Sjaj i beda crnogorskog turizma: Kad paradajz hoće da bude elitni turista

Elitni turizam još uvek nije stigao u Crnu Goru, a kad će – ne zna se. Elitne cene za niskoplatežne turiste sve više zauzimaju i ono malo morske obale, a najpopularniji natpis u XXI veku u Crnoj Gori je i dalje: privatna plaža.

Iako je još prva „posleđukanovićevska vlada“ na čelu sa premijerom Zdravkom Krivokapićem pre pet godina obećala da će crnogorsku obalu vratiti narodu i turistima, na jednom od najlepših komada južnog Jadrana kao da je u toku suprotan proces.

Crnogorski paradoks

Paradoks je da je nekadašnje sindikalno letovalište Čanj po cenama elitnija destinacija od čuvenog Svetog Stefana. Svađa države i privatnog investitora dovela je do toga da Sveti Stefan turistima svoje dve plaže nudi potpuno besplatno, da zabodu suncobran besplatno gde god žele (što nije bilo moguće čak ni u vreme Jugoslavije), dok hotel u kome je nekada gostovao svetski džet set, od Bobija Fišera, do Tine Tarner i Eltona Džona, sada zatvoren sakuplja prašinu i lagano propada.

Za to vreme u Čanju je 90 odsto plaže pokriveno suncobranima koji se naplaćuju. Nema veze što je u pitanju destinacija Barske rivijere koja je po vokaciji uvek bila za one sa plićim džepom, pežorativno nazvanima paradajz turistima. Nema veze ni što veći deo plaže zvrji prazan dok se masa tiska na uzanom prostoru nadomak mola, gde smeta lokalnim brodskim prevoznicima koji nude uslugu razvoza na Kraljičinu plažu u sledećoj uvali i koji neprestano s razglasa upozoravaju da nije ni bezbedno plivati u njihovoj blizini.

Elitnost turizma u Crnoj Gori mogao bi da podigne pre dve i po godine otvoreni elitni auto-put „princeza Ksenija“ od Kolašina do Podgorice, koji putovanje iz Srbije skraćuje za skoro dva sata, a osim toga vozači više ne moraju da vijugaju opasnim krivinama kanjona Morača.

Međutim, iako je Ksenija remek delo putnog graditeljstva, turista će ta dva ušteđena sata potrošiti čim siđe s njega i prođe tunel Sozinu. Od Đurmana do Bara, što je deonica magistrale duga tek oko desetak kilometara, vožnja u jednom smeru skoro svakodnevno traje preko sat vremena. Ništa bolje nije ni na potezu od Kotora do Tivta i Budve. Ko na primer letuje na Barskoj rivijeri, a želi da obiđe Kotor, deonicu od samo 60 kilometara prelaziće najmanje dva sata (ako ima sreće), a u proseku tri.

Keš, kartica i (bezalkoholna) šmekerica

Sektor usluga je i dalje rak rana crnogorskog ugostiteljstva. Pojedini ugostitelji i dalje turistima nameću neka svoja pravila umesto da im se prilagođavaju i time bacaju senku čak i na one koji profesionalno rade.

Stari Bar nije poznat kao Kotor, iako bi istoričari rekli da je po značaju tvrđave, sačuvanom rimskom akvaduktu i kao arheološki lokalitet čak bitniji od daleko poznatije Boke. Tamo u brda zađu samo oni koji znaju da će naći autentični vizantijski stil koji su kasnije nadograđivali Mleci, Nemanjići, Osmanlije…

U dva najpoznatija restorana „Bedem“ i „Stara čaršija“ hrana je vrunska, a usluga osrednja, po evropskim standardima čak i nedopustiva. U prvom konobar na kraju večere saopštava gostu da ne radi aparat za plaćanje karticama.

„Što ću, ceo dan ne radi, do sistema je, nije do mene“, objašnjava konobar, pa onda gost moli svog prijatelja koga je izveo na večeru da plati kešom, a njemu nadoknađuje tako što će mu preko telefonske aplikacije prebaciti te pare sa svog računa na njegov.

U drugom restoranu konobar na večeri za osam ljudi zaboravi jednu narudžbinu. Hrana je vrhunska, od teletine ispod sača do biftek krpica, ali ista može da se zalije samo vodom ili sokom. Alkohol se ne služi.

Prosečnom turisti teško je objasniti kako preko puta Plave džamije u Istanbulu može da popije pivo, vino ili bilo koju žestinu, a u srcu Evrope, severnije od Grčke, Španije ili Turske ne može. Još uvek se sećam sablaznutog pogleda Emrea, mog domaćina u Istanbulu pre par godina, kada sam ga pitao da li igde u gradu postoje restorani ili barovi gde ne služe alkohol.

„Religijska uverenja i ugostiteljstvo ne idu zajedno“, rekao mi je tada i dodao da se „pravila islama nigde u Turskoj ne nameću turistima“.

