SERIJAL ‘NOVE EKONOMIJE’: Reforma javnih finansija – 10 ključnih pitanja

U narednih godinu dana bavićemo se pitanjem kako reformisati javne finansije, da li za to imamo snage, znanja i pre svega političke volje, šta je do sada urađeno i šta je još neophodno uraditi da bi se Srbija mogla nazvati uređenom pravnom državom. Za to je pre svega potrebna vladavina prava, da zakoni budu dobri i pre svega da se poštuju. Podrazumeva se, da važe za sve jednako, bez izuzetka.

Bavićemo se poreskom politikom i sistemom naplate poreza, sivom ekonomijom i načinima za izbegavanje zakona. Tokom narednih deset brojeva ćemo analizirati i istraživati zbog čega su ove oblasti uzrok niske konkurentnosti srpske privrede i uz pomoć stručnjaka davati predloge za rešavanje uočenih problema.

Kako postići dinamičan, održiv i zdrav privredni rast je glavno ekonomsko pitanje u Srbiji ove godine, s obzirom da je inflacija konačno spuštena na razumni nivo, a devizni kurs je relativno stabilan. Nakon što je Vlada u 2015. započela proces fiskalne konsolidacije koji će, prema optimističkom planu, trajati do 2017. vreme je da se, pored štednje, učini nešto na stvaranju nove vrednosti. Nije dovoljno samo smanjenje rashoda. Potrebno je povećati prihode.

Na početku svih analiza o uslovima poslovanja u nekoj zemlji na prvom mestu je poreski sistem. U Srbiji se prethodnih deset i više godina vodila politika privlačenja investicija, pored direktnih plaćanja investitorima, i niskim stopama poreza na dobit. Dugo je Srbija bila među zemljama sa najnižim porezom na dobit (izuzimajući of šor zemlje) sa 10 odsto, a među zemljama u razvoju, posebno u našem regionu, vladala je prava trka ko će ponuditi niži porez na dobit i više olakšica. 

Nažalost, s jedne strane to nije privuklo mnogo ozbiljnih investitora, a s druge strane je uticalo da oni koji dođu budu više okrenuti brzoj zaradi, nego dugoročno stabilnom poslovanju. Kako kažu privrednici, „jeste porez na profit nizak, ali treba ostvariti profit“ aludirajući na pravnu nesigurnost i veliki broj parafiskalnih nameta koji vrebaju iza svakog ćoška. 

Tokom 2013. godine, a te i prethodne godine povećani su malteni svi porezi, porez na dobit je povećan na 15 odsto, što i dalje svrstava Srbiju među zemlje sa umerenim, pa čak i nižim porezom. Osim toga porez na dividende, udele u dobiti, autorske naknade, kamate i kapitalni dobitak pravnih lica je 20 odsto.

Ovde treba istaći da vlasnike firmi koji žele kao fizička lica da podignu dobit svog preduzeća čeka još jedan porez, a to je porez na prihode od kapitala koji iznose još 15 odsto. U tom slučaju, ukoliko firma ne reinvestira dobit, efektivni porez koji mora da se plati da bi se uživalo u ostvarenoj dobiti je dvostruko veći.

Za velike investitore postoje poreske olakšice poput oslobađanja poreza na dobit u periodu od 10 godina ukoliko se investira više od devet miliona evra i zaposli više od 100 radnika.

Gledajući isključivo porez na dohodak Srbija iz ugla privrednika, takođe na papiru, dobro stoji. Porez na zarade je svega 10 odsto. Međutim, ukupno opterećenje zarada je u proseku 65 odsto zbog visokih doprinosa za penziono i zdravstveno osiguranje.

Da li su porezi visoki

Oporezivanje rada je predmet sporenja u ekonomskoj javnosti već duže vreme. Dugo je u Srbiji oporezivanje rada bilo čak i regresivno, da bi se povećavanjem neoporezivog iznosa uspostavila blaga progresivnost. 

Sa ogromnim rastom nezaposlenosti od izbijanja krize, u prvi plan je izbilo pitanje kako učiniti zapošljavanje isplativijim. Pojavili su se predlozi da se smanji opterećenje zarada za čak trećinu, ali takav predlog nikada nije prošao, jer nije bilo odgovora na osnovno pitanje – kako nadomestiti tu rupu u ionako praznoj državnoj kasi. To pitanje i dalje stoji, a po svemu sudeći, zatvaranje tog manjka povećanjem PDV-a ne može biti opcija, jer je PDV iovako prilično visok i iznosi 20 odsto. 

