Kako žive mladi sa invaliditetom: Usluge ličnog pratioca prestaju kad i školovanje

Nakon što završe srednju školu, osobe sa invaliditetom u Srbiji gube pravo na uslugu ličnog pratioca. Mladih sa ovom potrebom samo u Beogradu ima 940, a ove godine će 50 njih svoje pratioce zauvek ostaviti na nekoj školskoj kapiji. 

Jedan deo mladih ovu vrstu pomoći nikada zapravo nije ni dobio, a veliki broj već dugo čekaju na nju. Oni koji su dobili „privlegiju“ ličnog pratioca ističu da im je taj oslonac mnogo značio u životu, ali neki dodaju da su posle škole potpuno izgubili kontakt sa tom osobom. 

Istraživanje o potrebama mladih sa teškoćama u razvoju obavljeno je na teritorijama Niša i Beograda, a u njemu su učestvovali i roditelji i mladi sa intelektualnim teškoćama.

Rezultati ne iznenađuju: mladima su odlazak u školu i dnevni boravak izuzetno važni, kao i ostvarivanje kontakta sa vršnjacima.

Međutim, mnogi od njih imaju slabe kontakte sa drugim školarcima – a neki ih uopšte ni nemaju.

Predsednica udruženja „Evo ruka“ Ana Knežević rekla je na jučerašnjoj konferenciji za novinare da sistem nije usklađen kada su u pitanju prava i pružanje usluga osobama sa smetnjama u razvoju ili bilo kojom drugom vrstom invaliditeta, jer sektori u ministarstvima ne sarađuju međusobno.

„Ono gde je naša pažnja posebno upućena poslednje dve godine je prelaz iz adolescentnog u odraslo doba kada dete završava formalno obrazovanje. Mi se suočavamo sa tim da u celoj Srbiji postoji odsustvo usluga za mlade osobe sa invaldiidtetom, starosti od 16 do 30 godina“, rekla je Knežević.

Dodala je da u Pravilnik o minimalnim standardima treba uvesti kategoriju „mlade osobe sa invaliditetom“ jer  oni po završetku školovanja ne gube potrebu za sistemskom podrškom.

„Oni u završetku formalnog obrazovanja nisu prestali da imaju potrebu za sistemskom podrškom, a roditelji su stari ili su se desile neke promene u porodici kao što su razvodi, smrt članova porodice, odlazak braće i sestara, odseljavanje komšija koji su pomagali i slično. Glavni problem se javlja kada se prekine  usluga ličnog pratioca prekidom školovanja“, rekla je ona.

Kako je kazala, to koliko će biti dodeljeno pratilaca u toku godine određuje budžet grada i lokalne samouprave.

Prema poslednjim informacijama, ukupan broj dece i mladih koji imaju ličnog pratioca nateritoriji Beograda je 940. Broj onih kojima ova usluga prestaje od 1. septembra je oko 50. Podsetila je da ima i onih koji ovu uslugu nikada nisu ni dobili.

„Preptpostavlja se da je trenutno 35 dece koja nikada nisu koristila uslugu ličnog pratioca a koja su u školskom sistemu i koja čekaju na pratioca“, kazala je ona i dodala da je broj onih koji imaju pratioca a koji završavaju sredju školu u Beogradu 176.

Nakon što završe srednju školu, neki od njih kasnije gube i pravo na dnevni boravak, neki ne mogu da ga dobiju, a roditelji zbog broja godina ne mogu adekvatno da brinu o osobama sa invaliditetom.

Rešenje za to bi bila usluga pomoći u kući, ali ona važi za stara lica i to samo za osobe koje nemaju partnera ili porodicu, pa tako ove porodice ne mogu da dobiju uslugu pomoći u kući.

„U zakonodavstvu nije uzeto u obzir to da osobe koje neguju dugoročno osobu sa invalididtetom treba da se vode kao više ranjive kategorije jer te osobe zapravo rade posao države. Mi se trudimo da našoj deci pružimo dostojanstven život, zabavu i ostalo, ali i mi smo u nekim prelaznim godinama kada imamo neretko i zdravstvene probleme. Kao roditelji se zadovoljavamo i zahvaljujemo jednokratnim pomoćima koje jesu ili nisu dovoljne za neki period“, rekla je Knežević.

Mladi bi voleli da imaju svoje mesto za okupljanje

Docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Jelena Tanasijević rekla je na konferenciji na kojoj je predstavljeno istraživanje da su anketirani isticali da imaju ista interesovanja kao i svoji vršnjaci, ali i da su navodili „da bi voleli da imaju svoje mesto na kojem će se okupljati“, nekakav klub ili kafić.

„Ispostavilo se da slobodno vreme provode tako što gledaju sadržaj na internetu ili idu u šetnju sa roditeljima, a neki od njih odlaze i na druga mesta uglavnom sa braćom i sestrama, ali vršnjaka u tom druženju – nema“, rekla je Tanasijević.

Samo dvoje od ispitanih mladih su zaposleni, na poslovima u domenu reciklaže ili knjigovezništva.

