Pjonghetn: Kako žive bogati klinci Severne Koreje

Bogati klinci Demokratske Narodne Republike Severne Koreje čine jedan odsto stanovništva te zemlje. Oni vole modernu odeću popularnih robnih
marki, idu u teretanu da vežbaju, ali i da bi bili viđeni. Piju kapućino da bi
pokazali da su kosmopolite, a neki čak operišu kapke da bi izgledali
zapadnjački. Orbitiraju u Pjonghetnu, paralelnom bogataškom univerzumu Severne Koreje.

„Od nas se očekuje da se oblačimo
konzervativno, pa ljudi rado odlaze u teretanu da bi se razmetali svojim izgledom
i pokazali telo”, kaže 24-godišnja Li Seohjeon, koja je do pre 18 meseci bila
jedna od pjongjangških razmaženih klinaca.

Devojke vole da nose helanke i uske topove
– „Elle” je najpopularniji brend među ženama, dok muškarci vole „Adidas” i
„Nike”, otkriva ona. Kada mladi putuju u Kinu, sa sobom nose spiskove opreme za
vežbanje koju su prijatelji naručili.

U rekreativnom centru pored kuglane u
centru Pjongjanga ljudi trče na pokretnim trakama s monitorima na kojima se
prikazuju crtani filmovi, ili vežbaju jogu. Kompleks ima i restoran koji
organizuje svadbe – glamurozni prostor se iznajmljuje za paprenih 500 dolara na
sat – kao i kofi šop u kome većina pića košta između četiri i osam dolara, a
moka s ledom čak devet dolara.

„Mesto je baš kul. Moglo bi da se nalazi
bilo gde u svetu”, kaže Britanac Andrej Abrahamijan, koji učestvuje u
realizaciji programa razmene za obuku Severnokorejaca u oblasti finansija.

Razumevanje vršnjaka Kim Džong Una

Severna Koreja u celini i dalje je
ekonomski zaostala zemlja: industrija je na ivici propasti, a prosečna mesečna
plata u Pjongjangu zvanično iznosi manje od deset dolara. Međutim, uspon
trgovačke klase poslednjih godina uticao je na stvaranje čitavog sloja novih
bogataša u prestonici.

„Dondžu” ili „gospodari novca” pojavili su
se sa opreznim koracima u pravcu stvaranja tržišne ekonomije započetim pre 15
godina, ali su doživeli zamah za vreme Kim Džong Una, koji je preuzeo vlast
krajem 2011. Obično zauzimaju visoke pozicije u vladi: rade u ministarstvu
odbrane, vode državna preduzeća u inostranstvu ili, pokušavaju da privuku
investitore. Sa strane, trguju svime što im dođe pod ruku, od televizora sa
ravnim ekranom do stanova.

„Kim Džong Un je izrazito tržišno
orijentisan. Njegova politika je u suštini prećutno prihvatanje”, kaže Andrej
Lankov, ruski istoričar koji je studirao u Pjongjangu. „Neki severnokorejski
kapitalisti kažu da im nikada nije bilo toliko dobro”, kaže on.

Jedan od osnovnih ciljeva koje je Kim (33)
zacrtao bilo je poboljšanje kvaliteta života „milenijumske generacije” (ljudi
rođeni između 1980-tih i 2000. godine), kojoj i sam pripada. Naredio je
izgradnju zabavnih parkova, akvaparkova i parkova za skejtere, delfinarijuma i
skijaškog centra. Tereni za odbojku i tenis širom prestonice prepuni su mladih
ljudi.

Moderna gastronomija

Novinari „Vašington posta” bili su ovog
meseca gosti restorana u Pjongjangu, koji je inspirisan Nemačkom. Objekat sa
karakterističnim zidovima od cigle nalazi se u blizini Kule „Džuče”, a gosti
mogu da naruče sedam vrsta severnokorejskog piva na točenje. Teleća šnicla s
pečenim krompirom košta 48 dolara, bečka šnicla je, doduše, znatno jeftinija,
sedam dolara.

