Ivan Medenica: Borba za Bitef je neprestana i žestoka

Borba za Bitef je neprestana i žestoka, nije nimalo lako organizovati ovakvu manifestaciju u našim uslovima, a još teže je unapređivati je, podizati standarde…Nije u pitanju samo hronični manjak sredstava za jednu, po definiciju, vrlo skupu manifestaciju, a reč je o visini troškova gostovanja vrhunskih stranih predstava, već i o opštim društvenim prilikama u domaćem i svetskom okruženju: u rasponu od rastućeg društvenog konzervativizma u Srbiji, koji ne ide na ruku festivalu „novih tendencija“, do činjenice da se u svetskim okvirima dešava prava eksplozija festivala, pa u tom mnoštvu treba osmisliti odgovarajuću formulu za repozicioniranje Bitefa, za njegovo potvrđivanje na vrhu liste evropskih pozorišnih manifestacija, kaže u intervjuu za Novu ekonomiju Ivan Medenica, umetnički direktor Bitef-a. 

Ovogodišnji 51 Bitef podigao je više prašine nego bilo koji ranije i o njemu se govorilo danima nakon što je završen. Dok su ga jedni žestoko napadali, drugi su ga žestoko hvalili. Sve to govori koliko je  bio revolucionaran i da je privukao ogromnu pažnju. Kakvi su Vaši utisci?

Hvala na toj tvrdnji da je revolucionaran s kojom bih se, ako to nije neukusno, veoma rado složio. Ovogodišnji Bitef bio je „revolucionaran“ zbog predstave Olimp Jana Fabra. Tu je, pre svega, njegovo trajnje od 24 sata u kontinuitetu, veoma specifična emocionalna, energetska i, generalno, psihofizička reakcija koju samo to trajanje izaziva, zaključno sa završnim, apsolutno katarzičnim osećanjem: mnogi gledaoci su kraj predstave dočekali najdublje ganuti, doslovno se gušeći u suzama. Izuzetnosti ovog događaja doprinosio je i celokupni ambijent u Sava Centru, mogućnost da ljudi, u pauzama koje su sami pravili, sede, piju, leškare, ali i dalje pričaju o predstavi. Naravno, vrlo značajan je bio i prenos ne Trećem kanalu RTS-a, a koji je mogao da se prati, na džinovskom ekranu, i u samom Sava Centru. Ipak, činjenica da je, zahvaljujući prenosu, predstava izašla iz pozorišta i sveta umetnosti, da ju je pored 2000 ljudi u sali videlo još 200.000 televizijskih gledalaca, te da je tako postala prvorazredni društveni događaj o kojem su svi govorili, potvrđuje vašu tvrdnju o „revolucionarnosti“ 51. Bitefa. Nije stvar samo u tome što se o predstavi pričalo izvan i mimo teatra, nego što je ovaj događaj, i pozitivne i negativne reakcije koje je izazvao, pokrenuo neka važna društvena pitanja. Ona se kreću u rasponu od mogućnosti umetnosti da kroz iskustvo koje nudi bude autentična, proživljena alternativa današnjem medijskom i potrošačkom svetu, do pitanja za koje sam lično, naivno verovao da je uveliko apsolvirano, kao što je uloga golog tela u umetnosti… Iako to možda nije „revolucionarno“ meni lično je veoma bitno što je u recepciji u medijima, a i inače, prepoznato koliko je selekcija 51. Bitefa imala jasan koncept, koliko je njena dramaturgija bila tačna. Uočeni su estetski paralelizam u kombinaciji s tematskom i idejnom opozicijom prve i poslednje predstave Olimp i Istrebljenje, tačna pozicija predstave Kvizula koja nas je, kao prolog (što se objašnjava time da je stara 21 godinu), uvela u priču o dugačkim predstavama, precizna hronologija epskog putovanja u različite velike narative iz prošlosti naše, zapadne civilizacije, a zarad ispitivanja toga kako je ona izneverila samu sebe.

Da li ste zadovoljni odzivom publike?