Pored toga, ovaj porez je poznat kao regresivan, odnosno više opterećuje siromašne. S druge strane, određivanje poreskih stopa na imovinu je prebačeno na nivo lokalnih samouprava, a neke su se „proslavile“ udvostručavanjem i utrostručavanjem poreza. Nova ekonomija će u svojim istraživanjima pokušati da utvrdi kakvi su stvarni efekti poreske politike na privrednu aktivnost u Srbiji i šta je to što privrednicima treba, a šta je ono što je moguće.

Možda bi usklađivanje poreskog sistema bilo lakše kada bi više preduzeća i građana plaćalo poreze kakvi su sada. Međutim, sa sivom ekonomijom od 30 odsto BDP-a, na koliko je procenjeno u najozbiljnijoj studiji do sada urađenoj na tu temu od strane USAID-a, skoro 10 milijardi evra se okreće daleko od očiju i dohvata poreskih organa. Procenjuje se da je državni budžet zbog toga oštećen za između tri i četiri milijarde evra. Bilo bi pogrešno kalkulisati šta bi bilo kada bi sve to bilo naplaćeno, jer u svakoj zemlji, pa i u najuređenijima postoji izvesni procenat crne i sive ekonomije. 

U zemljama Centralne i Istočne Evrope sa kojima bismo mogli da se uporedimo, taj procenat je oko 24 odsto. Prema ocenama u Nacionalnom programu za suzbijanje sive ekonomije koji su kreirali NALED i USAID cilj je da se do 2020. udeo sive ekonomije u BDP-u smanji na 26,7 odsto. To bi trebalo da donosi oko 300 do 350 miliona evra godišnje u budžet.

Nelojalna siva konkurencija

Međutim, iako se šteta po budžet često stavlja u prvi plan, negativan uticaj na ostatak privrede koja radi legalno je verovatno još značajniji. Nelojalna konkurencija tera legalne firme da smanjuju proizvodnju, otpuštaju ljude i na kraju ili zatvaraju posao, ili i same idu u sivu ili crnu zonu. Oni koji opstanu, nemaju sredstava da tehnološki unapređuju firmu, što kada se primeni na celu privredu, delom objašnjava i nekonkurentnost srpske ekonomije. Efekat je dalji pad BDP-a, zaposlenosti, kao i poreskih prihoda. Zauzvrat, svako smanjenje BDP-a za jedan procentni poen utiče na povećanje sive ekonomije za 0,6 do 0,7 procentnih poena.  

Prema anketi privrednika iz decembra prošle godine, polovini je umanjen promet do 30 odsto. Najčešći oblici izbegavanja poreza su neprijavljivanje radnika, prema istoj anketi svaki četvrti radnik nije prijavljen, i izbegavanje plaćanja PDV-a gde se procenjuje da je naplaćeno 25,1 odsto manje od potencijalnog PDV-a.

Prema mišljenju ministra finansija Dušana Vujovića, veliki izvor sive ekonomije su mala i srednja preudzeća, kod kojih je veliki broj transakcija u sivoj ili crnoj zoni.

Sve dosadašnje mere za suzbijanje sive ekonomije su bile ad hoc i privremene, te tako nisu ni dale neki značajniji efekat. Nažalost, sudeći prema najavama, ni u ovoj godini neće biti sistemskih rešenja, već će se država okrenuti onlajn fiskalizaciji i lutriji u kojoj bi učestvovali građani sa fiskalnim računima. Prema mišljenju predsednika Fiskalnog saveta Pavla Petrovića, ništa od toga ne može zameniti efikasnu i dobro organizovanu Poresku upravu. Inače, Poreska uprava se već duže vreme nalazi u stalnoj reorganizaciji, o čemu najbolje govori podatak da je u poslednje četiri godine na čelu ove institucije bilo pet ljudi i to uglavnom u ulozi vršioca dužnosti.

Stotine izgubljenih sati

I mada bi po visini poreskih stopa neko mogao proglasiti Srbiju veoma povoljnim mestom za poslovanje, podatak iz liste Doing business 2016. koju svake godine pravi Svetska banka, vratio bi ga u realnost. Srbija se u kategoriji plaćanje poreza nalazi na 143. mestu, a to je čak i napredak od 22 mesta u odnosu na izveštaj iz prethodne godine. Plaćanje poreza ne obuhvata samo poreske stope, već i broj poreza, komplikovanost poreskih procedura i vreme neophodno za plaćanje poreza. U visoko razvijenim zemljama OECD-a godišnje se na ime poreza načini 11,1 uplata. U zemljama Evrope i Centralne Azije u proseku oko 19 puta se obavi plaćanje. U Srbiji privrednik mora 42 puta da stane pred šalter ne bi li izmirio obaveze prema državi.

