Položaj radnika u auto-industriji u Srbiji: Kazne zbog bolovanja, pretnje i zlostavljanje na poslu

Radnici u fabrikama u automobilskoj industriji u Srbiji koji koriste bolovanje nailaze na pritiske, mobing, pretnje otkazom, prebacivanje na zahtevnije pozicije, ali im se i uskraćuju bonusi. Neretka je i diskriminacija na radnom mestu, kao i zlostavljanje, pokazuje istraživanje koje je sprovela Nemačka razvojna saradnja „Inicijativa za globalnu solidarnost“.

Istraživanjem je obuhvaćeno 50 radnika i radnica u 10 različitih kompanija koje posluju u sektoru auto-industrije u Srbiji.

Svi ispitanici su naveli da rade prekovremeno, u većini fabrika radnici i radnice svedoče da se u proseku radi 44 sata nedeljno, a produžavanje radnog dana za sat ili dva je uobičajena praksa u velikoj većini fabrika, dok su subote vrlo često radne.

Kako pokazuje istraživanje, radna nedelja radnika u automobilskoj industriji zavisi od obima proizvodnje, jer porudžbine kupaca u velikoj meri diktiraju tempo i količinu prekovremenih radnih sati.

„Radnice i radnici, ne bi li povećali svoj prihod, uglavnom prihvataju prekovremeni rad ma koliko bio iscrpljujući, čak i kad sati prekovremenog rada prelaze zakonom dozvoljen maksimum“, navodi se u publikaciji „Položaj radnika i radnica u automobilskoj industriji u Srbiji“.

Autorka istraživanja Bojana Tamindžija rekla je na konferenciji na kojoj su bili predstavljeni rezultati istraživanja,  da je Srbija ušla u tranziciju u toj industriji sa zakašnjenjem od desetak godina, pa su zemlje centralne Evrope uglavnom privukle kompleksnije delove proizvodnje i mnogo više kapitala nego što je mogla Srbija.

„Zato je i danas sektor auto-industrije uglavnom fokusiran na sporedne elemente kao što su kablovi, turbine, motori, gume, navlake za sedišta. U Srbiji se ništa od kompleksnih auto-delova ne proizvodi. Naša država se zaista trudi da privuče i kompleksnije i skuplje delove proizvodnje, ali tako što nudi što povoljnije uslove za te strane kompanije“, rekla je Tamindžija.

Kako je kazala, druge zemlje jeftine radne snage su Srbiji konkurencija, pa država daje i subvencije, a jedna od stvari koja stranim kompanijama ide u prilog je „nisko postavljena minimalna zarada“.

„Strane kompanije, na neki način, diktiraju radne uslove. Radnici u sektoru su svesni toga, jer kad govore o načinu na koji se postavljaju norme, i oni sami znaju da norme i količine diktiraju krajnji kupci“, rekla je ona.

Dodala je da u Srbiji u auto-industriji radi oko 100.000 radnika, a da je polovina od tog broja zaposlena u proizvodnji električne i elektronske opreme, odnosno ono što zovemo industrija kablova.

Podaci pokazuju da je prosečna isplaćena neto zarada ispitanika oko 70.000 dinara, uključujući i bonuse, prekovremeni i noćni rad. Međutim, dogovorena zarada je dosta manja i u proseku iznosi oko 50.000 dinara, dok je jedna četvrtina ispitanika rekla da im je ugovorena zarada na nivou minimalne.

Kako su naveli ispitanici u ovom istraživanju, plata od koje bi moglo normalno da se živi trebalo bi, u proseku, da iznosi 107.000 dinara.

Važno je napomnuti da su svi ispitanici izjavili da posao i niske zarade negativno utiču na njihov život i život njihovih porodica. Kako su naveli, posao ih iscrpljuje fizički i psihički i nemaju slobodnog vremena.

Čak tri četvrtine ispitanika je istaklo da na njihovom poslu postoje problemi sa ventilacijom, kao i da temepratura u pogonu nije adekvatna, posebno leti, kada je rad u halama izuzetno težak zbog velike toplote.

