Krstinovska (ESTIMA): Kineski uticaj na Balkanu – Srbija poseban slučaj

Države centralne i istočne Evrope su se ranije međusobno nadmetalo u privlačenju kineskih investicija. Nažalost, to je dovelo do „trke ka dnu“, pošto su kineske kompanije za domaćine birale zemlje koje su nudile najveće pogodnosti ili subvencije. Srbija je u ovoj trci pobedila, ocenjuje Ana Krstinovska, osnivačica i predsednica makedonske organizacije ESTIMA.

Ona je u razgovoru za Novu ekonomiju analizirala trenutnu poziciju Kine u našem regionu, komentarisala zbog čega su ponekad kineski infrastrukturni problematični, ali i razlike u spoljnopolitičkim pristupima koje su zauzele pojedinačne države Zapadnog Balkana.

ESTIMA je verovatno najrelevantnija organizacija kada je reč o istraživanju uticaja Kine na Zapadnom Balkanu, iako Severna Makedonija nije toliko bila „meta“ njenih investicija ili drugih oblika saradnje. Zašto ste izabrali da se bavite ovom temom?

Ana Krstinovska: Mi nismo krenuli sa strane potražnje, već sa strane ponude. Po obrazovanju sam sinolog i deo studija sam provela u Kini, tako da, kada sam razmišljala o osnivanju organizacije – i o tome šta želim da ona bude – polazna tačka je bilo moje iskustvo i ono čime ja mogu da doprinesem. Takođe, nisam želela da kopiram organizacije koje već postoje na „tržištu“, već da popunim prazninu, a to su očigledno bile kompetencije i znanje o prisustvu Kine u regionu. Tako je nastala ESTIMA, i to je ono što nas razlikuje od drugih organizacija – razvoj ekspertize u konkretnoj niši. Ne bavimo se mnoštvom različitih tema, već pokušavamo da produbimo sopstveno znanje u oblasti koju najbolje poznajemo.

Baš kako bi trebalo da funkcioniše pravi think-tank, a ne kao „opšte mestoo“ nevladina organizacija, koje pokrivaju oblasti prema željama donatora. Ipak, pitanje kineskog uticaja postalo je „vruća tema“ tek pre manje od decenije. Kakva je trenutno pozicija Kine na Zapadnom Balkanu? Kako Peking gleda na ovaj deo sveta?

Ana Krstinovska: Iskreno, često čujemo ili čitamo o uticaju ili prisustvu Kine na Zapadnom Balkanu, ali nisam sigurna da možemo da ga posmatramo tako regionalno, jer je njen pristup prilično različit u zavisnosti od zemlje. Moramo sagledati način na koji Kina nas vidi, jer za nju sve ove male zemlje u Evropi izgledaju slično.

Kina je inicijalno imala istu ponudu (za saradnju) prema Zapadnom Balkanu i, još šire, prema zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE). Tako nas Kina i vidd – kao podregion CIE. Međutim, sve ove zemlje su veoma različite u načinu na koji se odnose prema Kini i koliko su otvorene ili prijemčive za njen uticaj.

Kakav je generalni pristup Kine? Ako sam dobro razumo, njen „modus operandi“ je nuđenje više modularnih paketa: finansijska pomoć potencijalno povezana s ograničenjima u ugovaranju izvođača, ponude za razne vrste stručne podrške, studentske razmene… Svaka zemlja dobija istu ponudu, ali različito reaguje. Zašto dolazi do te razlike u prijemčivosti za saradnju s Kinom?

Ana Krstinovska: Ne možemo govoriti o formalizovanim ponudama, odnosno o „paketima“, ali Kina jeste uradila domaći zadatak pre nego što je pristupila regionu. Pre nego što je pokrenula svoju spoljnopolitičku inicijativu 2012. godine, imala je određeni nivo razumevanja šta je ovim zemljama potrebno i kako Kina može da postane popularnija (ili da se bolje pozicionira u odnosu na te zemlje). Moramo imati na umu da je to bilo neposredno nakon evropske dužničke krize. U tom periodu, većina Evrope počela je da razmišlja „van okvira“, tražeći ekonomska rešenja i načine za privlačenje stranih direktnih investicija, jer su se mnoge evropske zemlje i državna preduzeća borile da osiguraju likvidnost za opstanak. Kina je iskoristila taj trenutak da uđe u većinu evropskih zemalja, posebno u Zapadnu Evropu, koja je bila više pogođena krizom u poređenju s ostatkom Evrope. Istovremeno, CIE su gledale kako ogromne kineske investicije odlaze ka Zapadu i pomislile: „Hoćemo i mi deo tog kolača“.

Kina je grupisala ove zemlje u de fakto region u smislu spoljnopolitičkog pristupa i ponudila im tačno ono što su želele – veći izvoz u Kinu, privlačenje više kineskih investicija, a u tom paketu su bile i infrastrukturni krediti, koji su posebno privlačili države koje nisu članice EU. Tokom proteklih 10 godina, većina tih zemalja postala je razočarana ovom ponudom, jer iako je to sve bilo napisano i na papiru – te zemlje su potpisivale različite ugovore s Kinom – u stvarnosti mnoge od njih nisu dobile ono što su očekivale. Neke zemlje, poput Srbije ili Mađarske, imale su više uspeha gradnji odnosa s Kinom, ali to se mora posmatrati u širem kontekstu ne samo ekonomije, već i političkih odnosa tih zemalja s Kinom.

