Nova ekonomija ekskluzivno otkriva pozadinu tužbe Republike Slovenije protiv državnog preduzeća Jugoimport SDPR iz Srbije. Slovenija je tužila Jugoimport, od kog zahteva 7,2 miliona američkih dolara, a beogradska firma protivtužbom traži 4,9 miliona dolara od Slovenije.

Razlog spora potiče iz vremena bivše Jugoslavije i tiče se projekata koje su firme iz SFRJ radile u Iraku. Tadašnji SDPR je zaključivao poslove za račun ovih preduzeća, među kojima su bile i slovenačke kompanije.

U međuvremenu se Jugoslavija raspala, a njene bivše članice regulisale su podelu imovine sporazumom o sukcesiji, koji je potpisan 2001. godine, a stupio na snagu 2004. godine.

Jugoimport i Slovenija, koja je otkupila nenaplaćena potraživanja kompanija sa svoje teritorije, regulisali su sopstvene odnose posebnim ugovorom 2008. godine.

Međutim, nešto je „zapelo“ u njegovom sprovođenju.

Jugoimport je od Iraka naplatio oko osam miliona američkih dolara, od čega je po ugovoru trebalo da prosledi Sloveniji 7,2 miliona, ali nije to učinio.

Beogradsko preduzeće tvrdi da ima opravdane razloge za to, sa čim se zvanična Ljubljana ne slaže.

Foto: Nova ekonomija

Slovenija je 18. decembra 2009. godine tužila Jugoimport SDPR pred Privrednim sudom u Beogradu zbog navodnog neispunjavanja obaveza. Firma iz Srbije uzvratila je protivtužbom kojom traži 4,9 miliona dolara.

Privredni sud je proglasio zahteve obe strane neosnovanim, presudu je potvrdio i Privredni apelacioni sud, ali su obe strane krajem 2023. godine uložile zahteve za reviziju presude.

Višemilionski spor je trenutno pred Vrhovnim sudom Srbije.

Nakon toga, strane mogu da se obrate Ustavnom sudu Srbije kroz ustavne žalbe, a posle toga imaju pravo i da podnesu inicijativu Evropskom sudu za ljudska prava, objašnjava za Novu ekonomiju advokat Ivan Simić.

„U pogledu daljeg toka postupka, nezahvalno je, pa čak i neozbiljno, bilo šta prognozirati“, kaže Simić, stručnjak za pitanja sukcesije, koji je bio pravni savetnik pojedinih preduzeća iz Srbije koja su potraživala imovinu u Hrvatskoj.

Ivan Simić. Foto: Privatna arhivaPrivatna arhiva

Jugoimport nije odgovorio na pitanja Nove ekonomije do objavljivanja ovog teksta.

Iz Ministarstva finansija Slovenije kratko su odgovorili da čekaju na odluku Vrhovnog suda Srbije.

„Zlatno doba“ za SDPR u Iraku

Vojni stručnjak Aleksandar Radić kaže da je Irak 1980-ih bio veliki naručilac ugovora za izgradnju vojnih objekata, proizvodnju naoružanja i vojne opreme i transfer tehnologija.

Združene jugoslovenske firme radile su razne vojne objekte, građena su armirana betonska skloništa za iračku avijaciju, aerodromska infrastruktura i kasarne, pojašnjava Radić za Novu ekonomiju.

„To su bili veliki projekti, ogromne građevinske operative, u tim poslovima su učestvovale desetine jugoslovenskih firmi koje su bile primarno civilne“, kaže Radić.

Prema njegovim rečima, osamdesete su bile “zlatno doba” za SDPR, a četiri petine njihovih poslova su bile u Iraku i Libiji.

Aleksandar Radić. Foto: Medija centar Beograd

Jugoimport je u januaru 2008. godine sa Irakom zaključio sporazum o regulisanju iračkog duga toj firmi, a na osnovu prihvaćene ponude Iraka na koju je i Slovenija dala saglasnost.

Prema ovom sporazumu, ukupna potraživanja Slovenije od Iraka sa kamatom iznosila su 78,3 miliona dolara.

