Ultra Trkač Srbija: Oni ne trče brzo – oni žele da stignu daleko

Mi ne trčimo brzo – Mi želimo da stignemo daleko, moto je zajednice entuzijasta poznate kao Ultra Trkač Srbija.

Zajednicu je osnovao 1. septembra 2013. godine profesor fizičke kulture Dalibor Daničić. 

Ideja mu je bila da pruži mogućnost besplatnih treninga i pokuša da oformi zajednicu u kojoj će, kako je opisuje, u svakom svom koraku, sa svakim svojim udahom oni koji su u njoj imati želju da budu bolji – bolji ljudi.. 

Zato njihov imperativ nije pobeda pojedinca, nego bolja zajednica.

„Naši rezultati ne ukazuju da smo bolji – nego da možeš i ti..“, kaže Daničić i dodaje da duboko veruje u ideju Kalokagatie, etičkog ideala starih Grka.

„Živimo u vremenu gde se mnogo posvećuje telesnom i onome spoljašnjem, a duh je truo i zagađen. Kalokagatia nas upravo podseća na važnost jedinstva duha i tela jer samo tako možemo ostvariti pun potencijal“, objašnjava osnivač Ultra Trkača Srbija. 

Drugi motiv jeste revolucija, ali, kako kaže, ne revolucija diskreditovanih potrošača i onih čiji je jedini motiv za borbu to što nemaju iste patike kao nametnutni polu-bogovi sa TV ekrana, već revolucija pojedinca i želja za individualnim promenama koje mogu dovesti do kolektivnog dobrog.

„Današnji čovek jasno zna zašto nešto ne može i u svemu nalazi krivca za sopstveni neuspeh osim u sebi.. Taj duh palanke je opasniji od bilo koje radijacije ili bilo kog rata jer to nas čini taocem sopstvenog života na jako perfidan način. U svom tom ludilu čovek je izgubljen, zbunjen, konstantno bombardovan informacijama da je svuda loše i da će uskoro nekakav smak sveta. Kada svo đubre baceno pred vas vi uredno skupljate u svoj stan, u jednom trenutku tu više neće imati mesta ni za vas, a kamo li za neku ideju. Ultra Trkač je mesto gde se nađeno đubre baca u kontejner, mesto gde je svako dobrodošao“, navodi Dalibor.

U početku, jedini koji je podržao ideju je bio Boško Ćirković Škabo, član grupe Beogradski Sindikat, koji je tada imao zelju da pretrči Beogradski maraton, a ta želja ga je potom odvela na još nekoliko maratona, ultramaraton od 12h trčanja, ultramaraton 125km Fruske Gore, 115km Jahorine, ultramaraton na 24h trčanja od 162 kilometra, 100 milja Istre.. 

„Ta želja ga je dovela i do finiša jedne od najtežih planinskih trka na svetu Tor des Geants, 338km u Alpima sa preko 25000m uspona. Ultra Trkač Srbija danas broji nekoliko hiljada članova, a kad kažem članova mislim na svakog čoveka koji deli našu ideju i koji se svaki dan budi sa mišlju da bude bolji nego što je bio“, navodi naš sagovornik.

U protekle tri godine mnogi su pod imenom kluba upisivali Ultra Trkač Srbija, učestvovali su u nekoliko zajedničkih maratona, nekoliko trka na 12/24h, planinskih trka Fruška Gora 125km, Stara Planina 120km, Jahorina 115km, 100milja (175km) Istre.

„Teško je opisati to što čovek može da doživi na tako nekim trkama. Osetite toliko loših i toliko dobrih trenutaka, da nakon toga postanete svesni svega nesvesnog i svesni da ste deo nečeg većeg, nečeg nesagledivog. To je nešto što vam niko nikada ne može oduzeti i kada se sa tom mišlju vratite u ovo sto nazivaju realnost – vama ne preostaje ništa drugo nego da budete bolji“, priča Dalibor.

U njihovoj zajednici podvig nema opšte značenje, nego posebno – za svakog pojedinca. Za nekoga ko nije hodao podvig je korak, za nekoga ko nikad nije trčao podvig je kilometar, kaže Dalibor. 

