Kako smo od 2018. do danas izgubili petinu srpskog stočarstva?

Neobična scena u hrvatskom Iloku: automobili srpskih registracija parkirani ispred velike prodavnice, a unutra njihovi vozači kupuju meso. Porodice iz Srbije grupno prelaze granicu da bi u Hrvatskoj, zemlji Evropske unije, s većim platama i generalno višim cenama, jeftinije kupovali svinjetinu. Prizor dovoljno začuđujući da privuče pažnju medija, a zapravo tek poslednji simptom bolesti koja čitavu deceniju iznuruje naše stočarstvo. 

Prema popisu poljoprivrede, čije su prve brojke nedavno objavljene, reći da je proizvodnja stoke u Srbiji od 2012. naovamo desetkovana, bio bi eufemizam.

Gotovo da nema kategorije koja nije urušena u poslednjih 11 godina. Od toga da danas imamo 182.000 goveda manje, 1,1 milion svinja manje i 4,7 miliona komada živine manje, oštar pad vidi se u svim segmentima, sem u jednom – broju pčelinjih košnica koji je u stalnom porastu. Možda baš zbog toga, te košnice dobijaju iznenađujući deo prostora u medijskim predstavljanjima rezultata popisa, ali pčele ipak ne mogu da pokriju najporazniji nalaz do koga se došlo: samo u poslednjih pet godina broj uslovnih grla stoke, jedinice koja sve životinje koje se koriste u ishrani, od krave do pileta, svodi na uporedivu veličinu, pao je za 20 odsto, prema prezentaciji Republičkog zavoda za statistiku. Plastično govoreći, od 2018. do danas ostali smo bez petine stočarstva. 

UZROCI PROPADANJA

Goran Živkov, nekadašnji ministar poljoprivrede, navodi tri osnovna uzroka kontinuirane erozije srpskog stočarstva: kretanje broja stanovnika, politiku subvencija i sam način na koji se stoka proizvodi u Srbiji.

Prvi razlog je objektivan, „jer nas je sve manje“, pa i dinamika proizvodnje prati kako veličinu tržišta, tako i ljudske kapacitete koje agrar može da koristi.

Popis je, recimo, pokazao da je poljoprivredna radna snaga za pet godina smanjena za 186.000 ljudi, sa 1,33 miliona na 1,15. Poređenja radi, 2012. na gazdinstvima smo imali čak 1,44 miliona ljudi.

Međutim, druga dva uzroka direktno padaju „na dušu“ vlastima koje upravljaju Srbijom poslednjih dvanaest godina.

„Mi smo do 2012. imali suficit u izvozu mesa, mleka, sireva i jogurta a onda, od 2012. godine, imamo deficit“, kaže Živkov.

Iako ima razumevanja za veličinu problema sa kojim je vlast morala da se uhvati ukoštac („mi smo zatvoreno tržište koje se smanjuje“, „već u startu je bilo teško održati stočarstvo“), Živkov nema sumnje oko toga da je upravo agrarna politika dovela do ishoda koji imamo danas.

Pogrešno postavljene subvencije tu se pokazuju kao glavni krivac.

„Te 2012. uvedene su subvencije po grlu umesto dotadašnjih subvencija po hektaru. To je dolilo ulje na vatru i dovelo do ubrzanja pada stočarstva. Kada se uvede podsticaj po grlu, onda je čoveku važno samo da ima grlo, a produktivnost mu nije bitna. I onda imamo pad“, kaže Živkov, dodajući da zato u Evropskoj uniji tip subvencija koji primenjuje Srbija, skoro da ne postoji. Hrvatska je jedina to isto uradila „i uništila svoje stočarstvo“.

Od 2016. do 2018. Srbija iz budžeta izdvojila 28 milijardi dinara za podsticaje u stočarstvu, ali uprkos tome, nije došlo do povećanja broja grla, proizvodnje mesa i povećanja izvoza u oblasti stočarstva

Za takav izbor, krivi neznanje ljudi koji vode srpsku poljoprivredu. Kako kaže, dotacije po grlu mogu dovesti do toga da firme, odnosno velike farme, povećaju svoju proizvodnju, ali u Srbiji, dominantan poljoprivredni subjekt je porodično gazdinstvo, a ne industrijsko postrojenje. A domaćin, kad ima 15 krava, kaže: „Što bih ja sad povećavao bilo šta kad već vozim mercedes.“

Zato, dodaje, druge zemlje to ne rade.

