Rubini: Globalna ekonomija se sve više okreće nekonvencionalnim rešenjima

Usled činjenice da su brojne razvijene ekonomije suočene s anemičnim oporavkom nakon finansijske krize 2008. godine, njihove centralne banke bile su primorane da napuste konvencionalne monetarne politike – smanjivanjem kamatnih stopa putem kupovine kratkoročnih državnih obveznica na otvorenom tržištu – i zameniti ih nizom nekonvencionalnih politika, piše poznati ekonomista Nurijel Rubini.

Uprkos činjenici da je nulto nominalno ograničenje na kamatne stope – što se prethodno smatralo samo teoretskom mogućnošću – zaista dostignuto i politika nultih kamatnih stopa (ZIRP) sprovedena, rast je i dalje ostao anemičan.

Stoga su centralne banke pribegle merama koje pre jedne decenije nisu ni postojale kao opcija. Trenutno su spremne da ponovo učine isto. Lista nekonvencionalnih mera je opsežna. Bilo je tu kvantitativno popuštanje odnosno kupovina dugoročnih državnih obveznica, kad su kratkoročne stope već bile na nuli. 

To je bilo popraćeno politikom jeftinih kredita, koja je poprimila oblik kupovine privatnih ili poluprivatnih sredstava od strane centralne banke – poput hipotekarnog kredita – i ostalih imovinom osiguranih vrednosnih papira, osiguranih obveznica, korporativnih obveznica, imovinskih penzionih fondova, pa čak i deonica fondova kojima se trguje na berzi.

Cilj je bio smanjenje kreditne marže (razlike između prinosa na privatna sredstva i onih na državne obveznice sličnog vremena dospeća) i podstaknuti, direktno ili posredno, cene ostale rizične imovine poput deonica i nekretnina. Zatim, tu je i upravljanje očekivanjima, opredeljenje za održavanje kamatnih stopa na nuli duže nego što je to opravdano ekonomskim osnovama, te na taj način dodatno smanjivanje kratkoročnije kamatne stope. 

Na primer, obavezom održavanja nultih kamatnih stopa tokom, recimo, tri godine podrazumeva se da bi kamatne stope na hartije od vrednosti s vremenom dospeća do tri godine takođe bi trebalo da padnu na nulu, pod pretpostavkom da srednjeročne kamatne stope budu zasnovane na očekivanjima vezanim za kratkoročne kamatne stope tokom sledeće tri godine.

Nizak rast – i inflacija

Takve politike smanjile su dugoročne i srednjeročne kamatne stope na državne hartije od vrednosti i hipotekarne obveznice. Takođe su smanjile kreditne marže na privatna sredstva, podstaknule tržište deonica, oslabile valutu i smanjile realne kamatne stope povećanjem inflatornih očekivanja. 

Zato su te politike bile delimično efikasne. Međutim, u većini razvijenih privreda, rast (i inflacija) tvrdoglavo su ostali na niskom nivou. Za to je postojao niz razloga. Usled smanjenja finansijske poluge od visokih privatnih i javnih dugova, nekonvencionalne monetarne politike mogle su da spreče ozbiljne recesije i potpunu deflaciju; ali nisu mogle dovesti do velikog rasta 2% inflacije.

Dok monetarna politika može igrati važnu ulogu u podsticanju rasta i inflacije, strukturne politike neophodne su za povećanje potencijalnog rasta i sprečavanje da se firme, domaćinstva, banke i vlada ne pretvore u zombije, hronično onesposobljene za prekomernu potrošnju usled prekomerne zaduženosti. 

Fiskalna politika bila je takođe neophodna u cilju pružanja podrške agregatnoj potražnji. Nažalost, politička ekonomija većine strukturnih reformi – sa svojim početnim troškovima i naknadnim dobrobitima – implicira da se one mogu dogoditi samo polako. 

Istovremeno, fiskalna politika bila je u nekim državama ograničena visokim deficitom i dugovima (koji ugrožavaju pristup tržištu), a u drugima (recimo u evrozoni, Velikoj Britaniji i SAD-u) političkim oprezom od dodatnog fiskalnog podsticaja dovodeći do strogih mera štednje koje potkopavaju kratkoročni rast.