Povrede na radu česte, radnici umorni, a tu je i finansijski pritisak

Istraživanje je pokazalo da su povrede na radu imali ili su svedočili povredama svojih kolega svi ispitanici. Kako su istakli, dosta povreda se dešava zbog umora i iscrpljenosti, kao i velikog pritiska za postizanje previsokih normi.

Autor istraživanja Vladimir Simović kazao je na konferenciji da 70 odsto ispitanika nije zadovolno uslovima rada, a da svi radnici ističu da norme nisu adekvatno postavljene.

„Norme diktiraju u velikoj meri porudžbine, kompanije se trude da ispoštuju firme koje od njih potražuju proizvode, prebacujući na neki način pritisak na radnike koji onda rade prekovremeno, za norme koje su daleko od onoga što oni mogu da ispune“, rekao je Simović.

Ukoliko ne postignu norme, prema rečima Simovića, često se dešavaju neke vrste kazni, odnosno disciplinske mere kao što je smanjenje plate, pa zato i dolazi do velikog broja grešaka na proizvodima.

„To posredno dovodi do kažnjavanja zbog toga što radnici ne izbacuju proizvode koji su određenog kvaliteta“, rekao je on.

Na pitanje, zašto ne promene posao, dve trećine radnika je odgovorilo da nema izbora jer su uslovi rada koji se nude u drugim fabrikama u njihovom gradu isti ili gori, a manji boj njih se nada da će se stanje popraviti.

„Ono što je sigurno jeste finansijski pritisak koji imaju zaposleni, jer značajan deo radnika ima i kreditno zaduženje i porodice kojima treba da obezbede finansijske potrebe“, rekao je Simović.

Manjak inspektora, sud samo prepisuje njihova rešenja

Advokatica specijalizovana za radno pravo Tanja Marković ukazala je na žalbe i sporove koji se vode između kompanija i radnika. Kako je kazala, čak i kada neki od slučajeva kršenja prava radnika dođu do suda, sudsko tumačenje zakona često ne ide u korist radnika.

Ukazala je i na mali broj inspektora rada koji često i ne reaguju i ne izlaze na teren.

„Moj savet jeste da se radnici ipak obrate njima. Ali često i inspekcija ne tumači zakon onako kako bi trebalo, a onda samo sud ponovi mišljenje inspekcije rada u postupku“, rekla je Marković.

Predsednik Samostalnog Sindikata “Aptiv Leskovac” Marko Todorović rekao je da i kada se podnesu prijave inspekciji rada, procesi traju godinama na sudu ili pak „zapisi sa terena ostaju godinama u fiokama“.

Dodao je i da je jednom prilikom inspekcija rada naglasila da je fabrika Jura za njih „zabranjeni grad“, ali i istakao pozitivan primer sindikalne borbe za radnike u toj fabrici. Rezultat su dobijeni sudski sporovi na strani radnika, pa je tako do sada dvadesetak ljudi vraćeno na posao.

Autorka istraživanja o položaju radnika u automobilskoj industriji Bojana Tamindžija rekla je da žalbeni mehanizmi i postupci koji mogu da se preduzmu u trenutku povrede radnih prava, radnicima nisu poznati.

Dodala je i da u Srbiji postoji oko 180 inspektora rada, kao i da oni nemaju adekvatne zarade i da, kada idu na teren, sami plaćaju trošove koji im kasnije budu refundirani.

„Inspekcija rada bi mogla da bude korektivni element, ali se čini da to nije tako“, rekla je Tamindžija.

„Zabrana udruživanja je krivično delo i propisana kazna je zatvor od dve godine“, rekla je Tanja Marković advokatica specijalizovana za radna prava

Svaki četvrti ispitanik je naveo da je doživeo diskriminaciju na radnom mestu, a gotovo polovina da je svedočila diskriminaciji drugih zaposlenih. Naveli su različite oblike diskriminacije – po nacionalnoj, verskoj, rasnoj, polnoj i starosnoj osnovi, a posebno su istakli diskriminaciju kojoj su izloženi članovi sindikata.

Istraživanje je pokazalo i da devet od deset radnika kaže da je svedočilo zlostavljanju drugih radnika i radnica u fabrici, a dve trećine tvrdi da su bili izloženi različitim vrstama zlostavljanja.

Svakog 1. maja repriza: Kršenje radničkih prava, socijalni dijalog zamro