SUBVENCIJE SA NEGATIVNIM EFEKTIMA

Poljoprivrednici, međutim, traže još veće subvencije. Podsticaj po mlečnoj kravi prošle godine već je podignut sa 25.000 na 40.000 dinara, ali proizvođači sada traže 55.000. Kako kažu, predsednik Aleksandar Vučić im je to obećao još pre izbora.

„I oni sada protestuju i traže ono što nije u njihovom interesu. I onda povećavaj, povećavaj. Znači, podižeš subvencije, a imaš negativan efekat. I kad je DRI vlastima to rekla, oni su i dalje nastavili samo da povećavaju“, kaže Živkov.

Pominjanje DRI referenca je na izveštaj iz 2019. godine u kom je Državna revizorska institucija konstatovala da je od 2016. do 2018. Srbija iz budžeta izdvojila 28 milijardi dinara za podsticaje u stočarstvu ali da, uprkos tome, „nije došlo do povećanja broja grla, proizvodnje mesa i povećanja izvoza u oblasti stočarstva“.

Procenjujući efektivnost podsticaja u stočarstvu, DRI je iznela niz oštrih kritika na račun Ministarstva poljoprivrede i Uprave za agrarna plaćanja.

Tako je konstatovano da Ministarstvo „nije obezbedilo stabilnu i predvidivu politiku podsticaja“, da „prilikom planiranja nije polazilo od potreba poljoprivrednika, već se prilagođavalo dobijenim sredstvima“, da je vršilo „delimičan nadzor“ nad radom Uprave za agrarna plaćanja, da ta Uprava ne uspeva da obradi zahteve poljoprivrednika, pa „iz godine u godinu, neizmirene obaveze iz prethodnih godina čine oko 35 odsto planiranih sredstava u tekućoj godini“.

„Poljoprivredni proizvođači ne znaju kada će dobiti sredstva jer odlučivanje predugo traje… a zahtevi se ne obrađuju po vremenu dospeća, već veliki proizvođači imaju prioritet, što za posledicu ima nesigurnost malih proizvođača da će im novac biti na raspolaganju za novi proizvodni ciklus… Obim podrške je često više zavisio od… potrebe da se podmire potrebe drugih budžetskih korisnika, nego što je bio odraz realnih potreba poljoprivrede“, navodi se, između ostalog u izveštaju DRI.

ČESTE IZMENE PRAVILA

Revizori su izbrojali i to da je za tri godine Vlada Srbije 15 puta promenila pravila, donoseći tri uredbe i 12 izmena uredbi, kojima su uglavnom menjani iznosi subvencija. Ali, nije se libila ni da promeni uslove samog konkursa, i to tik pred rok za predaju zahteva.

Tako su, da uzmemo samo jedan u nizu primera koje navodi DRI, u 2018. dva puta menjani uslovi vezani za broj grla koja podnosilac mora da ima da bi mogao da dobije subvenciju: Prvo tako što su neposredno pre početka vremena za podnošenje zahteva pooštreni uslovi za dobijanje novca, a onda tako što je, dok je podnošenje bilo u toku, sve vraćeno na staro.

„Čestim izmenama Uredbe i pravilnika, stvara se neizvesnost kod korisnika podsticaja jer ne mogu predvideti koji će uslov biti važeći u trenutku podnošenja zahteva, što utiče na poverenje potrošača da će dobiti deo sredstava koja je uložio u proizvodnju“, naveli su u DRI.

Revizori su izneli i niz preporuka Ministarstvu poljoprivrede, a dodatno ubrzanje propadanja srpskog stočarstva u godinama koje su usledile možda je indikator toga koliko su one ispoštovane. Od 2018. do sada, broj goveda je pao za 17,7 odsto, a svinja za 30,7. Među najmanjim padom, procentualno je živina, čiji se fond smanjio za pet procenata. Ranije pomenute košnice, jedini pozitivan primer, zabeležile su rast od 38 odsto.

FANTOMSKE KRAVE TEŠKE 3,2 MILIJARDE

Da je pogrešna politika dovela do ovakvog stanja, ukazuje i agroekonomski analitičar Branislav Gulan.

„Stočarstvo je u krizi“, kaže Gulan, citirajući brojku iz poslednjeg popisa po kojoj sada imamo 725.408 goveda.

„Stručnjaci sumnjaju i u tačnost te brojke“, dodaje pesimistički i podseća da je Srbija „u dobrim godinama“ imala preko 900.000 goveda.

