Upoznajte Evu, rusku slikarku koja slika političare i obožava Beograd

Ruska slikarka Eva Leliva doselila se u Srbiju pre nekoliko godina. Otada je imala više izložbi u našoj prestonici, a poslednjih meseci Beograđanima je poznata po slikama mnogih poznatih političara  koje su izložene u njenom ateljeu u Brankovoj ulici. Od Vladimira Putina, do Vojislava Šešelja, Aleksandra Vučića, pa do Emira Kusturice i Novaka Đokovića, njene slike privlače veliku pažnju. 

„Poznata sam po portretu Vladimira Putina, ali isto tako i po portretima drugih istaknutih osoba. Ljudima se dopadaju moji radovi. Nisam član ni jedne političke stranke. Zato imam nezamagleni umetnički pogled i slikam sve političare. Vidim ih kao ljude, ne kao političke vođe“, kaže Eva.

U Srbiju se zaljubila tokom čestih dolazaka. Pre toga je živela u Moskvi i Sankt Peterburgu. Jednom prilikom se posle dvomesečnog boravka u Beogradu vratila u Moskvu i dobila simptome dekompresione bolesti. To je bio jedan od razloga da razmisli o preseljenju. 

„Uz to, kod vas je i vazduh mnogo čistiji od onog u Moskvi. Beograd je, takođe, i veoma zanimljiv grad. Sve to je uticalo da kupim stan u njemu i da tu i ostanem. Mogu da kažem da Beograd poznajem bolje nego mnogi Beograđani. Baš kao i celu Srbiju. Srbiju je sada zavoleo i moj mlađi sin koji Srbe naziva u šali ‘Naše Serbuljstvo’. Za rusko uvo ova fraza zvuči veoma slatko i simpatično“, priča Eva, koja ima plemićko poreklo i potiče sa prostora Poljsko-Litvanske zajednice.

Slika od svoje treće godine. Ljubav prema umetnosti nasledila je od svoje majke koja je bila lekar neurolog, i koja ju je upisala na klavir misleći da će postati pijanistkinja. Da je slikarstvo njena sudbina shvatila je kada ju je umesto za klavirom nalazila kako crta. Slikarstvo je usavršila zahvaljujući talentu, ali i odličnom obrazovanju. 

„Slikarstvo nije moj hobi nego moj stalni posao. Zato ne čekam na inspiraciju nego stalno radim. Tada zaboravljam na vreme i mogu da slikam 10 sati neprekidno. Ne slikam mrtvu prirodu, niti pejzaže. Slikam živa bića, ljude i životinje. Oni su kruna stvaranja prirode i zaslužuju da budu istraženi i zabeleženi“, priča.

Mada za sebe kaže da je ruska slikarka jer je fakultet završila u Moskvi u sebi nosi, kako kaže, „gomilu različitih krvi“, pa verovatno i srpske. 

„Imam plemićko poreklo i potičem sa prostora Poljsko-Litvanske zajednice. Koje sam nacionalnosti je vrlo teško pitanje. Imam i poljsku, belorusku, nemačku, jevrejsku, litvansku, ukrajinsku krv, koja je najverovatnije u stvari srpska ili hrvatska. Naime, neki od mojih predaka su potekli iz ukrajinskog dela Ruske imperije, koja je bila naseljena Srbima i Hrvatima. Potomci tih državljana Kraljevine Srbije još uvek žive u tim ukrajinskim mestima ali se više ne izjašnjavaju kao Srbi nego kao Ukrajinci“, navodi ona.

Srbija i Beograd su joj veoma inspirativni, ali je strašno nervira gradski prevoz u našoj prestonici.

„Kad smo se doselili ovde i odlučili da kupimo stan u bulevaru Kralja Aleksandra nadali smo se da nećemo imati problem sa gradskim prevozom, ali smo pogrešili. U svakoj zemlji stanovi u centralnim delovima gradova su skupi zbog dobre infrastrukture. Ali Srbija je posebna zemlja pa i zato stanovanje u centru Beograda ne garantuje bolju infrastrukturu“, kaže Eva i dodaje da joj naročito smeta što se autobusi „gužvaju“ u malim poprečnim uličicama, umesto da idu glavnim Bulevarom. 

„Mi koji stanujemo u Bulevaru nemamo direktnu vezu sa najvažnijim delovima grada kao što Zeleni venac i Terazije. Da bih stigla na posao u Brankovu ulicu moram ili da dugo pešačim sa teškim slikarskim alatom, ili da promenim dva vozila GSP-a, ili da uzmem taksi. Da sam unapred znala za ovo saobraćajno čudo kupila bih stan negde na okolini, na primer u Borči i stizala bih kući za 15 minuta, a ne bi mi trebalo kao sada 50 minuta. Ova situacija je do takve mere nepodnošljiva da sam se upisala na razgovor sa premijerom Aleksandrom Vučićem da bih  ga zamolila da naloži da se uvede bar jedan autobus Bulevar-Zeleni venac ili do Terazija“, kaže ova ruska Beograđanka.