Jugoimport je od Iraka 2008. godine naplatio 10,25 odsto vrednosti ove sume, što je tačno 8.025.750 dolara, vidi se iz Ugovora o regulisanju međusobnih odnosa Jugoimporta i Slovenije, do kog je Nova ekonomija došla putem zahteva za pristup informacijama od javnog značaja.

Jugoimport se obavezao da Sloveniji isplati to dugovanje, umanjeno za proviziju od 2,16 odsto i privremena zadržavanja od 641.000 dolara, što iznosi 7.211.393,8 dolara.

Beogradska kompanija je trebalo da taj iznos isplati Republici Sloveniji u roku od sedam dana od stupanja njihovog međusobnog ugovora na snagu, međutim to se nije desilo.

Tužbom koju su zastupnici Slovenije podneli pred beogradskim sudom traži se da sud obaveže Jugoimport SDPR da isplati spornih 7,2 miliona dolara sa kamatom, piše u sudskim dokumentima.

U odgovoru na tužbu, Jugoimport je naveo da se Slovenija oglušila o obavezu iz Člana 2 njihovog ugovora, naime da preda sve dokaze o potraživanjima, naročito onih firmi koje nisu bile u direktnom ugovornom odnosu sa Jugoimportom, nego su imale status podizvođača i isporučilaca.

Članovi 2 i 4 sporazuma Slovenije i Jugoimporta

Kako navodi Jugoimport, slovenačko preduzeće IMP iz Ljubljane, čija je potraživanja otkupila Republika Slovenija, u većini je istupalo kao podizvođač drugih lica i nije bilo u direktnom odnosu sa Jugoimportom, zbog čega je bilo neophodno da se za svaku isplatu ispune uslovi iz Člana 2.

„Kod iznetog stanja stvari, a saglasno pravilu istovremenog ispunjavanja kod dvostranih ugovora, nije bilo, niti ima osnova za bilo kakvo plaćanje sve dok tužilja ne izvrši svoju ugovornu obavezu“, stoji u odgovoru na tužbu.

Beogradska firma je tako zatražila da sud odbije tužbeni zahtev Slovenije. Ali nije se zaustavilo na tome.

Jugoimport uzvraća udarac

Zajedno sa odgovorom na tužbu, Jugoimport je podneo i sopstvenu protivtužbu, kojom traži da sud obaveže Sloveniju da plati 4,9 miliona dolara.

Prema navodima iz protivtužbe, nakon sporazuma o sukcesiji iz 2004. godine, 84,6 miliona dolara koji su se nalazili na računima Narodne banke Jugoslavije u inostranstvu podeljeno je državama-naslednicama, ali među tim novcem nalazila su se i sredstva koja nisu zajednička imovina i nije trebalo da budu predmet sukcesije.

Jugoimport. Foto: Paola Felix Meza

Kako se navodi u protivtužbi, oko 74,4 miliona dolara od tog novca predstavljale su obaveze Vojnog servisa – posebnog odeljenja NBJ preko kog su obavljani poslovi platnog prometa sa inostranstvom za potrebe SDPR i prema njegovim komitentima, a koji su istupali kao proizvođači naoružanja i vojne opreme, ili kao izvođači i podizvođači radova na poslovima izvoza naoružanja i vojne opreme.

„U pitanju su bila komercijalna potraživanja komitenata, a ne državna imovina koja bi trebalo da se deli saglasno dogovorenim kvotama“, navodi se u dokumentima.

Jugoimport tvrdi da je Slovenija na taj način povukla 13,5 miliona dolara, punih 13 miliona više nego što je imala pravo, a od čega 4,9 miliona dolara pripada Jugoimportu.

Beogradska firma je u protivtužbi kao jedan od dokaza priložila Rezoluciju 25 koju je doneo Odbor za raspodelu finansijske aktive i pasive bivše SFRJ, kojom su se države naslednice obavezale da izmire obaveze bivšeg Vojnog servisa prema preduzećima sa svoje teritorije.

„Ova rezolucija podrazumeva da su države sukcesori koje su prilikom podele iznosa od USD 84.605.478,73 primile više od iznosa koji su dužne da podmire firmama sa svoje teritorije, dužne da vrate razliku“, navodi se u protivtužbi.