Taj pesimizam su ranije isticali i drugi, po raznim osnovama. Recimo, subvencije po grlu dovele su, po svemu sudeći, i do pojave takozvanih fantomskih krava.

Naime, kako su upozorili iz Udruženja proizvođača mleka centralne Srbije, količine mleka koje se godišnje proizvedu ukazuju na to da u našoj zemlji postoji 150.000 muznih krava, a u isto vreme država isplaćuje subvencije za 228.000 krava. To bi značilo da su iz budžeta isplaćena sredstva za nekih 78.000 krava koje u stvarnosti ne postoje. Prevedeno u novac, to je 3,2 milijarde dinara, suštinski ukradenih para.

Gulan navodi da se u Srbiji godišnje proizvodi od 73.000 do 86.000 tona goveđeg mesa, pri čemu se beleži opadajući trend proizvodnje, jer je „pre samo desetak godina proizvodnja iznosila oko 120.000 tona“.

MALI NESTAJU, VELIKE NEMAMO

„Predsednik Vučić je 2014. godine, kao tadašnji premijer, potpisao Strategiju o razvoju agrara, koja važi do jula ove godine. Prema tom dokumentu, godišnja stopa rasta srpske poljoprivrede je trebalo da bude 9,1 odsto, a kad su lošije godine – 6,1. Ali, umesto da to bude strategija rasta, to je postalo strategija pada“, kaže Gulan, nabrajajući rezultate našeg agrara po godinama, gde smo imali pad u 2015, 2017, 2019, 2021, 2022. i, kako navodi, ostaje da se vidi visina pada u 2023. godini.

Osim subvencija, drugi razlog koji dovodi do stanja koje je pokazao popis poljoprivrede je činjenica da je Srbija mala zemlja u kojoj se poljoprivreda, posebno stočarska, dominantno obavlja na malim porodičnim gazdinstvima.

„Stočarstvo je na globalnom nivou jako koncentrisano. Tu su Kina, Amerika i Evropa. A u Evropi Španija, Nemačka, Danska, Holandija i Italija. Od ostalih zemalja, jedino je Poljska uspela da zadrži svoj nivo proizvodnje“, kaže Živkov.

Kako objašnjava, to je stvar veličine, jer su za uspeh u modernom stočarstvu potrebne velike farme. Mali proizvođači, između ostalog, nemaju pristup „dobroj genetici“, odnosno stoka koju oni mogu da uzgajaju ima inferiorne karakteristike u odnosu na velike industrijske komplekse koji neretko imaju sopstveni genetski fond.

„Sad smo i kod jabuka praktično došli dotle da ili imaš 100 hektara ili ne radiš“, ilustruje Živkov stanje stvari u poljoprivredi koja se u Srbiji oslanja na porodična gazdinstva.

Rešenje je zato u promeni koncepta.

Umesto subvencija po grlu, koje dovode do toga da proizvođači nisu zainteresovani za unapređenje rada, pošto će novac dobiti u svakom slučaju, treba podsticati konkurentnost prema broju životinja koje imaju.

„Potrebne su nam moderne štale, da nam leti ne pada proizvodnja mleka 30 odsto kad krenu visoke temperature. Potrebni su nam laktofrizi, hladni lanci. Da smo sve te pare koje smo dali za subvencije po grlu, usmerili u investicije za nabavku kvalitetnih grla, dobru higijenu, dobru ishranu, imali bismo i rezultat“, smatra Živkov.

DRI se slaže, upozorivši državu još pre skoro pet godina na „dotrajalost objekata i neadekvatnu ishranu“ kao glavne probleme u svinjarstvu. Od tada smo ostali bez milion svinja, a da se manje od desetine toga može objasniti pojavom afričke svinjske kuge, koja opet najviše pogađa mala gazdinstva, a ne velike farme sa dobrom kontrolom higijene i svih proizvodnih procesa.

Zato Živkov smatra da država treba da počne da sa 30, 40 odsto kofinansira velike poljoprivredne investicije, kao što to radi Evropska unija, umesto da daje subvencije po grlu, što se tamo ne radi.

„Za lokalne potrebe mi ćemo moći da proizvedemo dovoljno, ali mali proizvođači će se smanjivati, a velike nemamo. Šansa koju danas imamo je to što Evropska unija zbog zelene tranzicije sama smanjuje svoju poljoprivrednu proizvodnju, što otvara mogućnost da se deo toga prebaci kod nas, jer je jasno da mi nećemo skoro biti primljeni u Evropsku uniju.“

(Ovaj tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju broj 108 Nove ekonomije u martu 2024. godine)