U „Sanrajz” kompleksu postoji suši bar i
restoran u kome se služi roštilj. Konobarica je novinarima preporučila seckanu
junetinu, koja košta oko 50 dolara po osobi.

Čuvši da govore stranim jezikom, jedan
severnokorejski par je navukao zavesu od bambusa na začelju stola za kojim je
sedeo, jer je u Pjonghetnu diskrecija osnovno pravilo.

„Plaćaju 10-15 evra za obrok”, kaže
iseljenik koji je pristao je da govori samo anonimno zbog problema koje bi
njegovi komentari mogli da izazovu.

O većim prihodima svedoče i
taksi-kompanije, kojih u Pjongjangu ima pet-šest, a novinar „Vašington posta”
je video nekoliko ljudi s psima kućnim ljubimcima, nešto što niste mogli da
vidite pre nekoliko godina.

Tinejdžerski život

Žene, kojima je moderna Kimova supruga Ri
Sol Džu takoreći dala zeleno svetlo, počeli su da nose svetliju i moderniju
odeću. Oko tri miliona Severnokorejaca, od 25 miliona, koliko ih ukupno ima,
imaju mobilne telefone, uključujujući i „Arirang” smartfone. Luksuzni
supermarket, pun uvozne robe, prodaje australijsku govedinu, norveški losos i
musli – sve po astronomskim cenama – ali u njemu kupuju i Korejci.

Do prošle godine, Li Seohjeon (30) i njen
brat Li Hjeonseung (30), bili su deo ove privilegovane klase.

Živeli su u Kini, gde su pohađali
univerzitet. Njihov otac je bio visoki severnokorejski zvaničnik koji je radio
i živeo u Kini, ali su često dolazili u Pjongjang.

Li Hjeonseung opisuje svoj tinejdžerski
život u Pjongjangu, kada su slušali Britni Spirs i „Bekstrit bojse”.

Za prosečne žitelje Pjongetna, moderna
garderoba, kakve prodaju svetske, jeftinije modne marke je pristupačna. „Svi
moji prijatleji su živeli u inostranstvu i svi su mi donosili ovakve stvari”,
kaže Hjeonseung.

Međutim, postoje izvesna ograničenja.
Majice bez rukava i prekratke suknje su zabranjene, baš kao i farbanje kose.

„Ako vam je odeća suviše upadljiva, ili ako
nije u skladu sa severnokorejskim stilom oblačenja, policija vas legitimiše, a
vaše ime se objavljuje preko radija”, kaže Li Seohjeron. Brat i sestra su
zajedno s majkom i ocem prebegli u Južnu Koreju 2014, a danas žive u Severnoj
Virdžiniji.

Plastična hirurgija, koja se već uveliko
praktikuje na Jugu, stigla je i u Pjongjang. Operacije kapaka, kako bi azijske
oči dobile zapadnjački izgled, su imperativ, baš kao i operacije nosa.
Operacija kapaka košta između 50 i 200 dolara.

Abrahamijan, međutim, tvrdi da promene nisu
suštinske i da su pre stvar imidža.

Žena koja je učestvovala u njegovom
programu obuke otvorila je kofi-šop.

„To ne donosi veliku zaradu, već je samo
znak da ste moderni i kosmopolita”, objašnava on.

Jedna od najočiglednijih promena je
građevinski bum u prestonici: u centru Pjongjanga se nižu visoki stambeni
objekti, od kompleksa Čangdžon, nedaleko od Trga Kim Il Sung, do Ulice Naučnika
budućnosti. Iz daleka sve deluje impresivno, ali kada se približite, videćete
fasadu koja otpada sa zgrade stare svega godinu dana, a snabdevanje strujom je
tako neredovno da su najtraženiji stanovi na nižim spratovima. Ko bi se peo
peške na 20. sprat?