zabranjen, zarađuju na tome što će njihova „organska hrana“ dobiti lavovski udeo na tržištu, a sa druge strane, političari koji pokušavaju da budu izabrani biraju promovisanje GMO , ili zaustavljanje istih, šta god da im donosi najviše novca i glasova u datoj prilici.
Prema tome ako Vam je stalo da Srbija bude što više ’GMO free’, što nažalost već odavno nije, pre svega zalažite se za funkcionalni zakonski okvir. Za uspostavljanje sistema kontrole, nadzora, odgovornog etiketiranja svih proizvoda i za obrazovanje potrošača povodom ovog pitanja.
Dakle GMO nisu problem sami po sebi i tu su da ostanu, u kojoj formi i na koji način zavisi i od nas. Da li će GMO biti na vašem tanjiru i da li će biti bezbedan pitanje je pre svega ličnog izbora i obaveštenosti, političke volje i odgovornosti, kao i etike proizvođača.
