Neverovatan život Čedomilja Mijatovića, osnivača NBS, koji je našoj valuti dao ime – dinar

Na današnji dan 1842. rođen je srpski političar, ekonomista i istoričar Čedomilj Mijatović, član Srpske kraljevske akademije i utemeljivač Narodne banke Srbije. Kao šef srpske diplomatije sa Austro-Ugarskom 1881. potpisao je Tajnu konvenciju,a kao ministar finansija uveo dinar kao novčanu jedinicu u Srbiji i metarski sistem mera. 

Čedomilj Mijatović svakako je jedna od najistaknutijih političkih figura u Srbiji 19. veka. Karijeru je počeo kao profesor političke ekonomije i finansija na beogradskoj Velikoj školi, da bi zatim šest puta bio ministar finansija, dva puta ministar inostranih dela i diplomata više od trideset godina. 

Bio je prvi naš dopisnik iz Londona, a zamalo je postao i patrijarh.

Školovao se u Beogradu, Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču

Rođen je 1842. u Beogradu. Otac Milan bio je profesor zemljopisa i istorije u Kragujevcu i Beogradu, a majka mu je bila iz Velikog Bečkereka, današnjeg Zrenjanina, poreklom Špankinja. Školovao se u Beogradu, pa u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču.

Posle svađe sa kraljem Milanom otišao u London

Posle svađe sa kraljem Milanom oko njegovog razvoda od kraljice Natalije, u leto 1889, iz Beograda se preselio u London, i tu živeo kao običan građanin. Za ambasadora u Engleskoj biće postavljen tek šest godina kasnije, i to će ostati do 1903. godine, kada odlazi u penziju.

Posle Mijatovićeve smrti, nekrologe su objavili Njujork tajms i londonski Tajms. Ovi listovi posebno su istakli njegov mirovni ugovor kojim je okončan rat sa Bugarskom. Ocenili su da je to najkraći mir ikada napisan.

Uspomene balkanskog diplomate

U svojim „Uspomenama balkanskog diplomate“ on je detaljno opisao tok ovih pregovora vođenih početkom 1886. u Bukureštu. Jedini opunomoćenik Srbije na njima bio je Čedomilj Mijatović. Pred kraj razgovora, Bugari su zatražili od Srbije dvadeset pet miliona franaka ratne štete.

Mijatović je, po instrukcijama kralja Milana i vlade, tada ustao od stola i saopštio da su mirovni pregovori propali. 

„Rat se nastavlja sutra ujutru u šest časova“, obznanio je i krenuo prema izlazu. 

On je rekao da su vrata bila na izvesnoj udaljenosti od mesta gde je sedeo, a mnogo bliža Madžid-paši, koji je požurio prema njima.

„I postavio je svoje zdepasto, kratko telo prema njima, šireći obe svoje ruke kao da ga neka nevidljiva sila iznenada razape. Gotovo gnevno vrišteći, urlaše na jadnog Gešova (bugarskog pregovarača): Zar vam nisam rekao da je to bilo glupo? Zar ne vidite šta ste učinili? Dragi gospodine Mijatoviću, vi ste dobar čovek i mudar čovek. Zastanite na trenutak da razmislite. Zar treba da nam bude uskraćena slava obnavljanja mira na Balkanu? Zar ćete tako bezbrižno da nastavite sukob? Zar nema izlaza iz ovog položaja?“.

Mijatović je onda zatražio da se smatra da zahtev za odštetu ‘nije predložen‘, a Madžid-paša je odgovorio: 

„Sjajno! Bio sam uveren da ćete naći izlaz iz neprilike!“.

Ceo tekst mirovnog ugovora koji je potpisao Mijatović glasi: „Mir se ponovo uspostavlja između Srbije i Bugarske.“

Iako je Bugarska u tom ratu tešku porazila Srbiju, i došla do pred Niš, nije bilo teritorijalnih promena ni ratne odštete, niti bilo kakvih drugih ponižavajućih uslova za Srbiju.

Na poziv kralja Petra se vratio iz Londona u Beograd

A polovinom 1914. Mijatović je na poziv kralja Petra doputovao iz Londona u Beograd. Tu mu je saopšteno da mu on, kralj, i njegov sin, regent Aleksandar, zatim predsednik vlade Pašić, i svi ostali ministri, nude da bude poglavar Srpske crkve, prvi patrijarh obnovljene Srpske patrijaršije! Mijatović, koji je bio religiozan, u svojim memoarima piše da je bio u iskušenju da ovu dužnost prihvati, ali je odustao u poslednjem trenutku: 

„Kako bih mogao da prihvatim položaj vidljive glave Srpske pravoslavne crkve kada ne verujem u sve njene dogme?“, reči su kojima je objasnio ovu svoju odluku.

Zabeležio je da su mu ministri, kad im je ovo rekao, odgovorili: 

„Ali, ko vas pita u šta verujete? Zar mislite da svaki episkop veruje u sve dogme Crkve“.

Istorijski romani

Osim politikom, Čedomilj Mijatović bavio se i književnošću: njegove istorijske romane Zeka kapetan, Ikonija vezirova majka, Kraljičina Anđelija i druge voleli su i čitaoci i kritičari, pisao je prozu o verskim temama, prevodio s engleskog i bio prvi Srbin izabran za počasnog člana Kraljevskog istorijskog društva u Londonu.

Verovao je duboko u kremansko proročanstvo i mnnogo uradio na njegovoj popularizaciji.

Tokom Prvog svetskog rata već poluslepi Mijatović je prikupljao pomoć za srpsku vojsku.