„Podvig je taj korak u nepoznato koji je zajednički imenitelj svakom Ultra Trkaču. Taj korak nas vodi na put koji nas čini plemenitijim.. Motivaciju nalazim(o) u svakom coveku koji se odvaži da napravi taj korak“, navodi. 

Tako su septembra 2016. godine Dalibor, Aleksandar Đaković, Boško Ćirković Škabo i Branko Lučić učestvovali na Trci Divova u Alpima, koja je jedna od najtežih planinskih trka na svetu. Tih 338 kilometara su prešli za 5dana i nekoliko sati.

„Za to vreme smo spavali ukupno 6 sati, 3 dana nam je padala kiša, poslednji dan nas je sačekao sneg…Borili smo se sa bolom, sa zimom, sa sobom, sa padanjem, sa pospanošću, vremenskim limitima za koje smo trebali da stignemo na ček pointe.. U više momenata Škabo je izgledao više mrtav  nego živ. Jedino nismo imali krizu vere – vere u našeg saputnika, saborca. U takvim situacijama nemoguće je racionalno objasniti sta sve čovek sve može – samo ako odbije da posumnja. Već na 155 kilometru smo bili otpisani, malo ko je verovao da stižemo na vremenski limit – između 100 kilometra i 155 kilometra doživeli smo grad, konstantnu kišu, grmljavinu. Škabo je u jednom trenutku imao toliku hipotermiju da nije mogao da se presvuče sam, konstantno je govorio: Idite bez mene da ne zakasnite na limit, i svaki put je dobio isti odgovor da nismo tu zbog limita nego zbog zajedničkog putovanja.. Stigli smo 10min pre isteka limita.. Neispavani, pod temperaturom svaki put smo iz ček pointa izlazili sa istom željom, da stignemo do sledećeg..,“ priseća se Dalibor.

Svi koji bi želeli da naprave prvi korak u nepoznato, kaže on, dobrodošli su u Ultra Trkač Srbija. 

„Savet je da na našoj stranici pogledaju kada je sledeći trening i dođu da zajedno napravimo taj korak u nepoznato. Naravno, nismo ni svi rođeni da se bavimo napornim sportovima ali vaš korak u nepoznato može biti novi strani jezik koji ćete početi da učite, novi posao, nova strast“, kaže on i dodaje da su u skladu sa svojim principima pre nešto više od godinu dana, u sklopu Ultra Trkača osnovali i Građansko Novinarsto koji kroz intervjue javnosti predstavlja ljude koji žive dela, a ne priču o delima“.

U skladu sa svojim principima, ova zajednica svake druge – treće nedelje nako treninga ima jutra poezije i razgovore o životu.

„Poezija i trčanje su povezani. Kretanje jeste poezija ako zelite da vas zivot bude umetničko delo.. Spona je prelazak iz svesnog u nesvesno. Spona je prelazak iz svesnog u nesvesno.Spona je ‘mala kutija’ Vaska Pope, vera da ‘samo je san stvarnost’, da je ‘stvarnost stvarnija ako joj dodaš nestvarnog’ i da smo svi ‘luča tamom obuzeta’.Kroz ‘Hasanaginicu’ pričamo o položaju žena. Razgovarajući o pesmi ‘Čovek peva posle rata’ smo se složili da ratu nema pobednika. Pričali smo o Kavafisovoj Itaki, koja je najsličnija našoj ideji – a to je želja da se putuje, da se napravi korak u nepoznato, da se ne treba plašiti jer na putu nećemo sresti Kiklopa i Lestrigonaca, ukoliko ih ne nosimo u sebi. Da čak i ako našu ‘Itaku’ zateknemo opustelu i razrušenu, da se ne ljutimo na nju jer nam je ona dala putovanje.. Na kraju svi smo mi na nekom putu, kako unutar sebe – tako i kroz ovo spoljašnje sto nazivamo životni vek“, objašnjava Dalibor i kaže:

„Kažu često ‘život je težak’, a ja vas pitam – a šta mu je zamena? Smrt? Ne verujem ni da je smrt tačka, vec zapeta.. Kako onda dok smo živi mozemo reci da je nešto gotovo ili da je to nekakav vrhunac?“.