Rio Tinto možda nije kineski, ali prsti Pekinga su svuda oko Jadra

Rio tinto je na putu da projekat Jadar ponovo vrati na početni kolosek, nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio da bi već sledećeg meseca politički i poslovni lideri iz sveta mogli da dođu u Srbiju na potpisivanje ugovora. U poslednje vreme, zapadne, pogotovo evropske zemlje svom svojom težinom stale su iza projekta iskopavanja litijuma u Srbiji, računajući da će tako smanjiti svoju zavisnost od Kine kad se radi o ovom metalu. I Rio Tinto ima reputaciju takođe zapadne kompanije. Međutim, čiji je zapravo Rio tinto?

Podaci pokazuju da je već duže vreme najveći pojedinačni akcionar ove kompanije upravo Kina i da Aluminijumska korporacija Kine ima 11 odsto akcija, a nešto manje američki investicioni fondovi BlackRock – 8,7 odsto  i Capital Research and Management – 5,2 odsto.

Ali, pošto je centrala firme u Londonu, u razgovorima sa ekonomistima svi pominju Rio tinto kao „zapadnu“ kompaniju.

„Slažem se da Rio Tinto nije kineska kompanija: njen najveći akcionar je zaista kinesko državno preduzeće kome zakonski nije dozvoljeno da drži više od 15 odsto akcija kompanije. Međutim, većina ostalih vlasnika su globalno poznate kompanije za upravljanje imovinom, kao što su BlackRock i Vanguard. Štaviše, u Australiji mnoge njihove aktivnosti reguliše država jer oni kontrolišu kritične resurse“, kaže Martin Sebena, glavni ekonomista u Centralnoevropskom institutu za azijske studije (CEIAS).

S obzirom da kineske investicije u Srbiji nisu limitirane na ovaj način, Sebena objašnjava da Australijska vlada ograničava kinesko vlasništvo iz više razloga – zaštita domaćih resursa, ograničenje koncentracije vlasništva, zaštita intelektualne svojine i reciprocitet.

„Reciprocitet, jer Kina takođe ograničava (ili potpuno zabranjuje) strano vlasništvo nad njihovim prirodnim resursima. Zaštita intelektualne svojine pošto je postojao slučaj visokog profila da kineski zaposleni kradu poslovne tajne,“ kaže Sebena pozivajući se na dokumente o istrazi koje je publikovao Senat iz Australije.

Ali u široj priči i perspektivi Kinezi su ti koji drže većinu proizvodnje litijuma i baterija u svetu, a činjenica je i da svi projekti povezani sa ovim metalom u Srbiji okupljaju oko sebe kompanije koje imaju većinu udela iz Kine.

Prema rečima Dušana Markovića sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, za sada je korporacijama u sektoru rudarstva dozvoljeno da imaju udeo vlasništva iz Kine.

U nekim drugim sektorima, poput proizvodnje mikročipova, kineske kompanije su na Zapadu sankcionisane. Od 2016. godine u Evropi značajno opada udeo prodatih kompanija ili njihovih delova kineskim investitorima, nalazi su profesora Markovića.

„Vidimo sada i sankcije Evropske unije za električne automobile. Veliko pitanje se postavlja šta bi se desilo kada bi se neke zabrane i sankcije počele primenjivati i na rudarski sektor. U današnjoj geopolitičkoj situacji, ništa više nije nezamislivo“, kaže ovaj stručnjak.

Nama je potrebna devirsifikacija investicija, ali toga za sada nema.

Da je diversifikacija investicija i njihovog porekla neophodna, jasno je kada se pogleda ko su najveći izvoznici iz Srbije (Zijin Mining iz Bora i HBIS grupa iz Smedereva), ali i kada je u pitanju izgradnja infrastrukturnih projekata u Srbiji –  puteva, železnica i mostova – koji su većinom dodeljeni kineskim kompanijama.

Zaokružena kineska priča

Ipak, iako Rio Tinto možda i nije kineska kompanija, mada se neki ekonomisti ne bi složili sa ovom tvrdnjom, činjenica je da sve ono što se dešava u vezi litijuma u Srbiji ima uporište u kompanijama koje su ili delom ili većinski u kineskom vlasništvu. Priča je zaokružena sa InoBatom, Minthom i pre nekoliko dana i sa Zhejiang Geely holdingom.

Kineski Geely, jedan od vodećih proizvođača automobila iz te zemlje, nedavno se sastao sa predsednikom Srbije, koji je posle toga izjavio da se razgovaralo o „razvoju srpske automobilske industrije i kineskim ulaganjima u srpsku privredu“.

Slovački proizvođač baterija InoBat prema najavama iz septembra prošle godine, gradiće fabriku baterija u Ćupriji u kojoj će proizvoditi i reciklirati baterije za električna vozila.

Za sada je potpisan Memorandum o razumevanju. Međutim, čiji je zapravo InoBat?

Ispostavlja se da je kineski Gotion prošlog septembra, malo pre nego što je najavljena investicija u Srbiji, kupio 25 odsto udela u ovom slovačkom startapu. Povrh toga, Inobat je saopštio da je potpisao i Memorandum o razumevanju sa Minth grupom o kompletnom lancu vrednosti baterija u Evropi, koji počinje od Srbije. Minth Automotive je takođe kineski proizvođač automobila i već ima fabriku u Loznici.

Takođe, Međunarodna finansijska korporacija (IFC), deo Svetske banke, upravo je ove nedelje dodala u svoju listu projekata Loznicu i Šabac kao lokacije za proširenje postojećih kapaciteta za proizvodnju kućišta za baterije.