Stoga, sviđalo se to vama ili ne, centralne banke postale su i još uvek jesu jedini izbor po pitanju pružanja podrške agregatnoj potražnji, povećanja mogućnosti zapošljavanja i sprečavanja deflacije.  

Posledično, nekonvencionalne monetarne politike – koje su se ustalile već gotovo tokom cele jedne decenije – i same su postale konvencionalne. Usled kontinuiranog slabog rasta i rizika od deflacije u većini razvijenih ekonomija, kreatori monetarnih politika trebalo bi da nastave sa svojom usamljenom borbom s novim skupom „nekonvencionalnih nekonvencionalnih“ monetarnih politika. Neke od njih već su sprovedene.

Primera radi, politika negativnih kamatnih stopa trenutno se smatra standardom u Švajcarskoj, Švedskoj, Danskoj, evrozoni i u Japanu, gdje se višak depozita koje banke imaju kod centralnih banaka kao posledica kvantitativnog popuštanja oporezuje negativnim kamatnim stopama. Kreatori politika premestili su težište s rada s količinom novca (kvantitativno popuštanje, politika jeftinih kredita i intervencija u razmeni stranih valuta) na rad s cenom novca (najpre politika nulte kamatne stope, zatim upravljanje očekivanjima, te u ovom trenutku politika negativnih kamatnih stopa). 

Nominalne kamatne stope trenutno su negativne ne samo u slučaju duga na jednu noć, već takođe i kod desetogodišnjih državnih obveznica. Zaista, državne obveznice u vrednosti od oko 6 triliona dolara širom sveta u ovom trenutku ima negativne nominalne prinose.

Rastuća nejednakost

Sledeća faza nekonvencionalne nekonvencionalne monetarne politike – ako se znatno povećaju rizici od recesije, deflacije i finansijske krize – mogla bi imati tri komponente. 

Prvo, centralne banke mogle bi oporezivati gotovinu kako bi sprečile banke u pokušaju izbegavanja poreza negativnih stopa na višak depozita. Budući da banke nisu u mogućnosti da pređu na gotovinu (što bi dovelo do nultih kamatnih stopa), centrlane banke mogle bi postati još negativnije po pitanju kamatnih stopa.

Dalje, kvantitativno popuštanje moglo bi prerasti do isplate gotovine poznate kao „novac iz helikoptera“ ili direktno monetarno finansiranje većih fiskalnih deficita od strane centralnih banaka. Na tržištu su se od nedavno pojavila šuškanja o dobrobitima trajne monetizacije javnih deficita i dugova. 

Štaviše, dok je kvantitativno popuštanje pogodovalo vlasnicima finansijskih sredstava povećanjem cena deonica, obveznica i nekretnina, ono je takođe podstaklo rastuću nejednakost. Novac iz helikoptera (putem smanjenja poreza ili prenosa finansiranih novoštampanim novcem) stavio bi novac direktno u ruke domaćinstava, što bi podstaklo potrošnju.

Očajničke mere 

Treće, politika jeftinih kredita centralnih banaka, ili kupovina privatnih sredstava, mogla bi značajno da se poveća. Razmotrite direktnu kupovinu deonica, visokorizičnih korporacijskih obveznica i loših bankarskih kredita. 

Ako nekonvencionalne nekonvencionalne monetarne politike zvuče pomalo suludo, potrebno je podsetiti se da je isto bilo rečeno o „konvencionalnim nekonvencionalnim“ politikama pre samo nekoliko godina. 

Ako se trenutni uslovi u razvijenim privredama održe i nakon cele jedne decenije, novac iz helikoptera, monetizacija duga i oporezivanje gotovine mogli bi postati novo kvantitativno popuštanje, politika jeftinih kredita, upravljanje očekivanjima, politika nulte kamatne stope i politika negativne kamatne stope. Očajna vremena nalažu očajničke mere.