 Samo plaćanje poreza oduzme godišnje 244 sata. Od toga 106 sati se potroši na plaćanje obaveza po osnovu poreza i doprinosa za plate zaposlenih. Sam iznos ukupnih poreza kao procenat profita je nešto veći nego u regionu Evropa i Centralna Azija i nešto manji nego u razvijenim zemljama i iznosi 39,7 odsto. Međutim, očeigledno nije problem u iznosima, već u komplikovanima adminsitrativnim procedurama. Otuda skepsa u pogledu efikasnosti i efektivnosti lutrije sa fiskalnim računima.

Drugi problem koji Poreska uprava mora da reši je nagomilavanje dugova nekih preduzeća. U vrhu liste poreskih dužnika, koja je poslednji put objavljena za jun 2015. godine, nalaze se firme u restrukturiranju sa milijardama dinara duga, a prva je Zastava oružije sa 7,7 milijardi dinara duga. 

Ako je to nagomilavanje dozvoljeno kao deo socijalne politike – da se velika društvena preduzeća ne zatvaraju, zbog čega se nisu plaćali ni doprinosi, ni komunalije, ni obaveze prema drugim preduzećima, postavlja se pitanje zašto se tako nešto dozvoljava privatnim kompanijama. 

Tako je Monus, fabrika cigareta koja se povezuje sa Predragom Rankovićem Pecenijem po ovom spisku nagomilala 2,17 milijardi dinara duga. Tu su i veliki dužnici koji su nagomilavali dugove i prema bankama i prema državi bez vidljivog pokušaja da ih iko išta pita, poput Farmakoma, Zekstra grupe, Beohemije, Verano motorsa.

S druge strane, veliki broj malih privrednika ima neko neprijatno iskustvo sa Poreskom upravom, ako su zakasnili sa plaćanjem poreza makar i jedan dan. U ovom serijalu Nova ekonomija će se pozabaviti istraživanjem kako i zašto je moguće da se velikima ovoliko gleda kroz prste dok na veliko izbegavaju obaveze, dok se neki gledaju maltene kao neprijatelji, mada rade pošteno.

Fantomski perači para

Poreska uprava je u prošloj godini otkrila oko 230 fantomskih firmi, čijim je poslovanjem budžet oštećen za gotovo 13,5 milijardi dinara. Kako fantomske firme funkcionišu, može se zaključiti iz jedne krivične prijave Poreske uprave. Prijavljeni je osumnjičen da je od marta do decembra 2014. godine, od nepoznatih fizičkih lica otkupio 2.720 tona raznih sekundarnih sirovina, u ukupnoj vrednosti od 258,8 miliona dinara. U svojim poslovnim knjigama lažno je prikazao da je sekundarne sirovine nabavio od šest tzv. peračkih i fantom preduzeća iz Beograda u nameri da izbegne plaćanje poreza na dohodak građana koji se plaća kada se sekundarne sirovine otkupljuju od fizičkih lica.

U Srbiji je prema podacima Agencije za privredne registre u 2014. godini bilo oko 25.000 preduzeća bez zaposlenih. Iako većina njih radi legalno, ipak stručnjaci ocenjuju da su ta perduzeća veliki izvor poreske evazije i nelikvidnosti. Od njih ne samo da strada budžet, već i druge firme koje nasednu i isporuče robu na odloženo. Procenjuje se da su preduzeća u Srbiji u poslednjih 10 godina oštećena za oko 800 miliona evra.

Prema poslednjim podacima Narodne banke Srbije, 31. januara  ove godine u blokadi je bilo 53.257 matičnih brojeva dužnika, a ukupan iznos duga po osnovu koga su računi blokirani iznosio je 299.175.478.145,67 dinara. Više od 50.000 blokiranih firmi i blokada od oko dve i po milijarde evra, zakočile bi i mnogo jače privrede od srpske. U priličnom broju slučajeva modus operandi je gomilanje obaveza u jednoj firmi i izvlačenje iz nje sredstava, da bi ostala samo ljuštura sa dugovima. Istovremeno, bez ikakvih posledica njen vlasnik otvara jedno ili više drugih preduzeća i nastavlja da posluje bez problema. 

U poslednje vreme je u modi da se nove firme otvaraju na teritoriji Kosova i Metohije gde naše vlasti nemaju jurizdikciju, pa sudovi ne mogu da ih nađu čak i ako se pokrenu tužbe.

Pitanje za nadležne je svakako kako je moguće da se nagomilaju dugovi od nekoliko desetina miliona dinara u firmi koja je registrovana sa kapitalom od nekoliko stotina evra. Iskustva nekih uređenijih zemalja govore da se u stečaj ide automatski kada obaveze pređu određeni nivo kapitala ili imovine, ili se država umeša nekom vrstom pomoći preduzeću ako mu je ona potrebna. U svakom slučaju, čini se sve da se ne završi sa ljušturom prepunom dugova iz koje ne može ništa da se naplati.