U protivnom, kaže Jugoimport u svojoj tužbi, ispada da su države sukcesori podelile među sobom sredstva, ali obaveze ostaju samo Srbiji, pošto se inostrani partneri njoj obraćaju zahtevajući isplate po garantnim depozitima ili nerazduženim avansima.

Kako je Jugoimportu „izmaklo“ 2,5 miliona dolara iz Amerike

Povrh ovoga, Jugoimport je zatražio da beogradski sud utvrdi da je to preduzeće vlasnik 2,55 miliona dolara ranije deponovanih u Njujorškoj banci, a koji su predmet posredovanja pred Vrhovnim sudom države Njujork, što je Slovenija „dužna priznati“.

Kako je Jugoimport naveo u protivtužbi, ovaj novac preostao je od deponovanih sredstava koja su služila kao pokriće za izdate bankarske garancije po komercijalnim poslovima.

Ta sredstva su zamrznuta 31. maja 1992. godine, kada su uvedene ekonomske sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Nakon ukidanja sankcija, Jugoimport je tražio isplatu deponovanih sredstava, ali je Njujorška banka (BNY) to odbila, budući da su na njih pretendovale i Slovenija i Hrvatska.

Njujorška banka. Foto: Chris Rycroft/Flickr (CC BY 2.0)

BNY je 2003. pokrenula postupak pred Vrhovnim sudom države Njujork u cilju posredovanja između strana.

Američki sud je 2007. godine zaustavio postupak i uputio strane da se obrate Stalnom mešovitom komitetu za pitanja sukcesije, telu koje je, prema sporazumu o sukcesiji, trebalo da osnuju države naslednice SFRJ.

Nakon što dobiju mišljenje komiteta, strane u sporu trebalo je da o tome obaveste sud, navodi se u sudskoj odluci.

Međutim, u međuvremenu su se stvari promenile.

U jesen 2008. godine slučaj je dodeljen sudiji Alvinu K. Helerstinu, koji je ponovo pokrenuo postupak – jer do tada nije održan nijedan sastanak Mešovitog komiteta, navodi se u sudskim dokumentima iz SAD.

Nakon toga, američki sud 2011. godine donosi odluku da novac ne pripada Jugoimportu, nego državama naslednicama SFRJ.

Sudija Helerstin obrazložio je odluku time što je SDPR, kao pravni prethodnik Jugoimporta, bio državna agencija bivše Jugoslavije.

„Jugoimport tvrdi da je SDPR, zbog toga što je osnovan kao korporacija, predstavljao pravno lice razdvojeno od države, koje stoga nije predmet Sporazuma o sukcesiji. Ali nema ničeg nedoslednog, niti neobičnog, u tome da država koristi formu korporacije da uspostavi agenciju“, navodi se između ostalog u presudi, do koje je došla Nova ekonomija.

Jugoimport je tvrdio da je Savezna direkcija za promet i rezerve bila pravno lice nezavisno od SFRJ, tako da Sporazum o sukcesiji „ne reguliše pitanje sredstava, i ona bi trebalo da budu dodeljena Jugoimportu“.

Sud je ipak ocenio da Jugoimport ne može da pobije činjenicu da je SDPR funkcionisao kao državna agencija.

„Odobravam predlog Republika (Slovenije i Hrvatske, prim. NE) za donošenje presude po skraćenom postupku i nalažem da im se sredstva položena u registar Suda doznače radi raspodele državama sukcesorima u skladu sa srazmerom predviđenim Sporazumom o sukcesiji“, napisao je sudija Helerstin.

Jugoimport se žalio, ali je drugostepeni sud u SAD potvrdio ovu odluku 2014. godine.

Ovo se ne pominje u presudama beogradskog Privrednog i Privrednog apelacionog suda iz 2023. godine.

Domaći Privredni sud se po ovom pitanju proglasio nenadležnim i odbacio zahtev da utvrdi vlasništvo Jugoimporta nad spornih 2,55 miliona dolara.

Neizvesna budućnost

Prva presuda u sporu Jugoimporta i Slovenije je doneta 2019. godine, ali je ukinuta odlukom Privrednog apelacionog suda 2021. godine, a predmet vraćen na ponovno postupanje.

Presudom od 3. jula 2023. Privredni sud u Beogradu odbio je tužbeni zahtev Slovenije za 7,2 miliona dolara kao neosnovan.

