Srpska privreda: Zverka kojoj je vreme da riče

Vreme je da privreda Srbije prestane da bude „plašljiva zverka“ – kakvom ju je Forbes s pravom ocenio u svom tekstu od petka. (Pod „privredom“ se misli na one koji nisu deo režimske klijentele). U godinama od 5. oktobra kad su samo kolubarski rudari mogli da obore vlast, ta „zverka“ postala je zver koja i te kako može svakom režimu da lupi rampu. Privatni sektor Srbije izvozi oko 20% BDP-a, što ne uključuje značajan broj „naših“ firmi registrovanih u inostranstvu. A izvoznici su „zlato“. Najbezbedniji su izvor deviza i ne zavise od državnog mita ili milostinje. Zarađuju 13 milijardi evra – malo li je?

Nije sva privreda plašljiva. Pogledajmo Čačak. Grad sa daleko najsnažnijom i organizovanijom domaćom privredom, daleko najveći broj domaćih firmi izvoznika po stanovniku – pritom s jednom od najviših stopa zaposlenosti izvan Beograda.

Nisu slučajno Čačani ti koji su predvodili 5. oktobra, a i sad organizuju jedan od prvih zborova građana sa ciljem da promene lokalnu vlast (informacija sa društvenih mreža). Čačak ima veliki broj privrednih udruženja, koja su sva članovi krovnog udruženja u kom složno sarađuju po pitanju pitanja od zajedničkog interesa. U Srbiji danas svi možemo da postanemo „Čačani“.

Onima koji možda brinu da je „vrabac u ruci bolji nego golub na grani“ moja poruka je da je ovaj vrabac nekad možda ličio i na goluba, ali sada je na sigurnom putu da se ucrvlja. Privreda još uvek „radi“ na krilima fiskalne konsolidacije iz 2014-2018. godine koja daje prostor sve besmislenijim državnim investicijama. Protesti kao takvi neće da je ugroze. Ali takva fiskalna politke stoji na sve trulijim „nogama“.

„Havarija“ TENT-a iz 2021. koštala je Srbiju bar dva odsto BDP-a. Ni ta havarija, ni pad nadstrešnice, nisu bile „vanredni“ događaji, već reprezentativni. Svakoga dana na svakom koraku troše se neke rezerve, i samo povremeno vidljivo plaćamo njihovu cenu.

Pored toga strani investitori počeli su da napuštaju Srbiju zbog precenjenog kursa, a domaći izvoznici se guše. Prošlo je vreme kad su investicije rekama tekle iz Nemačke u ostale evropske privrede. Sad se kreću u suprotnom pravcu.

Precenjen kurs se rešava podizanjem produktivnosti privrede. Koliko bi nam skočila produktivnost kada bismo sredili EPS, Telekom i još ponešto? Ali Aleksandar Vučić to ne može da uradi. Dapače. Drugo „rešenje“ je smanjenje visine domaćih plata i cena u odnosu na inostrane. To je uvek jako bolno – ponekad onoliko bolno koliko se namučila Grčka.

Dubina protesta koji su zahvatili Srbiju, i čistota razloga i načina zbog kojih su oni pokrenuti jedinstvena su prilika za privrednike Srbije. Oni mogu i treba da budu jezičak na vagi koji će od Srbije da napravi uređenu zemlju, vrativši je sa puta srljanja u produženu političku krizu ili trulu despotiju. Dugoročna ekonomska stabilnost i progres su im na dohvat ruke.

Potrebno je da urade dve stvari. Jedna je da podignu pogled sa uobičajenih zahteva (manji ovi ili oni porezi, veće ove ili one subvencije) i koncentrišu se na „krovne“ ekonomske mere koje će da stabilizuju zemlju i lansiraju je putem uređivanja. U ovom trenutku to su najpre politike koje će da stabilizuju privredni rast uz lagano dovođenje kursa na realan nivo, i reforme neophodne da se reše neuralgične tačke u (ne)vladavini prava koje guše privredu (npr. kako da se javna preduzeća otmu iz partokratskih šaka).

Privrednici najbolje razumeju kakav im ekonomski ambijent treba. Umesto da se odazivaju na poziv PKS i stidljivo daju Vučiću na znanje da mu je režim nepodnošljivo korumpiran, treba da se okupe sami – i zauzmu stav. Lako će potom sa nešto eksperata da identifikuju te osnovne politike i reforme i sroče program.

Pošto sroče program, treba da otvore novčanike i otvoreno – jer rade za celu Srbiju – utiču na političke programe u opticaju. A bilo bi ok i da iznedre bar neku. U istoriji demokratije od koje hteli-ne-hteli učimo, uobičajeno je da pokreti ljudi koji imaju jasan interes ili uverenja stoje iza političkih stranaka i disciplinuju i podsećaju njihove lidere na oni ne rade za sebe, već za neki legitiman interes.

Oni najbolje znaju zašto njihovo investiranje u Srbiji nije veće. Znaju i koliko bi i njima i Srbiji bilo bolje da se oni osećaju sigurnije kad investiraju. Ćutanjem, čekanjem, i bez plana (kako navodi Forbes) nesigurnost i nebezbednost njihovih investicija postaje veća od „rizika“ koje bi preuzeli aktiviranjem. Globalna neizvesnost neće se skoro stišati, a nezadovoljstvo građana još manje. Ni na jedan od ta dva izazova režim ne ume kako treba da odgovori. A umesto produktivnosti, srpskom privredom nastaviće da se širi rak korupcije i urušavanja institucija.

Retki su trenuci kad se interesi cele privrede ovako jasno poklapaju, a poklapaju se, svakako i sa građanima Srbije. Ovo je jedan od njih. Ako se veći deo domaće privrede udruži, zaista nema čega da se plaši. Jedina prepreka leži u (ne)poverenju, i teškoćama u koordinaciji – uobičajenim srpskim boljkama.
Jedini pravi neprijatelj srpskih privrednika mogu samo biti – oni sami.

* Autorka je predsednica Upravnog odbora i glavna ekonomistkinja Centra za visoke ekonomske studije