Na primer, Mađarska je branila stav Pekinga tokom diskusija u Savetu za spoljne poslove EU i povremeno pokušavala da ublaži stav EU prema Kini – ili da remeti jednoglasnost potrebnu za usvajanje čvršćeg stava na nivou cele EU. Srbija je na neki način radila isto. Ne za „EU stolom“, već u svim međunarodnim organizacijama u kojima učestvuje. Na primer, Srbija ne bi glasala protiv Kine na različitim predlozima rezolucija UN-a, već bi se uzdržala ili čak podržala kineski stav o veoma osetljivim temama – poput Hong Konga, Ujgura u Sinđijangu, Južnokineskog mora… Ovo je Peking veoma cenio.

Da bi kompenzovala Srbiju ili druge zemlje koje su bile politički naklonjene kineskim stavovima, Kina ih je nagrađivala, često kroz ekonomske beneficije. Tokom protekle decenije, ovo je u velikoj meri oblikovalo različite nivoe kineskog prisustva u Srbiji u poređenju s ostatkom zemalja Zapadnog Balkana.

Kako vidite trenutni obim kineskog prisustva u regionu, bilo na nivou pojedinačnih država ili zbirno? Rekli ste da su ove ponude obično povezane sa političkim pozicijama ili spoljnopolitičkim odnosima – na primer, u vezi sa rezolucijama UN-a. U tom smislu, da li je Srbija jedina „uspešna priča“ za Peking u regionu? Da li su i druge susedne zemlje otvorene za ovakve ponude, ali ih još nisu kapitalizovale?

Ana Krstinovska: Ne možemo pojednostaviti situaciju niti reći da se radilo samo o političko-ekonomskoj razmeni, gde bilo koja akcija s jedne strane izaziva reakciju s druge strane. Političke veze jesu stvorile veoma povoljnu situaciju za razvoj ekonomskih odnosa Srbije i Kine. Međutim, kada govorimo o Srbiji, moramo napomenuti da je ona otišla korak dalje kako bi omogućila kineskim kompanijama i akterima da posluju u Srbiji. Većina zemalja u CIE regionu, barem na početku, se nadmetala za kineske investicije. Nažalost, to je dovelo do „trke ka dnu“, jer su kineske kompanije birale zemlje koje su nudile najveće pogodnosti ili subvencije.

U mnogim od ovih situacija Srbija je na neki način uspela da pobedi, jer su srpske vlasti bile veoma voljne da prilagode svoje poslovne interese kineskim partnerima, dok su paralelno gradile bliske političke veze.

Zbog toga je danas Srbija na jednoj strani spektra, dok su sve ostale balkanske zemlje na drugoj strani. Ukupan udeo kineskih investicija u Srbiji iznosi približno 20% svih stranih direktnih investicija (SDI). Ako ovo uporedite sa drugim zemljama – Severna Makedonija, Albanija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina – sve te zemlje imaju manje od 2% investicija iz Kine u ukupnim SDI. Kada uzmete u obzir zajmove, one koje je Srbija ugovorila sa kineskom EXIM bankom premašuje zbir svih zajmova u susednim zemljama zajedno.

Na primer, Albanija nikada nije uzela zajam od kineskih banaka – ne govorimo o dalekoj prošlosti. Međutim, albanska vlada i društvo, zbog svog snažnog proameričkog stava čak i potiskuju kineske investicije i kineski uticaj. U Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, nakon početnih zajmova koji su korišćeni za izgradnju različitih infrastrukturnih projekata, a s obzirom na to koliko su ta iskustva bila negativna, postalo je nezamislivo da tamošnje vlade sklope novi infrastrukturni sporazum ili uzmu još jedan zajam pod istim uslovima iz prošlosti. Geopolitička situacija je takođe doprinela ovoj promeni, jer su u međuvremenu Albanija, Crna Gora i Severna Makedonija postale članice NATO-a. Kada ste član ove alijanse, morate poštovati određena pravila, poštovati stav NATO-a i biti oprezni u odnosima s Kinom.

Ipak, to ne znači da NATO članice nemaju ili ne bi trebalo da imaju ekonomske veze sa Kinom – čak i zapadnoevropske države ih imaju. Ne morate suspendovati svu ekonomsku saradnju s Kinom, ali za NATO članice je važno da kineski dobavljači ne budu uključeni u kritičnu infrastrukturu, kao što su telekomunikacioni projekti, kako bi se osigurao aspekt bezbednosti. Srbija nema to ograničenje, pa intenzivira saradnju s Pekingom, što je suprotan trend u odnosu na ono što vidimo u drugim zemljama.

Da li imamo konkretne primere ovakve prakse u regionu? Ne mislim na sprovođenje tih pravila, već naznake da su neki od projekata koje smo spomenuli bili subvencionisani ili da je bilo cenovnog dampinga?

Ana Krstinovska: To bi moralo da se potvrdi posebnom istragom, jer je nemoguće znati na koji način je Kina konkretno delovala na tim projektima. Postoji veoma važna veza između kineske države i kineskih kompanija – ne samo državnih firmi koje imaju koristi od ove prakse – a instrument koji sam spomenula zapravo služi kao polazna tačka za ispitivanje kineskih kompanija koje konkurišu za projekte u EU.

Prvi konkretan primer bio je jedan javni tender za vozove u Bugarskoj, i kada je EU pokrenula istragu kako bi utvrdila da li je ova kompanija subvencionisana, kompanija je odmah povukla svoju ponudu.