Da li je vreme da Kina bude priznata kao tržišna ekonomija?

Globalni trgovinski sistem naći će se na važnoj prekretnici krajem ove godine, koja je bila odložena kad se Kina pridružila Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO) pre gotovo 15 godina, piše Deni Rodik, profesor međunarodne političke ekonomije na Harvardu. 

Prema njegovim rečima, Sjedinjene Američke Države i Evropska unija moraju da odluče hoće li početi oda se ophode prema Kini kao prema „tržišnoj ekonomiji“ u svojoj trgovinskoj politici.

Nažalost, dok se situacija sve više zakuhava tokom ove godine, uslovi tog izbora garantuju da ništa neće biti učinjeno po pitanju većih propusta globalnog trgovinskog režima. Sporazum Kine o pristupanju WTO-u, potpisan u decembru 2001. godine, omogućio je trgovinskim partnerima te zemlje da se prema njoj ophode kao prema netržišnoj privredi u razdoblju dugom 15 godina. 

Status netržišne ekonomije uveliko je olakšao zemljama uvoznicama uvođenje posebnih taksi na kineski izvoz u obliku antidamping carina. Mogle su konkretno da iskoriste troškove proizvodnje u skupljim zemljama kao zamenu za stvarne kineske troškove, što je povećavalo verovatnoću dampinga, kao i procenjene damping marže.

Monopolizacija tržišta

Ekonomistima antidamping mere propisane pravilima WTO-a nikad nisu bila drage. Isključivo iz ekonomske perspektive, prodaja po ceni ispod troškova proizvodnje ne predstavlja problem za privredu uvoznika pod uslovom da kompanije koje usvoje tu strategiju imaju malo izgleda za monopolizovanje tržišta. Stoga domaća politika tržišnog nadmetanja obično nalaže pribavljanje dokaza o praksi netržišnih oblika ponašanja ili „verovatnoću“ gramzivosti.

Međutim, shodno propisima WTO-a, prodaja po ceni ispod troškova proizvodnje od strane izvoznika dovoljna je za nametanje uvoznih taksi, čak i kad se radi o standardnoj praksi tržišnog ponašanja – kao što je slučaj tokom privrednih recesija. Usled ovih i ostalih proceduralnih faktora, antidamping je omiljeni način među kompanijama za dobijanje zaštite od njihovih stranih rivala u teškim vremenima. Svetska trgovinska organizacija ima poseban „zaštitni“ mehanizam koji omogućava zemljama privremeno podizanje taksi kad uvoz uzrokuje „ozbiljnu štetu“ domaćim firmama.

Ali proceduralne prepreke su veće usled zaštite i zemlje koje ih koriste moraju da kompenzuju oštećene izvoznike. Brojke govore same za sebe. Još od osnovanja WTO-a 1995. godine, uvedeno je više od 3000 antidamping taksi (dok se Indija, SAD i EU smatraju njihovim najvećim korisnicima). Analogni broj zaštitnih mera iznosi samo 155 (dok su zemlje u razvoju njihovi najveći korisnici). Očito je da je antidamping omiljeno trgovinsko rešenje. 

Nepravedno nadmetanje

Međutim globalni trgovinski režim mora se takođe pozabaviti i pitanjima nepristranosti. Kad domaće kompanije moraju da se takmiče sa, recimo, kineskim firmama koje imaju finansijsku potporu vlade sa izdašnim resursima, igralište postaje iskrivljeno na načine koje većina ljudi smatra neprihvatljivim. Određene vrste kompetitivne prednosti potkopavaju legitimnost međunarodne trgovine, čak i kad (kao u ovom primeru) one mogu implicirati agregatne ekonomske dobrobiti za zemlju uvoznika. Stoga antidamping režim ima političku logiku. Kreatori trgovinske politike detaljno su upoznati s tom logikom te stoga antidamping režim i postoji u sadašnjem obliku, što omogućava relativno laku zaštitu.

Međutim, trgovinski zvaničnici nikad nisu razmotrili činjenicu da pitanje nepristranosti ima znatno širi raspon od dampinga. Ako nije pravedno da se domaće kompanije takmiče sa stranim entitetima koji uživaju subvencije ili potporu vlastitih vlada, onda je na sličan način nepravedno da se domaći radnici takmiče sa stranim radnicima kojima nedostaju osnovna prava poput kolektivnih pregovora ili zaštite od zlostavljanja na radnom mestu? Nisu li kompanije koje uništavaju okolinu, koje koriste dečiju radnu snagu ili čiji uslovi zapošljavanja dovode radnike u opasnost takođe izvor nelojalne konkurencije? Takva pitanja u vezi sa nelojalnom trgovinom nalaze se u srži antiglobalističkog pokreta.

Ipak, legalna trgovinska rešenja ostavljaju im malo prostora izvan uske komercijalne sfere prodaje po ceni ispod troškova proizvodnje. Radnički sindikati, nevladine organizacije koje se bore za ljudska prava, organizacije potrošača ili ekološke organizacije nemaju direktan pristup zaštiti na način na koji ga imaju kompanije. Trgovinski stručnjaci su već dugo oprezni po pitanju izlaganja režima WTO-a pitanjima o radnoj snazi i ekološkim standardima ili ljudskim pravima, usled bojazni od delikatnog područja protekcionizma. 

Međutim, postaje sve jasnije da zaobilaženje tih pitanja uzrokuje još veću štetu. Trgovina sa zemljama čiji se ekonomski, društveni i politički modeli znatno razlikuju povlači sa sobom istinske strahove u vezi sa legitimnošću. Odbijanje priznavanja takvih strahova ne samo da potkopava te trgovinske odnose; ono takođe ugrožava legitimitet celokupnog globalnog trgovinskog režima. 

Prednosti trgovanja

Ništa od toga ne podrazumeva da demokratije ne bi trebalo da trguju sa nedemokratskim zemljama. Stvar je u tome da komercijalna logika nije jedini način razmatranja koji bi trebalo da upravlja njihovim ekonomskim odnosima. Ne možemo izbeći dilemu da prednosti trgovanja ponekad dolaze nauštrb tenzija u domaćim društvenim sporazumima. 

Javna rasprava i promišljanje jedini su načini putem kojih demokratije mogu definisati različite vrednosti i kompromise koji su dovedeni u pitanje. Trgovinski sporovi s Kinom i ostalim zemljama prilika su za izražavanje – a ne potiskivanje – tih pitanja, pa samim tim i prilika da se napravi važan korak prema demokratizaciji globalnog trgovinskog režima.