Sud je, između ostalog, uvažio argument Jugoimporta da bi radi isplate novca Slovenija morala da ispuni uslove iz Člana 2 njihovog međusobnog ugovora o regulisanju odnosa.

Beogradski sud je takođe odbio protivtužbeni zahtev za isplatu 4,9 miliona dolara kao neosnovan.

Kako se navodi u presudi, Jugoimport „nema legitimaciju“ za vođenje postupka protiv Republike Slovenije povodom pitanja koja proističu iz Sporazuma o pitanjima sukcesije.

„JP Jugoimport SDPR nije potpisnik Sporazuma o pitanjima sukcesije, već su potpisnice suverene države bivše SFRJ“, navodi se u obrazloženju sudske odluke.

Sud se proglasio nenadležnim po zahtevu da se utvrdi vlasništvo Jugoimporta nad 2,55 miliona dolara ranije deponovanih u Njujorškoj banci.

Privredni apelacioni sud je 23. novembra 2023. potvrdio prvostepenu presudu.

Zastupnici Republike Slovenije nisu dugo čekali i već 29. decembra 2023. godine ulažu zahtev za reviziju presude.

U zahtevu kažu da je odluka drugostepenog suda zasnovana na „pogrešnoj primeni materijalnog prava“, i navode da je Privredni apelacioni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka.

Ističu da, prema sporazumu Slovenije i Jugoimporta, nema nikakvih dodatnih uslova koje slovenačka strana mora da ispuni da bi im beogradsko preduzeće isplatilo spornih 7,2 miliona dolara.

„[…] Ugovorena obaveza tuženog bila je bezuslovna i rokom određena, sedam dana od dana stupanja na snagu ugovora“, navodi se u zahtevu, pored brojnih drugih tvrdnji kojim se želi pobiti odluka Privrednog apelacionog suda.

Zastupnici Slovenije navode da u ovom slučaju „nema mesta primeni pravila istovremenog ispunjenja kod dvostranih ugovora“.

Zahtev za reviziju podneo je i Jugoimport. Beogradsko preduzeće se, između ostalog, protivi stavu suda da nemaju pravo da vode postupak protiv Slovenije povodom pitanja koja proističu iz Sporazuma o pitanjima sukcesije, čije su potpisnice suverene države bivše SFRJ.

Ističu da je SDPR „još od 14. februara 1991. godine poslovao kao ustanova sa svojstvom pravnog lica“, te da je prestao da bude savezna organizacija, odnosno agencija, još za vreme bivše SFRJ.

„I američke vlasti su svoj stav o raspodeli sredstava u američkim bankama zasnovale na pravno nezasnovanom stanovištu da je [Jugoimport SDPR] bio organ, odnosno agencija savezne države“, navodi Jugoimport.

Odluka američkog sudije Helerstina se ne spominje direktno.

Prema podacima sa portala sudova Srbije, Vrhovni sud još uvek nije odlučio o zahtevima za reviziju.

Zgrada u kojoj se nalazi Vrhovni sud u Beogradu. Foto: David Bailey/Wkipedia (cc-by-sa-2.0)

Govoreći o mogućnosti da spor na kraju dođe do Evropskog suda za ljudska prava, advokat Ivan Simić kaže da u prethodnim odlučivanjima ESLJP-a, kada su mu se kao tražioci pravne zaštite obraćali rezidenti Srbije u vezi zahteva za restituciju konfiskovane imovine po osnovu sporazuma o sukcesiji, „sud nije meritorno odlučio, niti presudio jesu li povređene pre svega evropske civilizacijske vrednosti, kao što je univerzalno pravo svojine“.

Sa druge strane, kako kaže Simić, po stavu ESLJP Sporazum o sukcesiji je “samo krovni sporazum koji nije razrađen bilateralnim sporazumima država potpisnica, pa i iz tog razloga ne može biti predmet preispitivanja i raspravljanja pred ovim sudom“.

„Možda će u slučaju kada se za pravnu zaštitu obrati zemlja članica EU, ovaj sud imati znatno drugačiji pristup, ali ipak ne bih da prognoziram i licitiram“, rekao je Simić.

*Tekst je dopunjen 11. jula 2024. godine odgovorom Ministarstva finansija Republike Slovenije.