Apsolutno. Bitef nikad u poslednje vreme nije imao ovako sjajan odziv publike! Sve predstave, osim Olimpa, bile su rasprodate znatno pre početka festivala, iako je reč o poglavito velikim predstavama, a i Fabrov spektakl je na kraju bio rasprodat. Ono što je kuriozitet s tim izvođenjem jeste da je na kraju, posle 24h, bilo više gledalaca nego na početku. Po zahtevu Fabrove trupe, a zbog dobijanja što bolje perspektive u sali, mi smo blokirali neka sedišta i nismo ih prodavali. Na kraju je, po nekim podacima, umesto 1300 gledalaca na koliko smo sveli parter, bilo preko 2000. Dobroj poseti je, pored očito inspirativnog programa, doprinela i pametna politika cena našeg marketinga. Bitef jeste i treba da bude „elitistički“ samo po visokim, provokativnim i radikalnim umetničkim standardima, ali ne i po pristupačnosti za običnog gledaoca. Mi se obraćamo veoma raznovrsnim publikama, ali izvesno i mladoj, intelektualnoj, akademskoj populaciji koja nema novaca za skupe karte. Moj kredo je oksimoron preuzet od velikog francuskog reditelja Antoana Viteza „elitistički teatar za svakog“ umetnički elitističko, a socijalno – u smislu pristupačnosti i komunikativnosti – za svakog građanina. U tom pogledu je značajna ne samo politika cena, već i da pratećim sadržajima, tekstovima u katalogu, razgovorima, medijskim nastupima, razbijamo predrasude ljudi prema umetničkim sadržajima za koje se plaše da ih neće razumeti.

Prošle godine ste plakali na jednoj od konferencija za štampu. Za Vas festival, očigledno, nije samo posao, nego ga vidite duboko emotivno. Otkud tolika emotivnost? 

Iskreno, ne sećam se tog tako emotivnog nastupa, ali verujem vam da sam u nekoj prilici bio na ivici suza. Poznajući sebe, to je moglo da bude u momentu opuštanja, onda kada možete sebi da kažete da ste dobro uradili posao – najbolje što ste umeli. Dok se radi punom parom, dok traje borba, veoma sam koncentrisan i racionalan i nikad se ne prepuštam emocijama, osim besu, a i to se trudim da susprežem. Za mene je Bitef oduvek, mnogo pre nego što sam postao njen umetnički direktor, bio najznačajnija kulturna manifestacija u zemlji, tako da sada osećam neverovatno veliku odgovornost za njeno vođenje. Meni je, zaista, neverovatno da je svetski najprepoznatljivija i najznačajnija kulturna tekovina koja dolazi iz ove sredine, patrijarhalne i tradicionalne, ona koja promoviše najsavremeniju umetnost. Taj božanstveni paradoks me jako uzbuđuje i, zaista, dovodi do granica suza.

Društvene mreže su se usijale od komentarisanja Bitef-a. Pisalo se o predstavi Olimp, o tome kako su ljudi zgroženi eksplicitim scenama seksa, pa i seksualnim perverzijama, ženama koje pokazuju svoje intimne delove tela, nagih muškaraca. Sa druge strane bilo je i pohvalnih komentara da je to neverovatno iskustvo i nešto dosad neviđeno. Šta biste poručili i jednima i drugima?

Ono što im poručuje i Dionis na kraju ovog veličanstvenog maratona od 24h: diši, samo diši i izmisli nešto novo!… Mislim da niko ko je bio u sali, a nije sedeo pred ekranima, nije mogao da ima toliko negativne komentare u pogledu golotinje ili bilo kom sličnom. Jednostavno, izuzetna energija, emocija, potpuno predavanje ovih sjajnih performera je ono što vas opčini, obezoruža i učini da vam, ako ste ih imali, spadnu sve predrasude… Mislim da je to ono što predstava svima poručuje: oslobodite se predrasuda, povežite se sa sobom i bližnjima, oslobodite se da prihvatite „žrtvu“ ili „poklon“ koji vam drugi daruje i budite spremni da uzvratite što više možete. Kao što smo na kraju svi zajedno, i sala i pozornica, vikali u Sava Centru:“give me all the love you got“.

Trebalo je dosta hrabrosti da napravite ovakav odabir predstava. Da li ste računali da ćete naići i na šok i tako drastične negativne komentare? I kojim motivom ste se vodili?