Pre više od godinu dana sasvim se ozbiljno radilo na donošenju zakona po kome bi se formirao registar diskvalifikovanih lica, odnosno direktora i vlasnika firmi koje su oterane u bankrot sa velikim dugovima. Iako je predlog zakona po nekim informacijama čak i završen, do sada se nije našao u proceduri donošenja. Namera Nove ekonomije je da utvrdi zašto.

Prema mišljenju mnogih ekonomista i privrednika, u srcu lošeg privrednog ambijenta je neefikasno sudstvo koje unosi pravnu nesigurnost i u konačnici ne omogućava sprovođenje ugovora. Prema istraživanju Svetske banke Doing business 2016, za sprovođenje ugovora u Srbiji je potrebno 635 dana i to košta 34 odsto potraživanja. Inače, od mnogih stranih investitora se može čuti čuđenje da pravni sistem štiti dužnika, a ne poverioca.

Zašto su ugovori tajni

I iz izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije može se zaključiti da je ključni problem srpske ekonomije neefikasno sudstvo i odsustvo vladavine prava.

„Pravna sigurnost i izvršenje i dalje su slabi i potrebno je uložiti značajne napore da se dodatno poboljša poslovno okruženje. Mnogi zakoni, važni za strukturne reforme i socioekonomski  razvoj i dalje se usvajaju putem hitnih postupaka, bez odgovarajuće konsultacije i javne rasprave. Osim toga, primena zakona je i dalje problematična, jer postoje velika kašnjenja u usvajanju  podzakonskih  akata. Pravosudni  sistem je spor u pogledu izvršenja imovinskih prava. Broj zaostalih sudskih predmeta je i dalje veliki, pa preduzeća često izbegavaju da koriste sudove kao rešenje svojih problema“, navodi se u izveštaju Evropske komisije.

Mala ilustracija neefikasnosti sudstva može biti i podatak da je u anketi privrednika o sivoj ekonomiji koji je NALED uradio u decembru prošle godine, svega 14 odsto njih smatra da će oni koji se bave sivom ekonomijom biti kažnjeni, a tek osam odsto misli da će oni i platiti kaznu. Neki čak i najveći problem u borbi protiv sive ekonomije vide u neefikasnosti sudova.

Druga ilustracija bi mogla biti i sledeći podatak: od  2003. godine, poreska policija podnela je više od 9.000 prijava protiv fantomskih firmi perača, a samo u oko 200 slučajeva presuđeno je zatvorskom kaznom. Razlozi i uzroci ovakve prakse takođe će biti predmet istraživanja.

Na kraju, jedna od tema će biti i netransparentnost prilikom sklapanja ugovora između države i stranih investitora. Svaka vlada Srbije u poslednjih 15 godina imala je svoju kapitalnu transakciju, ili privatizaciju koja je po pravilu bila obavijena velom tajne i nosila oznaku poverljivo. Vrhunac je dostignut otkrivanjem ugovora sa Fiatom koji je tadašnje Ministarstvo privrede dostavljeno Savetu za borbu protiv korupcije potpuno zacrnjeno. Izgleda da je sve u tom ugovoru bilo poslovna tajna. Ni poslednje vlade nisu bile imune na strateške poverljive ugovore, pa je javnost nakon dosta peripetija saznala za nekompletan ugovor sa Etihadom o partnerstvu u Er Srbiji, kao i za kupovinu ili dodelu poljoprivrednog zemljišta Al Dahri, Beogradu na vodi itd. Koliko je ta poverljivost u sporazumima sa strateškim partnerima donela koristi Srbiji, a koliko njima, takođe će biti predmet istraživanja.

Kako postići dinamičan, održiv i zdrav privredni rast?

Kako postići dinamičan, održiv i zdrav privredni rast je glavno ekonomsko pitanje u Srbiji ove godine, s obzirom da je inflacija konačno spuštena na razumni nivo, a devizni kurs je relativno stabilan. Nakon što je Vlada u 2015. započela proces fiskalne konsolidacije koji će, prema optimističkom planu, trajati do 2017. vreme je da se, pored štednje, učini nešto na stvaranju nove vrednosti. Nije dovoljno samo smanjenje rashoda. Potrebno je povećati prihode.

*NAPOMENA:  Ovaj projekat Reforma javnih finansija – 10 ključnih pitanja  finansira Evropska unija kroz program Jačanje slobode medija u Srbiji kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Sadržaj ovog dokumenta je isključivo odgovornost Business Info Group, izdavača Nove ekonomije i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.