U poslastičarnici „Montenegro“ u Petrovcu služe ajs kafu bez sladoleda, iako je u meniju navedeno da uz šlag treba da dobijete i nekoliko kugli vanile. Tu će vam konobar čak održati lekciju da ne možete da platite karticom ako to niste najavili pre nego što ste poručili. Međutim, aparat će nekim čudom proraditi ako u kešu imate samo 10 evra za račun koji je 18 evra.

Država se trudi, ali joj ne ide

Osim novog auto-puta i „oslobođenog“ Svetog Stefana, vidi se da se država trudi da izađe turistima u susret, ali su ti koraci mali i verovatno još uvek nekima nerazumljivi, barem onima koji su navikli da će turista uprkos svemu uvek sam doći.

Na granici ćete dok čekate dobiti kafu na poklon, javni parkinzi su jeftiniji nego u Beogradu (a pre samo nekoliko godina su bili skuplji), gorivo je jeftinije nego u Srbiji, a putokazi su obnovljeni i jasni za skoro sve bitne destinacije.

Ponekad taj trud države u vidu pomoći lokalnog turizma ode u paradoks i postane kontraproduktivan, kao na primer kada se ceo Čanj zatvori od 20 časova do ponoći zbog koncerta Milene Ćeranić i Ćema za nekoliko stotina ljudi. Nema veze što je neko možda vozio duže od osam sati i želi da prođe što pre do svog apartmana i smesti decu na spavanje ili se istušira, ode u čist toalet… Ima da sedi u autu i čeka dok policija ne odblokira jedinu ulicu koja čak nije ni zauzeta, jer masa na koncertu može da se smesti i na komad puta koji ne ometa prolaz.

Oni koji znaju da se ne može ceo vek živeti od novih turista već da su (naj)bitniji oni koji će se vratiti kažu da ih država i dalje sputava privatizovanjem obale i dozvoljavanjem „pljačkanja“ turista kojima dan na plaži izađe skuplje nego dan u apartmanu. Hit leta su baldahini sa krevetom ili ležaljkama, ponegde čak i golim peskom ispod belih čaršava, što je usluga koja košta od 60 do 100 evra.

Ponegde je u cenu uračunata i flaša šampanjca ili crnog vina, pa ovaj vid usluge zbog atraktivnih fotografija najčešće koriste klinci koji grupno sakupe pare na gomilu i onda ceo dan prave lepršave snimke za Instagram i druge društvene mreže.

Porodica koja je na letovanju u Čanju mora da dnevno na plaži potroši najmanje 50 evra, a u to nije uračunata ni kafa, sok, sendvič ili sladoled. Iako je suncobran sa dve ležaljke 25 evra, gospodar plaže neće prihvatiti argument da deca nikom pored ne smetaju. Iako su deca, zauzimaju prostor, a plažni red nalaže da i deca zauzimaju senku ekvivalentnu još jednom suncobranu i još dve ležaljke. U prevodu još 25 evra (50 evra ukupno).

Da istovremeno pitate konobara Aleksandrosa u taverni Palirija u Lihnosu (grčkom pandanu Čanja, nadomak Parge), on bi pogledao u sat i rekao: „Pa prošlo je 16 časova, slobodno koristite suncobrane i ležaljke, ne naplaćuje se više“. A i da se naplaćuje, koštale bi 10 evra, i niko ne bi brojao koliko vas se naguralo ispod jednog suncobrana i pored dve ležaljke, jer je prostor između dovoljan da niko nikom ne smeta.

Nije ni plaža sa svačiji džep

Demokratska partija socijalista, stranka bivšeg predsednika Mila Đukanovića, imala je pre više od 15 godina predizborni slogan: „Mi znamo gdje i kako, Crna Gora k’o Monako“. Tada se turistima na ulazu u Crnu Goru naplaćivala i takozvana ekološka taksa, iako su usput mogli da se dive divljim deponijama i prljavim plažama.

Plaže su danas vidno čistije, mada komunalne službe kao da nikada nisu saznale da i obala može da se komunalno održava, kao što se to radi u susednim zemljama. Novi model po kome je privatnom zakupcu nametnuto i održavanje komunalnog reda funkcioniše, jer do sada su samo savesni zakupci plaža kupili redovno đubre iza turista.

Treba biti iskren i naglasiti da nisu svi nezadovoljni kvazielitnim turizmom u Crnoj Gori. Ima i onih koji mu se godinama vraćaju i tvrde da je dobro što na plažama nema gužvi. Nije ni plaža za svačiji džep, a onaj ko je sam na ležaljci, u moru slobodnih suncobrana, valjda se oseća superiornije u odnosu na one koji se tiskaju na malom delu slobodne obale.

Razlika u odnosu na Monako je što tamo nema pored onih čiji peškiri moraju da dodiruju jedan drugi jer je prostor premalen za toliku masu. Razlika u odnosu na Monako je i što onaj ko je platio 50 evra za dan na plaži verovatno ne misli da je skroz „cool“ hladiti dinju ili lubenicu u plićaku mora, dok se pored u najlonskoj kesi takođe hlade limenke piva.