Hvala, verujem da jeste, ali ja lično nikad na takav način nisam razmišljao. Verovao sam bez rezerve u „moj Beograd“i bio apsolutno siguran da će Olimp proći kako je i prošao – trijumfalno. Malo sam se više plašio za neke druge predstave, ali su i one veoma dobro prošle. Ono čega sam i ja bio svestan u pogledu te hrabrosti o kojoj vi govorite, jeste da je rizično i smelo pozvati čak dve predstave ovde, ali i izvan nemačkog govornog područja, potpuno nepoznatog reditelja od 29 godina. Uspeh njegove druge, predstave Istrebljenje, koja se igrala na zatvaranju festivala, je ono što me intimno možda i najviše raduje na ovom festivalu… Bitefu je imanentna provokacija, samo što ona ne sme da bude sama sebi cilj, egzibicionistička: ona mora da bude posledica umetničke i društvene misli i hrabrosti izabranih predstava i postavljenog koncepta.

Šta mislite da li ćete uspeti da nadmašite sebe na sledećem Bitef-u?

To me mnogi pitaju. Čudo kakvo je Olimp nastaje vrlo retko, a čak i da nije tako ne bih voleo da se ponavljam. Zato je pogrešno očekivati da će to „nadmašivanje“, kojem izvesno težimo, ići u pravcu traganja za predstavom koja je slična Olimpu. Naprotiv, ići ćemo u sasvim drugom pravcu, Bitef možda neće biti epik, spektakularan, ali će izvesno biti, kako ste vi to formulisali „revolucionaran“, što opet ne znači da će ponuditi nešto što nikad nije bilo viđeno. Modernistički koncept „novuma“ nije primeren savremenoj umetnosti, ali se i dalje mogu grupisati i markirati neke umetničke pojave koje su, makar u pojedinim kulturama, prevratničke, radikalne, drugačije.

Da li su vam se reditelji, glumci i drugi članovi timova trupa koje su učestvovale javili nakon završetka festivala i kakvi su njihovi utisci?

Mnogi. Jan Fabr se lično zahvalio i nama i, posebno, RTS-u na sjajnom televizijskom prenosu predstave Olimp, a zahvalio nam se, iz svog lika iz predstave, i glumac koji igra Dionisa. Drugi glumac iz ove predstave, Zagrepčanin Sven Jakir, objavio je u novinama dugačak autorski tekst u kojem je napisao da je beogradsko izvođenje, a zahvaljujući izuzetnim reakcijama naše publike, bilo jedno od dva najbolja ikada, a istakao je i da ne veruje da bi predstvu takvog sadržaja i umetničkog izraza bilo moguće emitovati na HRT-u 24 sata u kontinuitetu. Cela ekipa predstave Istrebljenje, autorka Olga Bah, glumci i reditelj Ersan Mondtag, bili su oduševljeni i festivalom i celokupnom atmosferom u Beogradu. Mondtag već sada ističe da je Bitef festival koji ga je prvi promovisao u najširem međunarodnom kontekstu.

Da li bi ovakav Bitef mogao da pobedi Velikog brata, Farmu, Parove i slične rialiti programe i preobrati ljude na „pravu stranu“?

Iako sam po prirodi optimista, toliki baš nisam. Potrebne su sasvim druge okolnosti da bi se metastaze rijalitija počele da suzbijaju: odgovarajući zakoni o emitovanju televizijskih programa i njihovo poštovanje, politička volja, itd. Za početak, da RRA, jedno od najkompromitovanijih regulatornih tela u zemlji, počne da radi svoj posao.

Da li već sada razmišljate šta ćete iduće godine?

Od avgusta simultano radimo na dva paralelna koloseka. Ogroman konkretan rad ulagali smo u realizaciju ovogodišnjeg Bitefa, ali smo uvek nalazili vremena i koncentracije i da osmišljavamo koncept za 52. Bitef. Za sada smo još uvek u fazi traženja nosećih predstava i za umetničku i za problemsku liniju sledećeg Bitefa. Gledanje predstava je počelo još u julu mesecu, ali je čak i to poslednji trenutak. Najveći finansijski problem s kojim se Bitef suočava nije suma novca kojom raspolaže, mada je i to izazov, koliko neblagovremeno planiranje budžeta: ljudi ovde ne znaju da su trupe iz onog ranga koje Bitef prikazuje nekad bukirane i po nekoliko godina unapred.

Nije nimalo lako organizovatu ovako veliki događaj.  Da li ćete nakon njegovog završetka častiti sebe jednim velikim odmorom ili odmah nastavljate punom parom?

Nastavljam da radim punom parom, nisam imao ni jedan jedini dan odmora posle 51. Bitefa, kroz dva dana sam već išao na prvi poslovni put gde sam, između ostalog, gledao i predstave za 52. Bitef. Pa, dok budem izdržao.