IFC treba da podrži Minth grupu da uspostavi proizvodne pogone za baterije za električna vozila u Srbiji i Poljskoj. Predložena investicija je deo Minthovog programa kapitalnih izdataka od 598 miliona evra za uspostavljanje proizvodne baze auto delova u Evropi. IFC obezbeđuje finansijski paket do 200 miliona evra koji uključuje osmogodišnji zajam.

„Što se tiče Srbije, zemlja ima dve komparativne prednosti – relativno velike resurse litijuma blizu evropskog tržišta i jeftinu radnu snagu. Stoga bi imalo smisla izgraditi ceo lanac vrednosti u zemlji – od ekstrakcije litijuma pa sve do proizvodnje baterija, možda čak i do proizvodnje električnih vozila. Sada, ako pogledate ko kontroliše sve ove aktivnosti, to će uglavnom biti kineske firme koje naporno rade na obezbeđivanju dodatnih resursa“, kaže Sebena.

Kako ekonomista iz CEIAS-a objašnjava, Rio Tinto često ulazi u projekte sa kineskim partnerima, mada se u mnogim prilikama i oni takmiče.

„Razlog je prilično jednostavan – veliki rudarski projekti zahtevaju ogromne izdatke, koje bi čak i gigant kao što je Rio tinto teško mogao da pokrije, a takođe je bolje da podele rizik sa partnerom ako projekti ne budu išli dobro. Pored toga, kineske kompanije mogu doneti i politički uticaj. Još jedna stvar koju treba istaći – osim Kineza, nema mnogo drugih firmi sa kojima bi Rio tinto mogao da se udruži. Stoga se čini da je partnerstvo sa kineskim firmama razumna poslovna praksa za Rio tinto“, kaže Sebena.

U brojkama stvari ovako izgledaju i jasno je zašto Rio Tinto nema mnogo izbora sa kime bi se udruživao. Preko 60 odsto prerade litijuma se dešava u industrijskim postrojenjima u Kini.  U 2022. godini, 79 odsto svih litijum-jonskih baterija proizvedeno je u Kini. Litijum iz Australije, Čilea i Kine čini oko 90 odsto izvađene sirovine u ​​svetu.

Kontrola iz Kine i ekonomsko rešenje

Marković se u svojoj analizi o kompanijama iz Kine i njihovom svetskom delovanju bavio i upravo kontrolom kritičnih lanaca snabdevanja u kojima Kina i želi da uspostavi dominaciju. I njegova analiza detektuje upravo lance snabdevanja kao jednu od najbitnijih ekonomskih politika Kine.

Sebena objašnjava i zašto je baš Srbija pogodna za razvoj jednog ovakvog projekta.

„Zemlje poput Australije i Kanade zabranile su izvoz litijuma u ​​Kinu, tako da je prirodno da se kineske kompanije utrkuju u pronalaženju novih izvora litijuma. Štaviše, zbog dobrih odnosa Srbije sa Kinom, ulaganja u zemlju treba smatrati politički bezbednim za kineske firme. A sa kompenzacionim carinama na kineska električna vozila i potencijalno drugim merama EU, za kineske firme ima smisla da proizvode u Evropi: izbegavaju carine, blizu su tržišta, uživaju nisku cenu rada i relativnu političku stabilnost. Imajte na umu da su to kineske firme gde god da pogledate – Mađarska, Slovačka, Poljska, Nemačka, Španija – to nije jedinstvena srpska situacija,“ kaže Sebena.

Profesor Marković se u svojoj analizi bavio i činjenicom da su kineske kompanije u jednom trenutku svoga razvoja u globalnom smislu zbog zabrana koje su ih zadesile iz SAD, bile primorane da se okrenu tržištima u razvoju, tu je primer i Srbije, a preko kojih su uspešno zaobilazile zahtev da roba koja ulazi u SAD nije poreklom iz Kine.

Zbog količine novca koji su kineske kompanije u međuvremenu zaradile, nije im bio problem da akumulirani kapital ulože u proizvodnju u takvim zemljama, a sve da bi se kapital umnožio, uspešno izbegavajući sankcije.

Sebena kaže da veliki rizici mogu nastati zbog lošeg upravljanja u lancima baterija – nekontrolisanje degradacije životne sredine, trgovinska zavisnost, političko manevrisanje, usklađenost sa propisima EU za izvoznike, radnička prava itd.

„Postavlja se tu i još pitanja, a ako se i bude ovde prerađivao litijum imamo li mi kapaciteta za to, da li imamo ljude, kao i sve ostalo. Pitanje je i ekologija, ali ja ne mogu to da komentarišem osim sa ekonomskog aspekta. Pitanje je da li će velike banke da daju velike garancije, ako nešto krene po zlu, da se plati. Ako banke ne daju, to je signal da postoji rizik. Bankarske garancije moraju da budu jako visoke, u smislu da što taj iznos bude viši to će biti veći znak da banke veruju da rizika neće biti po okolinu. Ukoliko te garancije budu 50 ili 100 miliona evra, to će biti znak da projekat nosi određeni stepen rizika. Ne znači da će se taj rizik i realizovati. Ali ako kao investitor dobijete garancije banaka, vi ste time rešili diskusiju u javnosti, jer u tom slučaju je neko spreman da garantuje i da izgubi novac. Mi to nigde nismo čuli u našim diskusijama. Iz aspekta ekonomije, mi moramo da razmislimo da li mi to možemo da podignemo na viši nivo,“ kaže Marković.