On pravi kanue i živi na Dunavu, a sada vodi i turiste da upoznaju lepotu ove reke

Jovan Bjelanović (37) iz Kaća, kaže da posao ne može da se radi kvalitetno ako ga ne volite, piše portal Priče s dušom. Kod njega se ta ljubav vidi u svakoj daščici koju je zakucao u kanuu, kao i u svakoj streli i luku koje je napravio, a posebno u posvećenosti turistima koji sa njim upoznaju Dunav i njegove lepote.

Do sada je imao desetak grupa gostiju koji su poželeli da krenu njegovim putem, da provedu dan u močvarnim predelima, da veslaju, da nauče da zapale vatru bez šibice, ali i da probaju da strelom i lukom ulove žabu.

U svojoj radionici provodi skoro svaki dan, i do 14 sati dnevno, jer, kako kaže, kad počne da pravi jedan čamac, vreme u kombinaciji sa inspiracijom i zavisnošću od posla koji voli, neumitno leti. Za poslednjih šest godina izradio je osam komada, dok se lukovima i strelama ne zna broja. Iako su mu prijatelji savetovali da počne da vodi evidenciju, Jovan kaže da je od kvantiteta važniji kvalitet.

„Inspiraciju za izradu stvari od drveta dobijam boravkom u prirodi, a osim kanua pravim i predmete od drveta koji imaju upotrebnu vrednost – kašike, šolje. Kad čovek sam provede vreme u prirodi i kad mu misli odlutaju, svašta lepo može da mu padne na pamet“, priča Jovan za Priče sa dušom.

Kao dečak je često odlazio na reku i tada je zavoleo i stolarski zanat, odnosno rad sa drvetom. Otac mu je poreklom iz Republike Srpske, pa je i tamo provodio raspuste i slobodno vreme: šetao, trčao, uživao u prirodi.

U svojoj radionici provodi skoro svaki dan, i do 14 sati dnevno, jer, kako kaže, kad počne da pravi jedan čamac, vreme u kombinaciji sa inspiracijom i zavisnošću od posla koji voli, neumitno leti. Za poslednjih šest godina izradio je osam komada, dok se lukovima i strelama ne zna broja. Iako su mu prijatelji savetovali da počne da vodi evidenciju, Jovan kaže da je od kvantiteta važniji kvalitet.

„Inspiraciju za izradu stvari od drveta dobijam boravkom u prirodi, a osim kanua pravim i predmete od drveta koji imaju upotrebnu vrednost – kašike, šolje. Kad čovek sam provede vreme u prirodi i kad mu misli odlutaju, svašta lepo može da mu padne na pamet“, priča Jovan za Priče sa dušom.

Stolarski zanat zavoleo kao dečak

Kao dečak je često odlazio na reku i tada je zavoleo i stolarski zanat, odnosno rad sa drvetom. Otac mu je poreklom iz Republike Srpske, pa je i tamo provodio raspuste i slobodno vreme: šetao, trčao, uživao u prirodi.

Oduvek je imao pse i njih je u detinjstvu vodio sa sobom na Dunav.

„Današnja deca teško mogu da iskuse takvo detinjstvo kakvo je imala moja generacija. Ipak, sve kreće od vaspitanja, pa sam ja tako moju decu naučio da kampuju, da pecaju, da se snalaze u prirodi. Sve što sam radio kao dete, i oni danas rade. Šumu i reku volim jer tako punim baterije. Bar dva dana u nedelji provodim tamo, ali u poslednje vreme ne uspevam uvek, jer smo supruga i ja dobili treće dete“.

Za izradu jednog čamca potrebno je do dva meseca rada. Jovan otkriva za Priče sa dušom da je najvažnije dobro poznavanje materijala i način obrade, ali, pre svega, ljubav, strpljenje i pažnja prema ovom zanatu. Priča mi da je to prevozno sredstvo idealno za obilazak močvarnih predela Dunava, kao i da, kad naiđe na prepreku, lako može da ga stavi na rame i prenese. Težina jednog kanua je od 32 do 34 kilograma.

„Veterinarski sam tehničar po obrazovanju i nikad se tim poslom nisam bavio. Već godinu i nešto isključivo radim kao stolar i trudim se da mi to ostane osnovno zanimanje. Nije lako jer kod nas u Srbiji ne postoji kultura boravka u prirodi, pa ljudi slabo kupuju kanue. S druge strane, oni koji bi hteli da ih pazare, nemaju sredstva jer su takvi čamci skupi, iako su tri puta jeftiniji nego na inostranom tržištu“.

Veslačke ture po Koviljskom ritu

Deo Jovanovog stila života iskuse i turisti. Nedavno je počeo da organizuje jednodnevne ture veslanja kroz Koviljski rit, a prijave se vrše preko Fejsbuka. Gosti treba da budu spremni i u fizičkoj kondiciji da veslaju nekoliko sati.

„Krećemo oko 8 ujutru, iz moje kuće u Kaću i dolazimo do Dunava koji je na 8 kilometara udaljenosti. Zahtevna je plovidba, ima dosta da se vesla, ali se isplati jer je priroda predivna. Ceo dan provodimo u močvari, usput se zaustavljamo kod Krčedinske ade da vidimo domaće životinje koje tu slobodno žive: svinje mangulice, magarce, konje, podolsko goveče, krave simentalke. Nastavljamo dalje i usput gađamo lukom i strelom, bacamo koplje, imamo kratku obuku korišćenja praćke vitlače, palimo vatru trenjem drvo o drvo, na kojoj posle podgrejemo ručak. Ako je vodostaj nizak, jednim delom moramo da gazimo po vodi“, priča Jovan za Priče sa dušom i kaže da je bilo turista koji su želeli da probaju žabu.

Spremao Francuzima žabe na žaru

„Ako žele, ja im spremim. Francuzi su jednom insistirali da im ulovim žabe i pripremim ih na žaru. Ljudi koji dolaze su oni koji vole prirodu i koji su mi slični. Desi se i da dođe neko ko nema nikakvog iskustva sa veslanjem, pa se lepo provedu“.

Za boravak na Dunavu nisu mu bitni ni godišnje doba ni vremenski uslovi. Jovan kampuje podjednako i u januaru i u julu, a priznaje da više voli hladnije vreme.

Imam šator koji sam sam napravio, ubacim peć i unutra ložim vatru. Svako godišnje doba ima svoju draž, priroda je uvek lepa. I deca i žena krenu često sa mnom, doduše, deca češće nego supruga, i tada gađaju lukom i strelom, veslaju, nađemo lijanu, pa skačemo u vodu. Učim ih i da sami pripremaju hranu u šumi, sve to vole i jedva čekaju da krenemo“, ispričao je ovaj zaljubljenik u prirodu svoju Priču sa dušom.

Da biste stupili u kontakt sa Jovanom, pišite mu preko njegovog Fejsbuk profila.