Roditelji su, prema rečima Tanasijević, istakli da mladima nedostaju prilagođeni programi ili kursevi za doškolovavanje, kako bi mogli brže i lakše da dođu do posla nakon srednje škole.

Dodala je da niko od mladih koji su učestvovali u anketi nije prošao program priprema za zaposlenje.

„Trebalo bi da postoje edukacije o komunikaciji, nediskriminaciji i potrebama mladih sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. To su to su ključne oblasti koje su roditelji prepoznali kao značajne u programu koji se tiče zaposlenja mladih. Ali potrebno je da te pripreme prođu i mladi i oni koji ih zapošljavaju“, rekla je ona.

Kako se roditelji informišu?

Istraživanje je pokazalo da se najmanji procenat roditelja koji imaju decu sa smetnjama u razvoju informiše o pravima i uslugama koje mogu da koriste u samim centrima za socijalni rad. Najviše njih se, zapravo, informiše kod drugih roditelja ili putem društvenih mreža.

„Roditelji ne znaju koje usluge postoje u lokalnoj sredini, a 22 odsto njih nije upoznato ni sa sadržinom ni načinom ostvarivanja prava. To je vrlo važno i trebalo bi da se radi na tome jer usluga bi trebalo da dođe do korisnika, a ne on da traži uslugu i da se raspituje koja su njegova prava“, rekla je docentkinja Jelena Tanasijević.

Ona je dodala i da postoji neusklađenost u propisima kada je u pitanju ostvarivanje prava dece i mladih, pa su tako roditelji često sputani i ne znaju na kom mestu treba da potraže pomoć niti da li ono što važi za grad ili državu važi i za lokalnu samoupravu.

„Postoji neusklađenost propisa. Jedno kaže Pravilnik o minimalnim standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, drugo Zakon o socijalnoj zaštiti i treće recimo u Odluci o pravima za korisnike u Gradu Beogradu. Ako u pravilniku o minimalnim standardima piše da pomoć u kući mogu da koriste i deca i odrasli i stariji, a vi u gradskoj odluci nemate stavku deca, već samo stavku odrasli i stariji, onda po toj odluci centari za socijalni rad postupaju i onda su neki korisnici izuzeti od tih prava“, rekla je ona.

Podsetila je da Srbija nema novu Strategiju socijalne zaštite, a da Zakon o socijalnoj zaštiti treba da se menja, kao i da neke usluge treba da se modifikuju a neke nove uvedu.

„Nedostaju i edukacija profesionalaca iz različitih sistema, a tu se misli pre svega na sistem socijalne zaštite, zdravstva i obrazovanja“, rekla je Tanasijević.

Direktorka Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Ivanka Jovanović rekla je da je i ključan finansijski deo porodica koje se brinu o deci sa invaliditetom jer podaci pokazju da mnogi roditelji napuštaju poslove kako bi se adekvatno brinuli o deci.

„Nedovoljan je i iznos dodatka za tuđu negu i pomoć, a postoje i osobe sa invaliditetom koje ne koriste nijedan od servisa socijalne zaštite. Mi se zalažemo za pluralizam socijalne zaštite i uvođenje novih sistema socijalne podrške koji su neophodni kako bi se sistem socijalne zaštite unapredio ali i korinsika i porodica“, rekla je ona.

„Usluga dnevnog boravka nije slobodno vreme“

Ekspert za razvoj usluga socijalne zaštite za osobe sa invaliditetom Marko Košutić rekao je da je podatak da korisnici dnevnog boravka ovu uslugu doživljavaju kao slobodno vreme „poražavajuć“.

Dodao je da su praksa, nauka i istraživanja pokazali da su usluge socijalne zaštite daleko jeftinije od rezidencijalnih usluga smeštaja, a da nigde na sajtovima ustanova za smeštaj ili čak i ministarstva ne postoje jasno napisane cene smeštaja jedne osobe u dom (na primer).

Košutić je dodao da je sistem usluga u zajednici jeftiniji i održiviji. Kako je kazao, usluga stanovanja uz podršku je najmanje razvijena usluga u Srbiji i pruža se za osobe sa invaliditetom u svega tri mesta u Srbiji.

„To je poražavajuća činjenica jer je ta usluga standardizovana pravilnikom 2013. godine i ona nije zaživela. A nije zaživela jer dokazuje sve ono što mi pričamo u praksi. Taj dokaz se nama ne sviđa kao društvu jer bi to značilo da bi morao da se reformiše veliki deo sistema i ustanova, i nažalost mislim da se ne dopada velikom delu mojih kolega koji bi time morali da promene navike, radna mesta i velike zavodske ustanove u koje je udobno ići na posao i koje deluju mounemtalno. Tako da bi to sve zahtevalo jednu promenu stavova za koju ja mislim da nismo potpuno spremni“, rekao je on.

Srbiji fali 1.000 socijalnih radnika, uslovi za dobijanje socijalne pomoći (pre)strogi